Јуче један подгорички портал објавио чланак о пензинисању Ранка Кривокапића. Читам наслов, умало да поскочим од радости, мислећи да је човјек напокон пошао у пензију; да то, дакле, значи да је стварно пошао у пензију. Нo, шипак Миловане!
У том чланку заправо се извјештава о некаквом законском спорењу: је ли Ранко има право на пензију од 1 479 или 1 934 еура? Да ли он треба да врати 16 иљада, или да се те паре њему врате? Све друге, можебити важне детаље о тој афери нијесам добро разумио, а вјерујем да сте схватили да је моја читалачка способност отишла у тиринте већ на спомен овог првог износа од 1 479 еура. Мени су и то велике паре. Али, кажем, ништа не бих о тој заврзлами разумио да у мој помућени разум није стигла једна литерарна успомена.
Читао сам, наиме, некад давно једну књигу која носи назив „Случајеви“, од неког руског писца Хармса, што је посебно његовао апсурд као пут до дубоког смисла. Е, тај Данил Хармс има један „случај“ који ми се некако прелио преко овог „случаја“ пензинисања Ранка Кривокапића.
Семјон Семјонович ставља наочаре, посматра бор и види: на грани бора седи један сељак и прети му песницом.
Семјон Семјонович скида наочаре, посматра бор и види да на грани бора нико не седи.
Семјон Семјонович ставља наочаре, посматра бор и опет види како на грани бора седи један сељак и прети му песницом.
Семјон Семјонович скида наочаре, опет види да на грани бора нико не седи.
Семјон Семјонович опет ставља наочаре, посматра бор и опет види како на грани бора седи један сељак и прети му песницом.
Семјон Семјонович не жели да верује у ову појаву и сматра је оптичком варком.
Добро сам упамтио ову причу, коју да није било Ранковог пензионисања, вјероватно, никада не бих разумио.
Е, тако сам и ја, попут сиротог Семјона, стављао па скидао наочаре. Још горе, једном сам их очистио марамицом, мислећи да нијесу можда замаглиле, па ја видим вишак бројева. На сву срећу, одлучио сам да вјерујем својим очима, те ми се чини да сам, најзад, схватио како нас апсурд води до дубоког смисла.
Према томе, овдје суштинско питање није је ли пензија иљаду и по или двије еура, но су питања озбиљнија: Чиме је Ранко заслужио толику пензију? Јесу ли политичари прво правили законе о пензијама, па се онда пензионисали? Могу ли се закони ретроактивно примјењивати? Је ли службеница што је кажњена због незаконите пензије Ранка Кривокапића заправо колатерална штета „система“? И тако даље, и томе слично.
Најгоре од свега, можда је у праву и онај Ђокић што је написао јуче за Журнал онај уџбенички досадан прилог да у партијској политици ништа није лично. Све је то, изгледа, само посао. Рања је, дакле, убо прави.
This is the business we’ve chosen, што рече онај гламц у филму „Кум“.
Милован Урван
