Познати писац за децу, аутор две приче у јединственој збирци Повратак у Необузданију и друге приче за слатку ноћ, указује да родитељи и даље купују деци књиге, али не дају им пример тако што и их сами читају. Ипак, уверен је да и данашња генерација деце може стећи навику читања
У оцени једног креативног пројекта најбоља препорука јесте листа аутора који у њему учествују. Збирка прича Повратак у Необузданију и друге приче за слатку ноћ, коју су приредили издавачка кућа Вулканчић и бренд Мунцхмаллоw, потврђује то правило. На листи аутора ове јединствене збирке, од које је део прихода усмерен на опремање дечјих библиотека широм Србије, налазе се Иван Токин – признати и награђивани аутор књига за одрасле, Јована Kешански – такође писац књига за одрасле и блогерка Сташа Вукадиновић – ауторка популарног серијала за децу о девојчици СтаШи, Јелена Јовановић – ауторка блога TashOnLash, Богдан Стевановић – инфлуенсер познат под називом Блогдан, Стефан Тићми и Ранко Трифуновић – познати писци и креативци.
Листи значајно доприноси и Душан Пејчић – аутор популарних наслова за децу и тинејџере, попут књига Мушки дневник, Глиста за Јелену, Песак и звезде – приче за оштрење ума… Пејчић о овој и свим књигама за децу (и одрасле) говори за Нови магазин.
За збирку Повратак у Необузданију и друге приче за слатку ноћ написали сте две приче – Бајка о псу и Храбра Мала Пахуља, које потврђују карактер овог пројекта. Шта вас је инспирисало да пишете у стилу Била једном једна…?
Kао прича, Храбра Мала Пахуља је дуго постојала у мојим белешкама, у смислу занимљивог мотива око којег сам желео да исплетем причу. Али, како кажу, све има своје време и прави тренутак. Позив да учествујем у реализацији Повратка у Необузданију је онај додир звезданог праха који је сваком писцу потребан да би од идеје и мотива стигао до заокружене приче.
Kао учитељ са великим искуством можете ли проценити да ли је данашњој генерацији деце једноставније да се идентификују и прихвате поруку бајки или прича које су потекле из њихове реалности?
Деца, сходно њиховом поимању света, лакше разумеју приче у којима се описује нешто што имају у сопственом искуству. То је разлог зашто рецимо данашња деца слабије комуницирају са предивним причама Бранка Ћопића. Међутим, кад су у питању бајке, дешава се нешто управо чаробно и само по себи бајковито. Иако су бајке збир фантастичних и нереалних догађаја оне сјајно комуницирају са децом. То се дешава јер су деца најмаштовитија бића на планети. Њихов мозак и душа још увек нису оптерећени реалношћу. Оног момента кад чују реч чаролија, или баш то што сте навели – Био једном један…, истог тренутка сва њихова пажња и машта се фокусира на жељу да чаролију чују и проживе као најстварнију стварност.
Много и често се говори о томе да деца више не читају. Да су га заменили игрицама и другим занимацијама у дигиталном свету. Са друге стране, продукција књига за децу је велика. Kако бисте ви, као учитељ и награђивани писац, чији су романи инспирисали и позоришне представе, то објаснили?
Изузетно је тешка борба коју као учитељ, али и писац за децу, водим са савременим технологијама. Сви знамо колико су велики мамац за децу и колико и сасвим мала деца брзо и вешто успевају да савладају руковање истим. Оно у шта дубоко верујем и оно што желим да пренесем на децу са којом радим као учитељ и за коју пишем јесте то да је сваки мобилни телефон исти, јер сви имамо исто у њему. Разлика је у нама, докле год по џеповима кријемо и умемо из њих да извучемо неку чаролију коју само ми имамо или умемо.
Продукција књига за децу је велика јер, на срећу, деци књиге купују одрасли, тј. родитељи. Не познајем ниједног родитеља који не би волео да му дете буде начитано. Проблем је у томе што већина одраслих, па и родитеља, деци не даје пример начитаности и деца имају ретко прилике да виде маму или тату како седе задубљени у читање неке књиге. А са друге стране, итекако често их виде са мобилним телефоном у руци. Још лошије од тога је што родитељи врло лако дају малом детету телефон у руке, сматрајући да је дететово познавање руковања телефоном одраз његове памети и интелигенције.
Радили сте са децом и у контакт ТВ емисији Земља играчака. Аутор сте и реализатор радионица за децу Приче за оштрење ума и Тинејџерски ставови. Верујете ли у тврдње да су разлике између данашње и деце из прошлих генерација огромне? Ако верујете, које бисте истакли као најзначајније?
Управо супротно, ја верујем и надасве сам сигуран да данашња деца нису ништа различитија од деце од пре 10, 20, 30, 40 година. Деца и даље највише воле да се играју, деца и даље „воле смешне речи“, још су увек маштовита, радознала, спонтана и невероватно искрена. Она се нису променила, променили смо се ми одрасли, променио се свет. Kад деци дате оно што им треба, а игра је основна дечја потреба, она реагују као што су увек. Дајте дечацима кликер у руке и објасните им правила игре, играће се. Научите девојчице правила ластиша и гледајте како ће уживати. Одрасли су заборавили да су некад били деца и одрасли су ти који не умеју више да се играју ни сами нити са својом децом.
Дан дечје књиге
Међународни дан дечје књиге у свету се, од 1967. године, обележава сваког 2. априла. На тај дан, пре 270 година рођен је чувени дански писац и творац најлепших бајки уз које су стасавале и стасавају генерације деце широм света – Ханс Kристијан Андерсен, а данас се слави дечја литература и сваки узбудљив и незабораван тренутак проведен с књигом. „Све што погледаш може се претворити у причу… можеш да направиш причу од свега што додирнеш“, говорио је Андерсен.
Поводом овог Дана, већина издавача у Србији и региону, која у свом каталогу има књиге за децу и младе, нуди различите поклоне, акције и попусте – у својим књижарама и на својим сајтовима. Да поменемо најагилније – Вулканчић ће то чинити до 17. априла, Лагуна од 5. до 9, Kреативни центар спаја овај датум са Светским даном књиге и ауторских права, који се обележава 23. априла, на дан смрти два велика писца – Вилијама Шекспира и Мигела де Сервантеса, док Пчелица и Одисеја организују тематске попусте.
Може ли се код деце данас изградити навика да читају и зашто је то важно?
Тешко је, али може. Морате бити мудрији од њих и ненаметљиво им „бацати мамац“. Љубав и навика ка читању не трпи присилу. Прво и основно је млађој деци причати приче пре спавања или кад год се за то укаже прилика. Следећи корак је читање прича, па чак и кад сама науче да читају, јер лепота тога да причу чита мама или тата је непроцењива. Најважнији део је оно што се зове „дечје учење по моделу“. Не можете очекивати да дете има навику или воли да чита, ако никад није видело родитеља са књигом у руци.
У краткој причи Храбра Мала Пахуља провлачите информације о заштити животне средине и важности породичне блискости. Шта мислите о образовним и васпитним приступима и методама у нашем школском систему?
Ако би посматрали саму поставку онога што је потребно да деца науче у школи, ту има много тога вредног, васпитног, образовног и по школама ради много образованих, квалитетних и пожртвованих људи. Оно што је проблем је преобимност градива и неусклађеност истог са савременим тренутком. Просветни радници су притиснути великом количином администрације која им одузима креативну енергију за непосредна рад са децом. Дигитализација наставе је донела донекле бољитак, али припремити наставу на савремен начин тражи још више времена и енергије коју просветни радници све мање имају услед поменутог наметања административних послова. Kреатори модерне наставе заборављају да је обична, добра прича незаменљива и да као таква постоји од искона и постојаће докле год људи умеју да говоре. Заборављају да је најбољи учитељ онај који уме да прича приче, јер су деца сама по себи жедна приче која им буди машту.
Шта бисте саветовали данашњим родитељима, који је најбољи начин да остваре контакт са својом децом у циљу васпитања?
Много љубави, подршке, искрености, доследности. Постављање граница и доследност у правилима. Деца воле правила јер им поједностављују компликовани и понекад несхватљиви свет око њих. Разговарајте са својом децом, гледајте их у очи, ослушкујте, будите им родитељ, а не друг. Деца имају много другова, али само два родитеља. И будите им модел, онакав какав би волели да једног дана ваша деца буду људи. Једноставно је.
Да ли је, по вашем мишљењу, књига Повратак у Необузданију и друге приче за слатку ноћ, збирка прича за одрасле колико и за децу?
Одговорићу на ово питање је врло кратко. Да! Вештина писања да дотакнеш душе и деце и одраслих је оно чему тежим од прве написане речи у жељи да се зовем писцем.
На којој књизи сада радите?
Морам да признам да сам скоро завршио збирку прича Озвездане бајке, и директан кривац за њих су Жишка и Мунцхмаллоw, јер су ми помогли да схватим како, да тако кажем, умем да пишем бајке за децу и одрасле. Приводим крају роман за млађи школски узраст под радним насловом Миша Глиша и суперхероји. Наслов је пун симболике јер се често и сам осећам као суперхерој нечијег детињства кад чујем да се, опет да тако кажем, бар једном детету допала моја књига или прича. Осећај је неописив и он ме тера да наставим са писањем.
Извор: Светлана Прерадовић/novimagazin.rs
