Северино судбину Божије ријечи, њене објаве у свијету везује за њену прихватљивост, односно за њену способност да прихвати и објасни елементе и збивања ”изоловане Земље”. А у таквој Земљи трансцедентна истина бива све слабије посвједочена будући да је све очитија ништавност бића и да су све аргументованији докази ништавила.

Поред свих философско-социолошких разматрања појавног, и поред ретроактивног сагледања историјских процеса, вриједи се осврнути и на теоријско анализирање нововјековне метафизике и њеног доприноса развоју секуларног виђења свијета. Италијански философ Емануеле Северино, врло компетентно се бави овом темом у свом дјелу ”Бит нихилизма” и констатује како се овдје не ради о неком новом, другачијем или посебном погледу на свијет него је савремена метафизика све аспекте мишљења егзистенције и цивилизације свела искључиво и једино, само, на свијет. Северино примјећује да метафизика усмјерава бића свијета, односно свеукупни битак своди, на ”оно што се приказује”. Сва бића, сва појавност битка – нико су и ништа, прије своје појавности. Појавности у свијету. О-без-божење свијета је оставило свијет сам и препуштен ништавилу.
У неком пред-метафизичком начину мишљења, Бог је био тај који раздјељује живот и смрт, онај који руши и ствара. Сада је биће оивичено са великим Ништа. Овим нихилизмом се исправља прошла не-вјерност Земљи ( како је то формулисао Ниче ). Мисли се на стање свијести која је сваку вриједност приписивала оном изван-Земље, а то значи оном не- појавном; а то опет значи оном Ништа. Јер, по Ничеу, истина је у ”извирању и саморазоткривању присутности”. Оно чувено ”Бог је мртав” односи се на схватање нововјековне метафизике да Бићу није потребан ( тј. свијету као мјесту појаве бића ) трансцедентни и напојављиви Бог.
Савремени ”западни” бог је онај који очигледно ствара и разара биће – а то је напредујућа техника. Она је у заносу обожења човјека и стварања раја на земљи. Претпоставка овакве стваралачко-уништитељске цивилизације јесте управо она метафизика која је биће оивичила са Ништа. Ако хоћемо Земљу која је сигурна/изолована од транседентног, онда хоћемо њено темељно ништавило. ”Свијет” ( а са њим и његов вијек – да додамо ми ) као стварност нове метафизике јесте истовремено свједочанство изолованости Земље и њенога ништавила. У тим околностима, човјек ”може” осигурати постојање ( биће ) Земље, само ако постане њен господар. Господар производње и разарања бића.
Колико све ово има додира и како утиче на појаву коју смо, у ранијим ( горе изнесеним ) освртима препознали као секуларност? Северино судбину Божије ријечи, њене објаве у свијету везује за њену прихватљивост, односно за њену способност да прихвати и објасни елементе и збивања ”изоловане Земље”. А у таквој Земљи трансцедентна истина бива све слабије посвједочена будући да је све очитија ништавност бића и да су све аргументованији докази ништавила. Настао је спор у коме се истина Божије Ријечи и ”изолованост” Земље – отимају о саму Земљу. Долазак метафизике, по Свериновом схватању, доноси превагу изолованој Земљи, јер се сви појмови и све ријечи тумаче у контексту ”свијета”.
Оливер Јанковић
