Раздобље југословенске кинематогорафије током шездесетих и раних седамдесетих година прошлог вијека назива се црним таласом, бар када је ријеч о остварењима режисера и сценариста који су од стране тадашње власти третирани као критичари комунистичког поретка и друштва. У важније представнике црног талса сврставају се режисери: Александар Петровић, Живојин Павловић, Ђорђе Кадијевић, Дашан Макавејев, Мића Поповић, Желимир Жилник, Гордан Михић и др.
У краткој књизи под називом Црни талас у српском филму (Catena Mundi, 2020) Богдан Златић пружа и један занимљив пасажа из посљедње етапе црног таласа.
„Последња година филмских и других игара у СФР Југославији је 1971. Јован Живановић те године продаје своја одела и преосталу покретну имовину – годину дана раније продао је своју личну библиотеку. Разлог – све што је до тада поседовао уложио је у пројекат Тамо далеко, филм о повлачењу српске војске преко Албаније, по роману Дан шести Растка Петровића, и према казивањима ратних извештача из Првог светског рата. Пројекат је 1970. године обуставио секретар ГК СК Београда, идеолог партије у култури и сива еминенција српских либерала Бора Павловић. Павловић је том приликом рекао Живановићу: − Не знам шта ће Србији тај филм?, на шта му је Живановић одговорио: − Ако Србија нису потребни такви филмови, кроз десет година ће јој бити потребни пасоши за Косово!.“
Croquis
