Piše: Isidora Sekulić
Krvan u strastima, svetlosan u duhu
Stvaralaštvo i misao Vladike Rada počeli su daleko iznad zemlje, u noći, u samoći, sa zvezdama. U njegovoj misli bi tek zastalo ono što iz beskraja polazi i u beskraj odlazi. Moć misli velikih ljudi u tome je što daljine nose u sebi, i tako objedinjuju sve svetsko, i govore svemu svetu. U Vladičinoj krupnoj reči dejstvuje uvek daljinska poruka; i dejstvuje jedna tajanstvena alhemija koja lično životno pretvara u sveljudske znake i značenja. Vladika Rade se tek potom rodio na Njegušima, a pre toga se rodio u zraku svetlosti koja, jedina vezuje daljine i prostore; prostor nad Crnom Gorom i onaj među zvezdama. Vladika je stalno govorio i pisao: zrak, luča, iskra, svetlost. Krvan u strastima, svetlosan u duhu, njegovi najsilniji stihovi i monolozi dižu ga iz groba, i on, sav od zraka, luča i iskara, pomaže svetlosti da vezuje, da objedinjuje. Koga i šta? Mi kažemo Svečoveka i svečovečanstvo, on je pisao: svesvetije.
Borba između slobode i sreće
Život, karakter i delo Rada Petrovića bili su jedno: sukob i borba između slobode i sreće. To dvoje, sloboda i sreća, zajedno podižu glave u srcu čovekovu, ali zajedno postojati ne mogu. Sloboda je širenje, sreća je sužavanje. Sloboda je nezavisnost, sreća je zavisnost od hiljadu sitnih sitnica. Sloboda je najčešće poslednja pobeda nad savladanom i odbačenom ličnom srećom. Sloboda staje herojstvo, a herojstvo je odricanje, davanje, samopregor. Vladika, kao čovek, kao mislilac-pesnik, kao vladar, birao je slobodu po cenu sreće svoje i svoga naroda. Pa ponekad i po cenu pravde. Jer, sloboda je često u sukobu i sa pravdom. Život čovečanstva, to je gusto tkivo borbi i nepravdi, stalnih sudara i izravnavanja između pravdi i nepravdi. Tako mora biti. Opšta pravda bila bi opšti mir, opšta smrt. Otuda se ljudske pravde postizavaju uz nalaganje izvesnih pasivnosti, uz ograničenje pokreta, volja i sloboda. Velike slobode idu sa trpljenjem i činjenjem nepravdi. Najveću slobodu ima pobedilac, ili despot, ili tiranin u klasičnome smislu; oni mogu uspostavljati izvesne široke pravde po cenu smanjenih sloboda.
Katedra – prof. dr Mikonja Knežević: “Njegošev hrišćanski platonizam”
Eros slobode i eros poezije
U tom čvoru, Vladika je birao slobodu, po cenu nepravde za sebe i za svoj narod. Otuda, stalno, ili tanka gorčina i ironija, ili jak pesimizam i gnev u svemu što Vladika misli, kaže, piše. Vladika je bio genij poezije i genij slobode, jedan i nedeljiv u njegovu slučaju. Simboli genija slobode su krila i mač: borba bez kraja, i nadletanje stvari po cenu odricanja od stvari. Diogen je govorio: „Ništa mi ne treba, ništa ne želim, jer hoću da budem slobodan”. Klasični pariski mangupčić kaže: „Gladan sam, pocepan sam, zima mi je, ali sam slobodan”. A ljudi M. Gorkoga, sa „hrabrošću bezumnih?” A Dostojevski sa parolom: „Čoveku je sve dozvoljeno?” A Kain, sa slobodom da ubije koga god hoće? Vladika Rade je ponekad dao ubiti koga je hteo; ponekad je bio bezumno hrabar; a do smrti se odricao mladosti i sreće; i do testamenta bio Bogu naredan u svačemu. Ljubav za slobodu proždirala je u njemu sve ljubavi. Eros slobode i eros poezije zajedno, to je strašna i tragična sudbina, ali božanski uspon. Bajron, Šeli, Njegoš – ređamo ih po godinama rođenja – sudbine su iste: uspon prebijen, ali delo znatno.
Zatočnik slobode
Vladika Rade, duhom čitav jedan svet, a telom i rangom vladar samodržac, živeo je i umro bez ijedne zasićenosti. Mirio se sa svojim teškim dužnostima, izvršavao svoja opasna prava, nosio svoju tragediju slobode radi, a uprkos i sreći i pravdi. U Splitu, jedared, razgovarajući sa Škotlanđaninom putnikom po Balkanu, rekao mu je: „Znate li gde je najveća sloboda? U Crnoj Gori, čije ključeve ja držim”. Značilo je to da je najveća sloboda i u njemu samom… Da, Vladika Rade je pokazao kojim se putem išlo u najdostojniji grob, tamo, u klasičnoj Crnoj Gori.
Pustinjska etika čojstva
U Crnoj Gori ima oaza vedrine i zelenila, ali u Crnoj Gori ima prave pustinjske mistike. Zemlja na kojoj živimo bogata je pustinjama: okeani su vodene pustinje; ogromne površine kopna su peščane pustinje; visoke planine su kamene i ledene pustinje. Pustinje su tragovi haosa: pune su mogućnosti, misli, tajni. Sfinge su simboli za mislene mostove između vremenskoga i večnoga. Pustinjski duh je stvaralački duh. Mnogi pustinjski narodi su bili veliki stvaraoci: Hebreji, Arabljani, Kinezi, Egipćani. Mnogi veliki duhovi su pustinjski duhovi. Vladika Rade je sebe nazvao „pustinjakom” kad mu je bilo dvadeset godina; i on je bio pustinjski duh. Jedina askeza toga čudnog monaha bila je asketska predanost zakonima vasione i zakonima misli. A najtragičnija strast toga čudnog monaha bila je strast za slobodom. A vrhovni zakon Vladičin, i svih Crnogoraca, čojstvo, pustinjska je etika: nad glavom, zakon sveta; na zemlji, svaki čovek sudija. Nekoliko stotina godina neprekidne aktivne tragedije i naroda i njegovih vladara, sa vrhovnim tragičnim junakom Vladikom Radom, eto velika pustinjska drama, i velika pustinjska etika, pod krilima divne i svirepe slobode.
Najjači nagon umetničkog stvaralaštva
Klasična Crna Gora bila je strahovita stvarnost. Jedan stvaralački narodić izradio je u toj pustinji i nemaštini tri velike stvari: pesnički jezik; etiku čojstva koja je prožimala svakog čoveka i svaku pušku; i slobodu, uzdignutu do najviše apstrakcije, čija odbrana je zato bila teška i kobna. Pustinja, siromaštvo, i tri visoke apstrakcije razvili su u Radu Petroviću najjači nagon umetničkoga stvaralaštva, otkako je srpstva. Vladika Rade, genijalni slobodar, mislilac i pesnik, sam sobom je opasao koliko je dala pesnička snaga sveg srpskoga naroda.
