За један народ који је државност „избоксовао“ захваљујући Русији, много се ми залијећемо са осудама и брукамо с разноразним изјавама. Кад већ осуђујемо дешавања у вези са ДНР, ЛНР и руском интервенцијом, био би ред да осудимо и сопствену историју која исувише подсјећа на позицију ових двеју „самопроглашених“ руских република. Наиме, и Црна Гора је све до 1878. формалноправно била „самопроглашена“ држава и њу готово нико, сем повремено Русија, није признавао. Остали субјекти међународног права су били на линији става којег је 1820. године дефинисао аустријски канцелар Клеменс фон Метерних, а коjи Црну Гору дефинише као „народ који се налази у буни против свога законитога господара (Османског царства)“.
1751-1766. – Владика Василије путује у Русију и моли руску царицу да званично узме непризнату Црну Гору под међународно покровитељство. Ову молбу понавља више пута. Пред крај живота износи план да Русија уреди Црну Гору на начин што ће он бити „принцип апшолутни доклем дође господар из Мошковије који ће судити“.
1767-1773. – Лажни руски цар долази и успоставља први „државни“ поредак у Црној Гори. Италијани биљеже како све до пред саму Шћепанову смрт њега Црногорци „слијепо слушају са уобичајеним фанатизмом и вјерују да је покојни цар Петар Трећи“
1788. – На Цетиње стиже руски мајор Сава Мирковић с позивом да Црногорцима да се дижу на оружје – Владика Петар I је одговорио изјавом да је „готов умријети“ за Русију.
1796-1798. – Средином септембра владика Петар I је овластио књаза Платона Зубова да преда молбу народа црногорског о стављању Црне Горе под „императорску протекцију“ Руског царства и да се успостави поредак у држави. Две године касније владика лично упућује писмо руском цару у којем га моли да прими црногорски народ у „једнодржавје владичества вашега“
1799. – Црној Гори бива одређена годишња субвенција у износу од 1.000 холандских франака. Од тог тренутка, црногорска државна каса се налазила на руском државном буџету
1804. – Црногорски сабор на челу са Владиком упућује руском цару молбу да их прими у поданство и да им обезбиједи војну и додатну материјалну помоћ за изградњу поретка, чиме би „Русија добила на неки начин право да у Црну Гору уведе један дио својих трупа, по жељи тамошњих житеља“
1806. – Мјештани Боке моле руског цара да „сагласно нашој жељи, сву нашу провинцију примите у поданство великог императорса сверуског Алекснадра, за кога желимо живјети и умријети“
1825. – Петар Цетињски пише Грофу Гаљицину како је после престанак руске помоћи урушен државни поредак у Црној Гори: „рачунајуће неспоразуме и међусобно крвопролиће, нисам знао другог начина да се то избјегне него да се замоле сверуски монарси да буду милосредни према овоме народу, како би се истргао из жељезних окова и тиме добио политичку егзистенцију. На то је велики господар свемилостиво изволео одредити овоме народу неку врсту пензије од по хиљаду златника холандских годишње, што је до Тилзитског мира користио. Престала је ова помоћ и златно вријеме у Црној Гори је нестало“
1830. – Петар Цетињнски у тестаменту моли „села и племена да нико никога низашто не тиче барем до Ђурђевадне, а до тадер надам се у Господа и Спаса нашега да ће вам начин живљења бити занаго учињен и суд у сву земљу Царскиј постављен, које сам ја у нашега ваздашњега Покровитеља и обранитеља Цара Русинскога испросио и исплакао”
1831. – крајем године стижу „руски официјали“ и успостављају прве сталније државне органе у Црној Гори
1851. – После побуне Његошевог брата Пера Томова који је спорио Данилово право наследства, руски посланик при бечком двору је почетком 1851. упитио Данила Станкова Петровића у Црну Гору и снадбио га званичним хартијама које су недвосмислено потврћивале легитминост његова изброра за новог црногорског владара и чврсту ријешеност руског императора и руске владе да тај избор подрже и осигурају
1852. – Црногорски главари моле свог покровитеља, руског цара, да прогласи Црну Гору за књажевину и њеног владара, умјесто за владику, за књаза. Руски цар то одобрава и тако Црна Гора постаје Књажевина.
1878. – Црна Гора постаје међународно призната као држава и формално престаје бити „побуњена област“.
Пише: Матија Стојановић/ Извор: ЕТОС
