Rusko-ukrajinski sukob, čije je izbijanje bilo van ikakve kontrole domaćih političkih aktera, ponovo je vratio značaj i Milu Đukanoviću, kao stubu evroatlantske stabilnosti u Crnoj Gori. Ova tri faktora – tajni partnerski odnosi Vučića i Đukanovića, život balkanskih društava u (mitologizovanom) istorijskom udžbeniku umesto u surovoj realnosti i spoljna strategija Ruske Federacije koja je nehotice rezultirala konsolidacijom zapadnog sveta, vratila su Crnu Goru u stanje od pre 30. avgusta 2020. godine.
Posle lavine besmislenih izjava partijskih aktivista koji se izdaju za prosrpske i komentara zabludelih stanovnika Fejsbuka koji zaista jesu Srbi, ali nažalost neupućeni u crnogorsku političku realnost, očekivano je formirana nova Vlada Crne Gore, koja je sama sebi nadenula naziv manjinska. Nije bilo blokade Crne Gore, nije bilo opstrukcije Skupštine do raspisivanja novih izbora ili drukčije rečeno – tresao se Fejsbuk, rodio se mim. Formirana je vlada koju Dojče vele na srpskom jeziku (da, baš je na srpskom kao što i stoji u adresi sajta – www.dw.com/sr/) karakteriše kao vladu „koja će snažnije nego do sada slediti Zapad u sukobu sa Rusijom“. Glas Amerike, takođe na srpskom, naziva Dritana Abazovića „dosadašnjim vicepremijerom u konzervativnoj vladi Zdravka Krivokapića“ i prenosi čestitke ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Crnoj Gori povodom formiranja nove, po svemu sudeći već nekonzervativne, Vlade: „Čestitamo novom premijeru Dritanu Abazoviću i predsjednici Skupštine Danijeli Đurović na njihovom izboru.
Radujemo se saradnji sa novom vladom na podršci evroatlantskom putu Crne Gore“, kao i evropskih zvaničnika Žozepa Borelja: „Radujem se zajedničkom radu na opipljivom napretku na EU putu“ i Olivera Varheljija, koji se takođe raduje: „radu sa crnogorskim premijerom Dritanom Abazovićem i novom vladom u sprovođenju reformi u pristupanju EU, fokusirajući se na vladavinu prava, ekonomiju i zelenu agendu“.
Od Brisela do Vašingtona ori se „raduj se evroatlantski rode“, u Moskvi je muk – tamo imaju pune ruke posla u sukobu sa celim zapadnim svetom, dok u Beogradu nemaju nikakvih problema sa novom crnogorskom Vladom čije su formiranje aminovali, i u bukvalnom i u prenosnom smislu, još zimus (sastanak Jokovića i Abazovića sa Vučićem i patrijarhom krajem januara). Donedavno, mim nije bio jedina uteha rušiteljima stare i nemim posmatračima nove Vlade, gajili su velika očekivanja od rezultata lokalnih izbora u Podgorici za koje su mislili da će im doneti veći politički kapital, a samim tim i značaj. Najpre su izbori u Podgorici očekivani u aprilu, da bi ih Milo Đukanović naznačio na 19. jun tekuće godine, te da bi nova skupštinska većina na koncu podnela zahtev za odlaganje svih lokalnih izbora za 30. oktobar 2022. godine. Dakle, DPS daje sebi fore u okviru od pola godine da uticajem na „manjinsku“ vladu povrati izgubljene pozicije i konsoliduje svoje redove.
Dobronamernim radikalima i malicioznim interesdžijama koji su tražili sve, a dobili ništa ostaje kultna rečenica iz „Kazablanke“ – „Barem ćemo uvek imati Pariz“, s tim što je njihov Pariz zapravo mim (that didn’t age well). Razume se da je rat u Ukrajini umnogome pomogao Đukanoviću da njegova moć ne bude planski dekonstruisana – NATO i EU će u doglednoj budućnosti biti prisutniji na Balkanu nego ikad. To prisustvo podrazumeva veći politički i ekonomski pritisak na sve političke činioce širom Balkana, nadziranje u ručnom režimu koje umalo ne prelazi u direktnu kontrolu i povećanje obima finansiranja partijskog, nevladinog i medijskog sektora u regionu. Prostije rečeno, prozor koje su konzervativne sile u Crnoj Gori imale za manevar zatvoren je i to brže nego što se to očekivalo, jer je odluka Rusije da vojnom operacijom uključi Ukrajinu u svoju sferu interesa ubrzala evroatlantske procese u čitavoj Evropi (čak i Švedska i Finska najverovatnije i u kratkom roku ulaze u NATO), pa i na Balkanu. Čitav tok događaja povlači sa sobom i neminovnu promenu diskursa u Srbiji, srpski svet se vraća u fioku, a sedenju na dve stolice se bliži kraj, tako da će Vučić i Đukanović konačno moći da izađu iz ormara i celom svetu objave svoju partnersku ljubav.
Vučićevom četnikovanju dolazi kraj (on već i sa mrskim Đilasom nalazi zajednički jezik), pa mu nikako neće smetati Milovo komitovanje, sve je to ionako bila predstava za mase. Šta očekuje Crnu Goru u bliskoj budućnosti? Odgovor je – više istog (more of the same). Sfera politike će biti strogo evroatlantska, dok će u društvu nastaviti da bujaju identitetski konflikti koji rađaju aboridžinske scene kamenovanja autobusa sa decom na Cetinju samo zato što su ova pevala pesme povezane sa svojim nacionalnim identitetom.
Nikakvog pomirenja neće biti, naprotiv, građani koji se javno deklarišu kao Srbi (a nisu partijski profesionalni Srbi) ponovo će biti diskriminisani, kao i pre one „konzervativne vlade Zdravka Krivokapića“ kako je označava Glas Amerike. Samo što će ovaj put taj proces da se odvija daleko u zaleđini gvozdene zavese novog Hladnog rata, čija će granica polaziti od Finske, a završiti se kod Moldavije, uz možda neprekidni sukob u Ukrajini. S jedne strane koruptivni partijski interesi u okviru mutnih igara Vučića i Đukanovića, a s druge nespremnost srpskog korpusa u Crnoj Gori da umešno manevriše u aktuelnom političkom momentu dovele su cara do duvara, to jest dale su sav prostor Dritanu Abazoviću da preuzme inicijativu i dobije podršku, u prvom redu, Vašingtona, zatim i Brisela. Rusko-ukrajinski sukob, čije je izbijanje bilo van ikakve kontrole domaćih političkih aktera, ponovo je vratio značaj i Milu Đukanoviću, kao stubu evroatlantske stabilnosti u Crnoj Gori. Ova tri faktora – tajni partnerski odnosi Vučića i Đukanovića, život balkanskih društava u (mitologizovanom) istorijskom udžbeniku umesto u surovoj realnosti i spoljna strategija Ruske Federacije koja je nehotice rezultirala konsolidacijom zapadnog sveta, vratila su Crnu Goru u stanje od pre 30. avgusta 2020. godine. Za treći faktor mi uopšte nismo krivi, za prvi snosimo odgovornost jer smo dopustili da nas predstavljaju korumpirani ljudi nezainteresovani za interese nas kao birača, dok smo za drugi kolektivno krivi jer imamo kontrolu nad sopstvenom svešću i sami biramo da živimo u završenoj eposi moderne, što predstavlja generator neprekidnih međunacionalnih konflikata svih protiv svih na Balkanu.
Aleksandar Đokić
