„Oslobodimo tereta krivice one koji nisu krivi, ali ne rehabilitujmo one, kao što su bili ustaše i NDH, koji su ovde i na drugim mestima ostavili istorijske tragove velikog i nepojamnog zločina“
Velebit, 24. jun 2022. Ja volim Zagreb, od 1981. godine, kada sam bio vojnik u kasarni „Maršal Tito”. Kada sam imao posetu, odsedali smo u hotelu „Dubrovnik”. I od tada, kada god dolazim u Zagreb odsedam u ovom hotelu, koji mi čini boravak komfornim, jer mi je sve pri ruci.
Od ove godine ovaj hotel za mene ima i novo značenje – od kada sam pročitao poruku na društvenim mrežama istoričara Milana Radanovića, da 99 odsto Zagrepčana ne zna da je prvi vlasnik hotela pre Drugog svetskog rata bila srpska porodica Milinov. O tome nema podataka u prezentacijama hotela. Svetozar Milinov i njegovi sinovi Vojislav, Đorđe, Kosta i Nikola, ubijeni su u ustaškom logoru Jadovno, Svetozareva supruga Milica ubijena je u ustaškom logoru Slana na Pagu, a jedan izvor pominje i njihovu ćerku takođe kao žrtvu logora Slana koja je silovana pred roditeljima.
Od ovog saznanja za mene dolazak u hotel „Dubrovnik” ima i novu simboliku, gotovo kao hodočašće i podsećanje na pogrom koji je počinjen nad srpskim i jevrejskim stanovništvom.
Jedan nemački umetnik pokrenuo je globalni projekat postavljanja takozvanih kamenova spoticanja, neki prevode kao spotaknice, koji se postavljaju ispred mesta odakle je u smrt odvedena porodica ili pojedinac sa osnovnim podacima. Verujem da bi ispred hotela trebalo da stoji podatak o nevino stradaloj porodici Milinov i njihovoj tragičnoj sudbini.
Kada bi se postavljale spotaknice za sve žrtve čiji je život okončan u kraškim jamama prelepog Velebita, verujem da bi bilo mnogo manje revizionizma, a mnogo više empatije sa žrtvama i njihovim porodicama.
Nažalost, mislim da se postavlja mnogo više kamenova spoticanja, čiji je cilj stvarno spoticanje u suočavanju sa prošlošću.
Na ovoj prelepoj planini opevanoj u hrvatskoj nacionalnoj pesmi „Vilo Velebita” i na ovom strašnom mestu neopevanih zločina počinjenih od strane ustaške NDH nad mnogim hiljadama Srba i Jevreja, sećamo se nepojamnog stradanja brojnih nevinih žrtava – od Srema do Dalmacije, od Istočne Hercegovine do Podravine, od Semberije do Gorskog Kotara. Posebno iz Zagreba i odavde iz Like. Setimo se da su odvedeni od svojih kuća ne znajući ni kuda ni zašto. Odvedeni su da se ne bi znalo gde su i da se ne bi znalo što je s njima. Odvedeni i bačeni u bezdane velebitskih jama kao što je ova Šaranova jama.
Ovde sam u ime predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića, da bih zahvalio vama koji se ovde okupljate u sećanju na pomorene Jevreje i Srbe, žene i muškarce, mlade i stare, siromašne i bogate, vernike i njihove sveštenike. Zahvalio bih Srpskom narodnom veću, Koordinaciji židovskih opština, episkopatima SPC i Savezu antifašističkih boraca i antifašista na ustrajnom organizovanju ovog komemorativnog skupa. Posebno bih zahvalio SNV na obnavljanju ovog spomeničkog kompleksa i svima iz državnih institucija koji su im u tome pomagali. Znam da to nije lak posao. Zato ću biti s vama i u septembru u Slani na Pagu. Da se i tamo vrati ploča sećanja na ubijene. Bilo bi značajno i ako bi bio obnovljen i spomenik u Gospiću, koji je srušen u isto vreme kada je u centru ovog grada srušen i spomenik Nikoli Tesli. Da se izgradi Muzej posvećen žrtvama, kako bi svakoga dana, a ne samo jednom godišnje nove generacije mogle da se informišu i edukuju, kako bi se smanjila srbofobija i smanjio prostor za revizionističke ideje.
Na kraju, bavim se nestalim u ratu devedesetih. Znam šta znače stradanja i patnja. Znam i koje su njegove posledice po međuetničke i političke odnose između Hrvatske i Srbije. Zato na ovom prostoru bezdanih jama nebrojenih žrtava koje nisu ekshumirane i identifikovane, želim da istaknem tri stvari: sećajmo se, ali ne sejmo mržnju; sudimo zločinima kao što je ovaj, ali ne sudimo budućim pokolenjima; oslobodimo tereta krivice one koji nisu krivi, ali ne rehabilitujmo one, kao što su bili ustaše i NDH, koji su ovde i na drugim mestima ostavili istorijske tragove velikog i nepojamnog zločina.
Posvetimo se i pronalaženju, ekshumaciji i identifikaciji svih nestalih i iz rata devedesetih. To će biti veliki doprinos ne samo boljim odnosima Srba i Hrvata u Hrvatskoj, već i odnosima Srbije i Hrvatske.
U toj misiji nam trebaju iskreni poticaji, a ne spoticaji.
Ogromno je naše kamenje spoticanja, kako ono ovde, tako i ono na Slani, duboke su naše jame propadanja, kako ove ovde, tako i one koje proizvodi politika zaborava, negiranja i zloupotrebe. Zato nam trebaju reči opomene i zalečenja. Na ovom i drugim mestima.
Neka je večni pomen nepobrojanim hiljadama žrtava sistema logora smrti Gospić–Jadovno– Pag!
*Specijalni izaslanik predsednika Republike Srbije za rešavanje pitanja nestalih sa Republikom Hrvatskom
Veran Matić
Izvor: Politika
