Promena svesti je globalni projekt čiji je cilj da ukine humanistički koncept i da čoveka svede na životinju. Jedna od ključnih osobina po kojima se čovek razlikuje od životinje jeste mogućnost empatije, mogućnost solidarnosti koja nas povezuje sa drugim ljudima, odnosno osećanje da nas nešto čini bliskim: zajednička istorija, zajednička egzistencijalna situacija, zajednički jezik, zajedničke priče koje nam nešto znače i koje prepričavamo. Mogućnost da osetimo bliskosti prema drugim ljudima je ono što nas razlikuje od životinja, koje mogu da žive u krdu, ali da ne budu međusobno bliske.
Želio bih da razgovaram s Vama, ali ne samo kao s piscem, već i tumačem sopstvenih tekstova. Sâmo Vaše opredjeljenje da istovremeno teoretišete (tumačite) i praktikujete (stvarate) književnost dopušta mi takav pristup. Uostalom, s koje god strane da krenemo govorićemo o istom čovjeku – o Slobodanu Vladušiću. Ukoliko imam Vašu saglasnost, počeo bih od uvodne rečenice iz romana Omama: Snovi su lična karta u kojoj je slika naša, ali ime i prezime nisu. Čitav pasus što slijedi za ovom inicijalnom rečenicom funkcioniše kao njena dalja razrada, dodatno pojašnjenje. Pa ipak, postoji jedna bjelina (granica) između pasusa koja uvodnoj rečenici „Omame“ daje mogućnost samostalnog života. Ta bjelina jeste, zapravo, jaz između stvarnosti i fikcije. A gde je život?
- Odnos čitanja/tumačenja književnosti i pisanja književnosti je u mom slučaju prilično komplikovan. Naime, kada sam upisivao studije srpske književnosti, moji motivi nisu bili čitalački već spisateljski. Ja sam u srednjoj školi pisao sastave koje nije čitala samo moja profesorica srpskog jezika i književnosti već i moji drugari iz razreda. To je bila jedina stvar po kojoj sam se uopšte isticao tada, na početku devedesetih godina prošlog veka. Iz sadašnje perspektive vidim da u to vreme nisam raspolagao ne samo veštinom tumačenja književnosti, nego čak ni onim što bi bila osnova za studije književnosti, a to je ljubav prema čitanju. Ja sam zbilja naučio da tumačim književnost na fakultetu, ali sam u isto to vreme zaboravio da je pišem. Priče koje sam tokom studija pisao, za moja sadašnja merila, prilično su loše. Stoga sam na književnu scenu ušao pre svega kao kritičar, i to samo kao kritičar proze. Bilo mi je, dakle, potrebno dosta vremena dok nisam uspeo da na neki način uravnotežim veštinu čitanja koju sam stekao na fakultetu i da povratim veštinu pisanja, koju sam na neki način izgubio. Kada su u pitanju kratke forme, sada ne pišem priče – poeziju nikada nisam pisao – već publicistiku. Pišem zatim romane, koji po mom mišljenju imaju i dalje prilično jak visokomodernistički poriv za totalitetom sveta, ali su osveženi kolaboracijom sa žanrovima. I najzad, moja knjiga Crnjanski Megalopolis i posebno Književnost i komentari imaju odlike teorijske proze, što znači da u njima mešam, uslovno rečeno, naučni i prozni diskurs. Ova, složićete se, prilično neobična književna biografija posledica je činjenice da sam književnost uvek video kao neku vrstu tajnog znanja o svetu, dakle, kao način da budemo više prisutni u svetu, ili ako hoćete u životu. A kada kažem život mislim na duh epohe i sveta u kome obitavamo, a ne na neke lične mikrodogađaje koji svoj značaj duguju faktu da su se meni dogodili. Stoga bih mogao da polemički prokomentarišem vaše tumačenje beline između prva dva pasusa Omame. To nije jaz između fikcije i stvarnosti već pre nevidljivi most koji povezuje u mom romanu, ono što je inače odeljeno. Na kraju krajeva, epilog mog romana umeće tzv. fikciju u život pisca i njegove supruge, pokazujući da je granica između mašte i stvarnosti, ako uopšte postoji, vrlo porozna. Na neki način, to jeste ilustracija moje ideje odnosa između književnosti i sveta odnosno stvarnosti, ideje da su književnost i stvarnost slepljeni jedno za drugo nekim vrlo jakim lepkom i da ih je, bar u mojoj prozi, nemoguće odvojiti. Mislim da na neki način to simbolizuje i naše doba u kojem ljudi veruju u neke istine iako su to zapravo fikcije, a neke istine pak tretiraju kao fikcije.
Kako je odmicao HH vijek, srpski pisci su težili da se nametnu i kao tumači književnih tekstova − tuđih ali i sopstvenih. Mogli bismo navoditi mnoštvo primjera koji potvrđuju da veliki pisac može istovremeno biti i veliki tumač književnosti. Vi to potvrđujete. Sklon sam ustvrditi da je, recimo, Danilo Kiš ostao do danas najbolji tumač „Danila Kiša“. S druge strane, pisanje o drugim autorima od strane nekog pisca nerijetko prepoznajemo i kao autopoetički postupak; ako ne kao (implicitno) objašnjenje, ono bar kao upućivanje na interpretativne ključeve za sopstvene tekstove. Vaša pozicija bila bi u tom smislu najsličnija Miloradu Paviću. Vi ste univerzitetski profesor s ozbiljnom naučnom i intelektualnom reputacijom, ali i sa prestižnom književnom karijerom. Prema tome, dvostruko ste kvalifikovani da Vam ponudim jednu svoju sumnju na razmatranje. Naime, pomišljam da bar sto godina naši vodeći pisci nijesu zadovoljni radom svojih pratilaca, kritičara. Da li ste, dakle, Vi zadovoljni radom književne kritike u pogledu tretmana Vaše proze? Da li naša kritika uspješno prati našu književnost?
- Ja verujem da sam kao tumač pisaca koje najviše volim i cenim, a to su u ovom trenutku Crnjanski, Andrić i Pekić, uspeo da otkrijem neke slojeve značenja koji predstavljaju novost u razumevanju ovih pisaca. Pokušaću da u budućnosti uobličim ta moja čitanja u pojedinačne knjige posvećene svakom od ovih autora, i nadam se da će ta tumačenja tada biti jasnija i vidljivija. Pri tom, ne smatram da se tumači književnosti bore jedan sa drugim za prvenstvo. Takve namere imaju samo ljudi koji možda imaju veliko znanje i veštinu tumačenja književnosti, ali ipak ostaju ljudi malog formata, koji privatizuju pisce kako bi zadovoljili neke svoje lične psihološke frustracije. Ja više verujem u zajednicu tumača u kojoj svako ulaže svoju ličnost, odnosno životnu priču u tumačenje pisaca koje smatra relevantnim što svako tumačenje čini različitim. Plašim se da kada tumač ne radi tako, odnosno, kada ne ulaže u proces tumačenja svoju ličnost, njegovo tumačenje može postati ili 1) plitko, odnosno bezlično, ili pak 2) zaslepljujuće, a ne otkrivajuće. Prvi slučaj se dešava onda kada tumač književnosti nema dovoljno relevantnu teorijsku podlogu, odnosno kada njegovo tumačenje ne korespondira sa duhom epohe u kojoj živimo i stvaramo. Drugi slučaj se dešava onda kada tumač pokušava da teorijskom spremom zameni ličnost u sebi: tada tumačenja samo ilustruju teoriju koja vlada našom epohom i koja iskrivljuje istinu teksta i podešava je spram sopstvenih principa i, naravno, spram Moći koja tu teoriju konstituiše kao dominantnu.
- Što se tiče mojih romana, i odnosa kritike prema njima, ne mogu da donesem neki jasan sud o tome, pošto su oni još uvek relativno novi – to se posebno odnosi na poslednja dva romana, na Veliki juriš i Omamu. Uopšte mislim da srpski romani 21. veka još uvek čekaju na ozbiljnu književnu recepciju. Na ovom mestu bih ućutao. Smatram da je nezadovoljstvo pisaca kritikom jedna vrsta opšteg mesta, kao što je isto takvo opšte mesto i nezadovoljstvo kritičara aktuelnom produkcijom. Kako sam bio kritičar, a sada sam pisac, ni sam nisam oslobođen od tih opštih mesta i baš zato ih shvatam kao neku vrstu folklora u književnom životu. Bilo bi nam dosadno da tih opštih mesta nema, tim pre što se ona ne mogu iskoreniti. Ako bi se pak jednom desilo da pisci budu zadovoljni kritičarima, a kritičari produkcijom, plašim se da bismo onda imali posla sa podjednako lošom kritikom i produkcijom.
Vaša knjiga „Književnost i komentari“ može da se tretira kao autopoetički manifest, ali ona nudi i nešto više od toga. U njoj se ukršta Vaš književni i naučni rad, što nije inovacija po sebi, ali uspijevajući da književnu teoriju i praksu dovodite u jedan komplementaran odnos mogli bismo ustvrditi da smo dobili jedan veoma osvježavajući žanr teorijske proze. Svježina, invencija i kreacije te knjige, čini mi se, počivaju na nečem drugom, što dopire iz vašeg intimnog, ličnog iskustva; naime, povjerenja u književnost – u njenu estetsku, etičku i društvenu funkciju. Otuda sam „Književnost i komentare“ primio i sâm lično, kao ohrabrenje da književnost još može da oplemenjuje čovjeka. No, pokazali ste još nešto po čemu ste i postali prepoznatljivi i mimo te knjige. Vi ste zauzeli intelektualni stav nepristajanja na „političku korektnost“, nepristajanja da stvarnost primate onako kako je kreiraju korporacijski ili bilo kakvi domaći i bjelosvjetski centri moći. To je istovremeno i etički stav, poziv da čovjek ima pravo da svijet doživljava sasvim lično. Ličnost je, dakle, glavni junak Vašeg pisanja, bez obzira na žanr kojim raspolažete. U iskustvu pravoslavnih otaca formirao se jedan specifičan koncept ličnosti. Reklo bi se da je dobrovoljna žrtva najviša potvrda Ličnosti. Umjesto pitanja, pružam ove lične utiske očekujući još jedan Vaš komentar, možda aneks za neko novo izdanje knjige „Književnost i komentari“.
- Smatram da je refleksivni momenat u predavanju književnosti danas potpuno zapostavljen. Ljudi koji predaju književnost morali bi sebe pre svakog časa ili predavanja da pitaju zašto predajem to što predajem, i zašto to predajem na jedan način, a ne na drugi. To je izuzetno važno pitanje, jer ako kanonski književni tekstovi ne korespondiraju sa našim današnjim vremenom, onda ima smisla pitati zašto bi oni za nas bili važni danas. Kada je ta korespondencija očigledna onda je vrlo često banalna. U većini slučajeva je treba otkriti. Ako je predavač nije svestan, onda prvo, ni on sam ne veruje u važnost onoga što predaje, i drugo, u to ne veruju ni studenti. Studiranje književnosti tada postaje puko gubljenje vremena za studente. Predavači su u nešto boljoj situaciji jer oni za to gubljenje vremena dobijaju neki novac.
- Ja sam, dakle, jednog semestra sebi postavio to pitanje: zašto bi danas književnost, a posebno srpska književnost, bila važna? Odgovor na to pitanje je knjiga Književnost i komentari. Na njenoj naslovnoj stranici nalazi se jedna vrlo sugestivna i zanimljiva fotografija sa srpskog vojnog groblja Zejtinlik, koju je napravila moja supruga. Ta fotografija nije puka dekoracija. Ona je junak knjige.
- Smisao Književnosti i komentara je jednostavan: to je odbrana književnosti, odbrana ličnosti ali i odbrana humanizma. Zato me nije začudilo što sam među njenim čitaocima pronašao i ljudi koji nisu studirali književnost. Verujem da su ti ljudi u njoj osetili humanističku auru. Ta aura je danas u opasnosti jer se pojmovi kao što su posthumanizam ili transhumanizam, koriste rutinski, sa odobravanjem, a da njihovi korisnici većinom nisu svesni političkih posledica likvidiranja humanizma. Jedna od ideja moje knjige je testamentarno čitanje filozofskih tekstova što znači da čitalac zamišlja kakva politička realnost nastaje konkretizacijom tih tekstova, a zatim zauzima stav prema tim tekstovima na osnovu svog stava o toj političkoj realnosti. Znate, posthumanizam je zapravo antihumanizam, zato što svođenje čoveka na vrstu životinje nužno stvara preduslove da se on u budućnosti istrebljuje poput ostalih životinja. Oni koji žongliraju tim pojmovima i slade se floskulama da se tako oslobađamo nekakve skučene antropocentričnosti, treba da zamisle nacističke logore jer su i oni bili svojevrsno oslobađanje od antropocentričnosti. Setimo se Kiša koji je voleo da se služi citatom da se bez prisustva književnosti smrt jednog čoveka se razlikovala od klanja životinje u klanici. Kada književnost postane posthumanistička, odnosno kada počne da pravi razliku u kom slučaju treba da otvori oči, a u kom da ih zatvori, onda će nas zaista klati kao u klanicama, što znači daleko od očiju. Zato sam u svojoj knjizi insistirao na testamentarnom čitanju. Kada se neko igra posthumanizma u filozofskom tekstu to može da bude i fensi. Međutim, kada čitamo Pekićevo Besnilo, onda ta reč odjednom počinje da se upliće u našu egzistenciju. Ona više nije igračka, već postaje sečivo čiju dršku ne držimo mi, već onaj ko je tu reč smislio. Zarad sebe i pravdanja svoje moći, a ne zarad nas koji se sa njom igramo u slobodno vreme.
- Razume se, ja znam da su moje moći ograničene. Ali za mene je, kao i za Pekića, pisanje vid borbe, jedine preostale borbe i ja se, prosto rečeno, pisanjem borim. Za sada mislim da to ima smisla, jer verujem u neizvesnost istorije, tačnije u to da se posledice naših postupaka ne mogu unapred izračunati. Zato ima smisla da se borimo čak i kada nam ta borba deluje kao juriš na vetrenjače. Na kraju krajeva, taj juriš se nije ni završio, on traje i trajaće dok postoje ličnosti koje čitaju i pišu književnost. Možda će se na kraju ispostaviti da to i nisu bile vetrenjače već baš ono na šta je mislio vitez od Manče, koji nam je taj juriš ostavio u nasleđe.
Vratimo se Vašem najnovijem romanu. Uvodna rečenica na nivou romana funkcioniše kao svojevrsna inicijacija – poziv na buđenje, na budnost, na pažljivo čitanje – ali, istovremeno, motivi sna, lične karte, imena i prezimena jesu smisaone karike što ovaj roman odmah povezuju s Vašim dosadašnjim, čini mi se, osnovnim književnim, teorijskim i intelektualnim temama. Da li bismo mogli Vaš novi roman tretirati kao dio jednog šireg projekta − kao nastavak potrage za bližnjima?
- Mislim da ste dobro uočili da je potraga za bližnjima jedan od lajtmotiva mog opusa. Ja se već dugo vremena bavim proučavanjem Megalopolisa i to za mene nije samo veliki grad, niti bezimeni, anonimni duh vremena, već i jedna sila, jedan entitet moći, koji želi da promeni našu svest. Pri tom ne mislim samo na promenu svesti Srba u srpskom svetu, iako je ta operacija u punom pogonu, a već sada vidimo da su posledice katastrofalne. Promena svesti je globalni projekt čiji je cilj da ukine humanistički koncept i da čoveka svede na životinju. Jedna od ključnih osobina po kojima se čovek razlikuje od životinje jeste mogućnost empatije, mogućnost solidarnosti koja nas povezuje sa drugim ljudima, odnosno osećanje da nas nešto čini bliskim: zajednička istorija, zajednička egzistencijalna situacija, zajednički jezik, zajedničke priče koje nam nešto znače i koje prepričavamo. Mogućnost da osetimo bliskosti prema drugim ljudima je ono što nas razlikuje od životinja, koje mogu da žive u krdu, ali da ne budu međusobno bliske. Da bi se, dakle, čovek sveo na životinju, nije dovoljno samo puniti mu glavu kako je životinja, a tako o čoveku piše i Fukujama u Kraju istorije i Harari u Homodeusu. Potrebno je u velikoj meri promeniti njegovo stanje svesti tako da više ne može da oseti bliskost sa drugim ljudima, recimo, sa svojim sunarodnicima. To se čini tako što se pojedincu nameće isključivo racionalan odnos prema drugim ljudima, što znači da su mu oni ili saveznici u postizanju nekog cilja – najčešće bogaćenja – ili konkurenti kada mu ostvarenje tog čina preče, a kada nisu ni jedno ni drugo, onda su niko i ništa. Potrebno je, dakle, bliskost zameniti nekom vrstom fluidnog kontakta koji nikoga ni na šta ne obavezuje, i kojim se, zapravo, samo ubija čamotinja života lišenog i cilja i smisla, tačnije onog vremena kada nam se nagoni pune i kada sanjamo kako ćemo da ih ispraznimo, jer postmoderni čovek samo tako može da doživi tzv. Sreću. Ja se lično ne mirim sa sociološkom podelom na društvo i zajednicu, i ne smatram da se to razilaženje ljudi dešava evolutivno, samo od sebe: verujem da je ono programirano, da se na to udaljavanje utiče i da se ono afirmiše. Daću vam jedan sitan primer: u jednom časopisu su se čitaoci ubeđivali da ne zovu prijatelje da im pomognu oko poslova kao što su selidba, jer to nije fer prema njihovim prijateljima, već da pozovu profesionalne radnike. Primer je banalan, ali dobro pokazuje kako funkcioniše ekonomski fašizam Megalopolisa, a to je imperativ da se svi odnosi između ljudi komodifikuju, tj. svedu na ekonomske transakcije. Za Megalopolis je zločin ako vam bliski prijatelji nešto pomognu da uradite, što sami ne biste mogli.
- Pošto ja ne smatram da je Megalopolis nužnost, ja onda pokušavam da u svom opusu stvorim jednu novu poetiku bliskosti. Primera radi, izbegavam termin individua, jer taj termin povlači razliku između pojedinca i kolektiva. Umesto toga sam izmislio, ako tako mogu da kažem, pojam ličnosti, koja predstavlja sintezu individue i kolektiva. Ličnost ono što je lično u njoj, ne gradi udaljavajući se od kolektiva odnosno od bližnjih, već pripovedajući svoju životnu priču koja istovremeno nosi i njene lične crte i crte kolektiva kome pripada. Sem toga, ličnosti mogu da razmenjuju iskustva od kojih je sastavljena njihova životna priča, što ih čini bližnjim. Individua je, međutim, sama u odnosu na kolektiv, ali i u odnosu na drugu individuu. U toj samoći, ona oseća strah i brigu pred Megalopolisom, i tada mu se, tako usamljena, lako predaje. Postaje pokorna, što znači da pristaje na sve, samo da bi spasila svoj goli život. A kada čovek ostane samo na golom životu, onda ga zbilja više ništa ne razlikuje od životinje, koja takođe raspolaže samo svojim golim život.
U romanu Omama motiv potrage/istrage, osim što se može pratiti u simboličkoj značenjskoj ravni, važan je i kao indikator žarna − detektivskog romana ili istorijskog trilera, kako ste već i sami određivali svoj roman. Međutim, čini se da Vi, zapravo, podrivate konvencije žanrovske ili popularne fikcije (romana)? Imam utisak da u ovom ramanu postoji jedan prikriveni dijalog/polemika Vladušića profesora i Vladušića romanopisca?
- Forward, moj prvi roman, poigravao se sa žanrom krimi priče tako što je jedna TV ekipa pokušavala da pronađe ubicu svog kolege, dopisnika iz Temišvara. Polemični momenat je bio u tome što je za svakog osumnjičenog postojala naracija koja ga je pretvarala u ubicu, a publika je preko SMS poruka trebala da ubicu odredi, a ne otkrije. Dakle, taj parodični odnos prema žanrovima kod mene je prisutan od početka moje proze. U tom trenutku se to moglo videti kao nastavak postmodernih poigravanja sa žanrovima. Ovo što se dešava u Omami ili nešto ranije u Velikom jurišu, ima, čini mi se, drugačiji smisao. Evo o čemu se radi: mi danas, živimo u neoliberalnom društvu u kome tiraž neke knjige više nije činjenica na koju se kritika ne obazire. Neću da kažem da je književna vrednost poistovećena sa brojem prodatih primeraka knjige, niti smatram da je to ideal kome treba težiti. Međutim, ono što je izvesno, jeste da se i knjige kojima se pripisuje književna vrednost danas imaju, često, ne tek solidne tiraže, već jako velike tiraže. Pri tom mislim na prozu koja nema veze sa žanrovima. To je proza u kojoj vrlo često dominira lična perspektiva, jedan manje ili više realistički prosede, lišen složenih intertekstualnih veza ili modernističke otežele forme; sve u svemu, jedna vrlo komunikativna poetika. Smatram da je u tom smislu vrlo zanimljiva i osobena proza Vladimira Kecmanovića koje se oslanja na poetičko nasleđe stvarnosne proze, pre svega Dragoslava Mihailovića. Kecmanović to radi na jedan umetnički vrlo sugestivan i originalan način. Zato je i uspeo da u Topu i Osami osvetli građanski rat u Bosni bolje nego iko drugi, čime je uradio nešto politički nekorektno, a intelektualno pošteno i umetnički sjajno.
- Po strani od Kecmanovića, čini mi se da u srpskoj prozi počinje da dominira poetika koja je u skladu sa mestom pojedinca u neoliberalnom društvu. To mesto odlikuju sledeće karakteristike: prvo, pojedinac nema uvid u celinu vremena u kome žive, već samo u svoj pojedinačni život, koji ga, da budemo iskreni, jedino i zanima, i drugo, pojedinac je po pravilu politički korektan. To ne znači nužno da je ova proza nužno ideološki angažovana – premda medijski istupi autora mnogo češće jesu – ali znači da šalje izvesne signale saglasnosti sa onim što ja nazivam Megalopolis, a kratko se može opisati kao oligarhijska tiranija antihumanističkog tipa. Taj konformizam, to je duh današnjeg vremena: jedan moj prijatelj, koji radi na Zapadu, pitao je svoje studente povodom Orvelovog romana 1984, da li postoji neka vrednost za koju su spremni danas da rizikuju svoj život, pa čak i ako bi ta borba bila beznadežna. Odgovor koji je dobio bio je ćutanje, podjednako nelagodno i njemu i njegovim studentima. Ako ništa drugo, ti ljudi su bili bar pošteni. U suštini, njih ne zanima, ni slava, ni pravda, ni istina, već jedino lična sigurnost. Zato neoliberalnu poetiku, da je nazovem tako, čini jedna vrlo uska, privatna perspektiva koja je u suštini zainteresovana samo za vlastitu sigurnost i vlastiti uspeh. Moje intencije su drugačije i ja sam toga svestan. Moja želja je da ostavim svedočanstvo o celini vremena, a ne tek još jedan od književnih dokumenata njegovog mentaliteta. Meni je sada žanr potreban da bih kroz njega, na način poetički sličan Pekiću u Besnilu, došao do totaliteta sveta, da bih dakle ispunio onaj u suštini modernistički zahtev: da u svom delu dam sliku vremena u kome živim, a da to istovremeno bude čitljivo što većem broju čitalaca.
Polemičnost, ali jedne drugačije vrste može se pratiti i u odnosu dva (glavna) junaka, Miloša Verulovića i Miloša Crnjanskog. Naizgled, suprotni karakteri, a zapravo komplementarni junaci; da li poput Sanča Panse i Don Kihota?
- I meni je u jednom trenutku pala na pamet analogija između junaka Omame i junaka Don Kihota, ali mi se sada čini da su Verulović i Crnjanski na drugačiji način povezani od Sačna Panse i Don Kihota. Da krenemo od namere: ja nisam želeo da Omamu pretvorim u apologiju Crnjanskog. Verulović je lik čija je funkcija bila u tome da snizi intenzitet veličine Crnjanskog: Verulović nije intelektualac i nije čitalac, pa zato veliki srpski pisac nije za njega osoba od nekog velikog značaja. Međutim, kako vreme teče, Verulović počinje da oseća zračenje ličnosti Crnjanskog i tada se u njemu događa jedna dvosmislena rekacija. Verulović oseća format Crnjanskog i tom formatu počinje, na neki način, da se divi; sa druge strane, taj format ga istovremeno iritira, jer ga podseća na vlastiti nedostatak. Tu se ne radi o književnom talentu, već o tome da je Crnjanski ličnost, a Verulović to više nije. Stalo mi je da pokažem tu dvosmislenost budući da je ona, čini mi se, u srži nečega što možemo da nazovemo malograđanska svest: malograđanin se istinski velikom čoveku divi – posebno kada je ta veličina egzaktno izražena, recimo karijerom i novcem koji se zaradio – ali mu je dovoljan samo znak slabosti tog velikog čoveka, da iz tog divljenja propadne u omalovažavanje najgore vrste. Daću vam jedan primer: nedavno je KK Partizan izgubio od Burse u Beogradu i tako ispao iz Evrokupa. Na forumima ste odjednom mogli da pročitate gomile vrlo uvredljivih, vrlo ponižavajućih postova posvećenih Željku Obradoviću, treneru KK Partizana i van svakog spora najboljem evropskom košarkaškom treneru svih vremena. Ne bih kazao da je u pitanju samo navijački afekat zbog poraza: rekao bih da je u pitanju bilo naslađivanje u sahranjivanju nečije veličine koju, dok je moćna, malograđani obožavaju, jer se sa njom u nedostatku vlastite veličine poistovećuju, a kada u njoj osete slabosti, onda se brže-bolje od nje distanciraju, zauzimajući stav intelektualne i svake druge superiornosti, čime kao da žele da se pred sobom izvine za ono slepo obožavanje. Verulović je jedan od takvih ljudi. Meni se čini da je to postala, na žalost, i Kraljevina Srbija, kada je sa Kajmakčalana sišla u Kraljevinu SHS. Jedna mala država, koja je bila velika zemlja – kako je to kazao Kašanin – pretvorila se u sastavni deo jedne malograđanske jazbine.
U nekim ranijim istupima naglašavali ste da „Omama“ nije knjiga o Crnjanskom, već da pisac funkcioniše kao ključ za razumijevanje perioda između dva svjetska rata, kao i posljedica koje je po sudbinu Srpstva i Evrope ostavio taj period. Takođe, posebno ste isticali kako to burno razdoblje mnogo nalikuje ovom našem vremenu. U čemu nalazite te analogije? Da li okretanje prošlim vremenima, da li pisanje istorijskih romana, otvara, istovremeno, oči za razumijevanje budućnosti? (Da govorim otvoreno, vaši književni i stručni tekstovi nose nešto od proročke sposobnosti, onako kako to važi i za pisce koje ste sami izdvojili. Primjera radi, pandemija nas je vratila Pekićevom „Besnilu“, devedesetih godina prošlog vijeka mnogi su se vraćali Andrićevoj priči „Pismo iz 1920“, dok ste vi u jednom tekstu o Novaku Đokoviću, ako se ne varam, bar pola godine prije njegove i naše australijske agonije objasnili umnogome nešto čega smo mi ostali tek naknadno postali svjesni. Pa i sam roman „Omama“ donosi atmosferu i strepnju kakvu osjećamo i u susretu s ratom u Ukrajini i svakovrsnim globalnim multplikacijama tog rata.)
- Ja sam dela velikih pisaca uvek doživljavao kao neku vrstu umetničke futurologije: opisivajući totalitet svog doba, na različite načine, ona su osvetljavala i zametke onoga što dolazi. Samo jedan primer: takozvani hibridni identitet koji postkolonijalna kritika od osamdesetih godina prošlog veka pretvara u identitetski standard Megalopolisa, pojavljuje se kod Andrića u izvesnom smislu već u Travničkoj hronici u liku dobroćudnog doktora Kolonje. Međutim, Andrić je u nekom trenutku shvatio da ovaj tip identiteta, koji prevladava nacionalne i konfesionalne identitete, ne mora da bude samo etički korektiv nacionalnih identiteta, već isto tako može da postane uvod u jedno antihumanističko društvo u kome vladaju ljudi koji nemaju identitet, ali imaju volju za moć. Tako nastaje lik Omerpaše Latasa. Za mene je Andrićev Omerpaše Latasa zapravo tip junaka koji po svom mentalitetu odgovara figuri izvršnog direktora neke velike banke sa Menhetna; lik koji nema nacionalni identitet, nema osećanje bliskosti sa bilo kim, ali zato ima volju za moć, za koju je u stanju da žrtvuje apsolutno sve oko sebe.
- U slučaju veze između vajmarskog Berlina iz Omame i savremenog ali i budućeg sveta, stvari stoje ovako: Crnjanski na početku svog putopisa o vajmarskom Berlinu kaže da je Berlin jedina interesantna stvar u Nemačkoj sada, a to znači 1928. godine, kada on boravi u Berlinu. Dakle, on smatra da je Berlin = Nemačka. Takav Berlin je mnogo bliži Njujorku, nego svom nemačkom zaleđu, što znači da Crnjanski već tada uočava ono što se do pre nekoliko godina u urbanoj sociologiji nazivalo mrežom globalnih gradova, čime se zapravo sugeriše da su nacionalni identitet, nacionalne granice i naposletku nacionalna država stvar prošlosti. Crnjanski je to već osetio u vajmarskom Berlinu. Zbog toga, ono što se dešava u Berlinu – pa i mom Berlinu iz Omame – jeste sagledavanje globalizacije bez pojmova o globalizaciji, ali isto tako i bez one ideologije koja tu globalizaciju – zapravo momenat unipolarnog sveta u kome izgleda kao da ,,Zapad” vlada planetom – opravdava tako što stvara iluziju da smo došli do kraja istorije. Danas smo došli do toga da fenomen globalizacije kao da nestaje pred našim očima, nakon što je promenio predznak: vesternizacija je postala isternizacija, odnosno Kina je postala glavni dobitnik globalizacije. Ono čemu sada prisustvujemo i čemu ćemo prisustvovati u budućnosti jeste jedna antihumanistička kontrarevolucija koja će Zapad, čije humanističke tradicije poštujem, pretvoriti u antihumanistički Megalopolis.
- Lično, nikada ne bih kazao da je istorija učiteljica života, jer istorijske analogije mogu i da zavaraju, svesno ili nesvesno. Ali, verujem da nas sagledavanje nekih istorijskih događaja osposobljava da u svom vremenu vidimo nešto što bi nam promaklo bez istorijske pozadine. Recimo, kada čitate Marksov 18. brimer Luja Bonaparte ili pak Tokvilovu knjigu Stari režim i revolucija, vi neosetno počinjete da gledate na svoje vreme drugačijim očima: počnete da obraćate pažnju na detalje koji su vam ranije promicali, jer ti detalji ne promiču Marksu i Tokvilu kada opisuju događaje koji su se dogodili, u njima bliskoj prošlosti. Njihova veština posmatranja neposredne prošlosti kao stvarnosti, pomenute knjige čini živim i danas što znači da oživljava i naš pogled na vreme u kome živimo. Vidimo dublje, bolje i jasnije. Da parafraziram Ivana V. Lalića – za neko spokojstvo i to je dosta.
Razgovor vodio Milorad Durutović
