„Ослободимо терета кривице оне који нису криви, али не рехабилитујмо оне, као што су били усташе и НДХ, који су овде и на другим местима оставили историјске трагове великог и непојамног злочина“
Велебит, 24. јун 2022. Ја волим Загреб, од 1981. године, када сам био војник у касарни „Маршал Тито”. Када сам имао посету, одседали смо у хотелу „Дубровник”. И од тада, када год долазим у Загреб одседам у овом хотелу, који ми чини боравак комфорним, јер ми је све при руци.
Од ове године овај хотел за мене има и ново значење – од када сам прочитао поруку на друштвеним мрежама историчара Милана Радановића, да 99 одсто Загрепчана не зна да је први власник хотела пре Другог светског рата била српска породица Милинов. О томе нема података у презентацијама хотела. Светозар Милинов и његови синови Војислав, Ђорђе, Коста и Никола, убијени су у усташком логору Јадовно, Светозарева супруга Милица убијена је у усташком логору Слана на Пагу, а један извор помиње и њихову ћерку такође као жртву логора Слана која је силована пред родитељима.
Од овог сазнања за мене долазак у хотел „Дубровник” има и нову симболику, готово као ходочашће и подсећање на погром који је почињен над српским и јеврејским становништвом.
Један немачки уметник покренуо је глобални пројекат постављања такозваних каменова спотицања, неки преводе као спотакнице, који се постављају испред места одакле је у смрт одведена породица или појединац са основним подацима. Верујем да би испред хотела требало да стоји податак о невино страдалој породици Милинов и њиховој трагичној судбини.
Када би се постављале спотакнице за све жртве чији је живот окончан у крашким јамама прелепог Велебита, верујем да би било много мање ревизионизма, а много више емпатије са жртвама и њиховим породицама.
Нажалост, мислим да се поставља много више каменова спотицања, чији је циљ стварно спотицање у суочавању са прошлошћу.
На овој прелепој планини опеваној у хрватској националној песми „Вило Велебита” и на овом страшном месту неопеваних злочина почињених од стране усташке НДХ над многим хиљадама Срба и Јевреја, сећамо се непојамног страдања бројних невиних жртава – од Срема до Далмације, од Источне Херцеговине до Подравине, од Семберије до Горског Котара. Посебно из Загреба и одавде из Лике. Сетимо се да су одведени од својих кућа не знајући ни куда ни зашто. Одведени су да се не би знало где су и да се не би знало што је с њима. Одведени и бачени у бездане велебитских јама као што је ова Шаранова јама.
Овде сам у име председника Републике Србије, Александра Вучића, да бих захвалио вама који се овде окупљате у сећању на поморене Јевреје и Србе, жене и мушкарце, младе и старе, сиромашне и богате, вернике и њихове свештенике. Захвалио бих Српском народном већу, Координацији жидовских општина, епископатима СПЦ и Савезу антифашистичких бораца и антифашиста на устрајном организовању овог комеморативног скупа. Посебно бих захвалио СНВ на обнављању овог споменичког комплекса и свима из државних институција који су им у томе помагали. Знам да то није лак посао. Зато ћу бити с вама и у септембру у Слани на Пагу. Да се и тамо врати плоча сећања на убијене. Било би значајно и ако би био обновљен и споменик у Госпићу, који је срушен у исто време када је у центру овог града срушен и споменик Николи Тесли. Да се изгради Музеј посвећен жртвама, како би свакога дана, а не само једном годишње нове генерације могле да се информишу и едукују, како би се смањила србофобија и смањио простор за ревизионистичке идеје.
На крају, бавим се несталим у рату деведесетих. Знам шта значе страдања и патња. Знам и које су његове последице по међуетничке и политичке односе између Хрватске и Србије. Зато на овом простору безданих јама небројених жртава које нису ексхумиране и идентификоване, желим да истакнем три ствари: сећајмо се, али не сејмо мржњу; судимо злочинима као што је овај, али не судимо будућим поколењима; ослободимо терета кривице оне који нису криви, али не рехабилитујмо оне, као што су били усташе и НДХ, који су овде и на другим местима оставили историјске трагове великог и непојамног злочина.
Посветимо се и проналажењу, ексхумацији и идентификацији свих несталих и из рата деведесетих. То ће бити велики допринос не само бољим односима Срба и Хрвата у Хрватској, већ и односима Србије и Хрватске.
У тој мисији нам требају искрени потицаји, а не спотицаји.
Огромно је наше камење спотицања, како оно овде, тако и оно на Слани, дубоке су наше јаме пропадања, како ове овде, тако и оне које производи политика заборава, негирања и злоупотребе. Зато нам требају речи опомене и залечења. На овом и другим местима.
Нека је вечни помен непобројаним хиљадама жртава система логора смрти Госпић–Јадовно– Паг!
*Специјални изасланик председника Републике Србије за решавање питања несталих са Републиком Хрватском
Веран Матић
Извор: Политика
