Вук је умро у свом стану (Marokkanergasse 3) 07. фебруара 1864. Умро је с погледом на гусле, које су висиле на зиду његове собе, и с последњом жељом да се напије воде са ловћенског извора Иванбегових корита. У том стану су се на зидовима налазиле и слике свих значајнијих Вукових савременика, као и њихове литографије, и наравно богата преписка. Последња Вукова пошиљка била је икона светог Ђорђа, рад његове Мине. Ову икону је послао у свој завичај, манастиру Дужи под Дурмитором.
Један од говорника на сахрани Вука Караџића био је и архимандрит Герасим Петрановић. Његов некролог био је више од вијека и по заборављен, док га није пронашао књижевник из Шапца Никола Девури. Захваљујући њему говор је објављен у листу Новости (8. септембар 2019).
Овдје доносимо архимандритов говор у цјелости:
Ево нас, браћо Срби, над покојником живљим од свих. Данас ми овде окупљени, смртни и пролазни, испраћамо у вјечност бесмртника. Овај датум ући ће у историју Србије, Европе и свијета. Срицаће га и учити наизуст ђаци наше отаџбине уз слова из најљепше азбуке, и пјеваће о њему уз епске пјесме које је обесмртио овај бесмртник, и које су овјековјечиле њега и његов народ.
Велику свјетлост српског средњег вијека утулило је агарјанско ропство, и прогнало Србе са европске и свјетске културне сцене. Вук Стефановић Караџић, самоуко сељаче из Тршића, титанским напором и подвигом, вратио је свој народ на велика врата у дворе Европе и свијета. Срби су, захваљујући њему, стали раме уз раме уз велике народе старог континента. Свети Сава је отворио врата и прозоре на српској кући, а Вук је упалио велику свјетлост у српској души.
Окупљени данас око његовог одра, као некада древни Израиљ на ријекама Вавилонским, пјевамо завјетне пјесме и химне: Ако заборавимо тебе бесмртниче, нека нас заборави десница Господња. Овај највећи баштиник народног предања, печални трудбеник и сакупљач скривеног блага и драгоцијеног бисера српске културе, докорачао је дрвеном штулом на врх златног олимпијског трона европске културе и на њега извео свој народ. Вајмарски геније сагнуо се до земље пред њим и пред богатством српске народне душе.
Само је Господ више учинио за Србе од Вука Стефановића Караџића. Оно што је за хришћане Јерусалим, за српску културу је Вуково родно село Тршић у Јадру код Лознице. Вук је превео Нови завјет на народни језик, и српски језик сврстао међу велике језике свијета. Језик је народ. Вуковом реформом језика обновио се дух српског народа. Онијемели у тами вијекова ропства, Срби су кроз Вука златоусто прозборили и задивили Европу и свијет.
Предајемо данас Вуково уморно тијело туђој земљи, предајемо прах праху, а његову бесмртну душу и дјело − вјечности. Надајмо се да ће будућа покољења испунити његову жељу коју је изрекао на исповијести под мојим епитрахиљом, да се његови посмртни остаци пренесу у Србију. Горе проклетство од живота у туђини, јесте само смрт у туђини. Туђина је и мртвацу тешка. Утјеха свима нама нека буде сазнање да Вук Стефановић Караџић својим великим дјелом и животом припада цијелом свијету. Гдје год био, он је свагда и свуда свој на своме. Свијет је отаџбина генија. А Србија је тамо гдје је Вук! Слава бесмртном Вуку Караџићу. Хвала Господу на овом великом дару српском народу и свијету. Амин.
Архимандрит Герасим Петрановић
