Рођен сам тачно у поноћ, немам рођендана и никад га не славим. Али тог датума је морало да се деси нешто друго. Рекли су ми да ми је срце куцало на десној страни и било је тако много година после тога. Kако сам растао, оно је све више куцало на обема странама и коначно се куцање свело само на леву страну. Сећам се да сам се изненадио, када сам се већ развио у врло јаког човека и утврдио да ми је срце на левој страни. Ником није јасно како је дошло до тога.
„Кад човек долази из народа који има сто речи за нож, а само једну за хлебац, мало је лудо наваљивати на њега да штеди и свој живот“
Један од првих биографа Николе Тесле био је др Ђорђе Станојевић. Још 1894. године он израђује књигу посвећену Теслином животу и раду. Књига носи назив „Никола Тесла и његова открића“, а посебно је значајна што је сам Тесла аутору понудио инстркције за њену израду. Данас је та књига посебно драгоцјена будући да и овим намодернијим временима не престају покушаји да се Никола Тесла истргне из свог српског и православног родословног стабла.
На почетку књиге Станојевић свједочи: „Никола Тесла родио се у селу Смиљану, код Госпића у Лици, у Горњој Крајини године 1856. Отац му бејаше врло интелигентан и одличан српско-православни свештеник Милутин Тесла, који је као прото у Госпићу умро 1879, а родио се у угледној крајишкој задрузи у селу Радучу у Лици. Мати Николина, Ђука, родом је из Грачаца у Лици из старе свештеничке фамилије Мандића. Дед јој је по матери био знаменити прото лички, Тома Будисављевић, а отац јој гласни на Лици поп Никола Мандић. Рођени јој је брат данашњи митрополит зворничко-тузлански Петар (Никола) Мандић“.
Др Станојевић је аутор који је сачувао аутентичне ријечи Николе Тесле изговорене на банкету, током његове једине посјете Београду:
„У мени има нешто што може бити и обмана, као што чешће бива коg млађих одушевљених људи; али ако будем сретан га остварим бар неке од својих идеала, то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та, да је то дјело једнога Србина“.
Лијепа свједочанства о Теслином поријеклу оставио је 1892. године и његов амерички пријатељ и сарадник Томас Комерфорд Мартин:
„Каријера Николе Тесле не само да дотиче две крајње европске цивилизације, источну и западну, него још и батри човека на истраживање о главној сличности међу песником и изналазачем. Родом је он од старе српске породице, чији су преци вековима стражарили и били се на турској граници, и чија је крв потом текла, да наша северна авангарда добије времена за своја продирања у ове обале. Но ма како да су нама овакaв народ и његове прилике далеко од нас, ипак ће се направом, која се оснива на принципима и идејама што потичу од њих, енергија Нијагариних слапова електрицитетом раздељивати међу нас у облику светлости, топлине и снаге. Ово би доста било да му пода славу, али је Тесла учинио и учиниће много више. Кад би се могао наговорити, да се навикне на умереност у раду, тешко би било ставити границе на решавањима многих великих проблема, која би нам он могао дати у зрелијим годинама својим; али кад човек долази из народа, који има сто речи за нож, а само једну за хлебац, мало је лудо наваљивати на њега да штеди и свој живот. (…)
Словен над Словенима са племенским карактеристикама, израженима у погледу, говору и раду, Тесла је прави пример тога, како се и у необичну облику јављају потиштени нагони. Никад га нисам чуо да говори о каквој слици или каквом музикалном комаду, али многи његови дивни изналасци и дивна његова предавања, која уједињују сва његова знаменита истраживања са струјом високе алтернације и високе фреквенције, одају његов песнички темперамент скроз и скроз. Човек би помислио, да ће црта, која одељује факте од теорије, ишчезнути према оној висини мисли, до које допиру његова каснија размишљања, али је овај лаки, сухи брђанин навикнут на танки, сухи ваздух, па нити губи свој оштри поглед нити дише тешко. Је ли српски песник постао изналазачем, или изналазач песником?“
Данас располажемо и Теслиним аутобиографским записима који су обједињени у књизи под називом „Моји изуми“, али у истом смислу моглао би се третирати и један Теслин необичан говор, одржан приликом додјели „Едисонове медаље“ 1917. године.
„Рођен сам тачно у поноћ, немам рођендана и никад га не славим. Али тог датума је морало да се деси нешто друго. Рекли су ми да ми је срце куцало на десној страни и било је тако много година после тога. Kако сам растао, оно је све више куцало на обема странама и коначно се куцање свело само на леву страну. Сећам се да сам се изненадио, када сам се већ развио у врло јаког човека и утврдио да ми је срце на левој страни. Ником није јасно како је дошло до тога.
Доживео сам два или три пада и једном приликом су ми готово све грудне кости биле поломљене.
Нешто сасвим необично мора да се десило при мом рођењу, па су ми моји родитељи тада наменили судбину свештеника. Kада ми је било шест година, десило се да сам се затворио у једну малу капелу у неприступачној планини, коју сам само једанпут посетио те године. То је било место многих крвавих сусрета и у близини је било гробље. Тамо сам био затворен док сам тражио гнезда неких птичица; провео сам ноћ најстрашнију од свих ноћи у свом животу, у друштву са духовима умрлих. Амерички дечаци то, дабоме, неће разумети, јер у Америци нема духова – људи су сувише реални; но, моја је земља била пуна њих и сви, од малог дечака, па до највећег јунака, целог прекривеног медаљама за показану храброст и јунаштво, плашили су се духова. Kоначно, као неким чудом, мене су спасли и тада су моји родитељи рекли: „Он свакако мора да иде у свештена лица, мора да буде свештеник.ˮ Све што се дешавало после тога, без разлике шта, само их је учвршћавало у тој одлуци.
Једног дана, да вам испричам један мали догађај, ја сам пао са крова једне од зграда на имању у велики казан са млеком, које је кључало на огњишту. Рекох ли кључало млеко? – оно није кључало – није према показивању термометра – мада бих се заклео да јесте када сам пао у казан, и одатле су ме извукли. Но, појавио ми се само један оток на колену где сам додирнуо врео казан. Моји су родитељи опет рекли: ̓Зар то није било чудо? Јеси ли икад чуо за тако нешто? Он ће сигурно бити епископ, митрополит, можда патријарх̓.
У својој осамнаестој години стигао сам до раскрснице. Завршио сам претходно школовање и требало је да размислим да ли да прихватим звање свештеника или да побегнем. Дубоко сам поштовао своје родитеље, па сам зато одлучио да почнем да учим за свештеника. Управо, тада се деси нешто и, да тога није било, моје име не би никад било повезано са свечаношћу ове вечери. Избила је огромна епидемија колере, која је десетковала становништво и, дабоме, ја сам је одмах добио. Kасније је то прешло у едем плућа, плућну слабост и све врсте болести док коначно нису за мене наручили сандук. У току мог бунцања у несвести, када су већ мислили да умирем, отац је дошао до мог кревета и помиловао ме: ՚Биће ти добро՚. ՚Можда՚, одговорих, ՚ако ме пустиш да студирам технику՚. ՚Свакако да хоћу՚, уверавао ме он, ՚ићи ћеш на најбољу политехничку школу у Европи՚. Ја сам се опоравио на задивљеност свих, мој отац је одржао реч и после једне године лутања по планинама и враћања у добро физичко стање, отишао сам на Политехничку школу у Грац у Штајерској, једну од најстаријих установа.
На првом месту, ја потичем из једне расе отпорних и дуговечних људи. Неки од мојих предака били су стогодишњаци, а један од њих је живео сто двадесет девет година. Ја сам одлучио да наставим традицију и радујем се изгледима испуњења великог очекивања.“
Треба да знате да Срби очајнички настоје да сачувају своје племе. Десетину пута ја сам се готово утопио. Три или четири пута био сам замало спаљен и једва сам избегао да будем жив скуван. Био сам затрпан, губио сам се и смрзавао. Више пута сам за длаку побегао од бесних паса, вепрова и других дивљих животиња. Преболео сам страшне болести – три или четири пута су лекари дизали руке од мог живота. Суочавао сам се са несрећним случајевима свих врста – не могу се сетити ичега што ме није сналазило, па је сазнање да сам овде вечерас, здрав и читав, млад психички и физички, са свим оним плодним годинама за собом, такорећи право чудо.
Мој је живот био чудесан у још једном погледу – по мојој способности да проналазим. Не толико, можда, због усредсређеног начина мишљења или физичке издржљивости и енергије; све то је довољно опште. Ако истражујете каријере успешних људи у професији проналазача, наћи ћете, као правило, да су им физички квалитети били исто толико.
Редакција
