U februaru 1972. tadašnji američki predsednik Ričard Nikson otišao je u sedmodnevnu zvaničnu posetu Kini kojom su nakon skoro četvrt veka prekida diplomatskih odnosa između dve države postavljeni temelji za njihovo obnavljanje. Za Vašington je to bio idealan način da produbi razmirice između SSSR-a i Kine i oslabi komunizam u svetu.
U poslednjoj nedelji februara 1972. godine, tokom posete predsednika Ričarda Niksona Šangaju, Hangdžouu i Pekingu ostvareno je istorijsko zbližavanje između NR Kine i SAD, kojim je otvoren put za normalizaciju odnosa između dve zemlje 1979. i političko i ekonomsko otvaranje Kine prema svetu.
Niksonovu posetu Kini pripremio je državni sekretar (ministar spoljnih poslova) Henri Kisindžer, koji je zahvaljujući tome ušao u istoriju američke i svetske diplomatije – udruživanje Vašingtona i Pekinga bio je majstorski potez usmeren na slabljenje za Amerikance najopasnijeg hladnoratovskog rivala Sovjetskog Saveza.
Zahvaljujući otopljavanju odnosa s Pekingom, američke prislušne stanice bile su postavljenje u kineskoj provinciji Sinđan uz granicu s najvećom državom sveta, a elita u srcu smrtonosnog neprijatelja komunizma Vašingtonu došla je u situaciju da može sebi da priušti da se šali kako uz sebe ima više komunista nego Moskva, aludirajući na brojnost kineske populacije.
Kinesko-sovjetski sukob
Kina i Sovjetski Savez su 1969. bili na ivici rata nakon nekoliko pograničnih okršaja na potezu između Sinđana i Mandžurije u kojima je poginulo više stotina vojnika. Sovjeti su nastojali da izdejstvuju jednoglasnu osudu Kine od strane članica Varšavskog pakta, u čemu ih je omeo rumunski predsednik Nikolaje Čaušesku, koji je odbio inicijativu Leonida Brežnjeva da se potpiše zajednička izjava.
Diplomate iz Moskve putovale su u Nju Delhi kako bi oformile vojnopolitički savez s Indijom usmeren protiv Kine, pa čak i pokušale da ubede severnokorejskog lidera Kim Il Sunga da okrene leđa Pekingu koji ga je u Korejskom ratu spasao potpune propasti.
Štaviše, nesporazumi između Pekinga i Moskve nisu bili samo teritorijalne prirode. Ostareli kineski lider Mao Cetung i njegovi saradnici smatrali su da su u SSSR-u nakon smrti Staljina na površinu isplivale revizionističke snage koje negiraju izvorni marksizam i lenjinizam, pa je od sredine pedesetih postojao i ideološki animozitet, koji se ubrzo pretočio u geopolitički rivalitet u vezi s tim koja od dve države treba biti predvodnik komunizma u svetu.
Sam Mao odranije je bio nezadovoljan tretmanom koji je dobijao od Komunističke partije SSSR-a pre i tokom Drugog svetskog rata, jer mu je ova izdavala razne diktate i uputstva, te sputavala njegove ambicije, ubeđujući ga da sarađuje s kapitalističkim snagama Čang Kajšeka kako bi kineski otpor japanskom okupatoru bio jači i vezao za sebe više njegovih trupa.
To je Sovjetskom Savezu odgovaralo jer je mogao biti siguran da Tokio, koji je bio željan teritorijalne ekspanzije i stvaranja prostranog carstva, neće okrenuti oštricu prema ruskim resursima u Istočnom Sibiru u vreme kada je Moskva sve svoje ljudske i materijalne resurse angažovala u evropskom delu države.
Obostrana korist
Pogoršanje odnosa između Moskve i Pekinga tokom šezdesetih odlično je išlo na ruku Amerikancima, koji su protiv sebe do tada imali i najveću i najmnogoljudniju zemlju sveta, pogotovo što je i dalje bio u toku rat u Vijetnamu.
I dok su Amerikanci likovali što su uspeli da prodube razdor u komunističkom bloku i obezbede vojno-obaveštajnu saradnju Pekinga, i vlasti u dalekoistočnoj prestonici su imale puno razloga za zadovoljstvo.
Premijer Džou Enlaj i predsednik partije Mao su kroz pregovore s Kisindžerom i Niksonom izdejstvovali priznanje vlade u Pekingu kao jedinog legitimnog političkog predstavnika cele Kine u međunarodnim odnosima (1971), uklanjanje američkog nuklearnog oružja s Tajvana (1972) i potpuno povlačenje američkih vojnika s tog pacifičkog ostrva (1979).
Time je kapitalistički režim Čang Kajšeka, koji je sa svojim pristalicama nakon poraza u kineskom građanskom ratu prebegao na Tajvan, izgubio mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i pao u političku izolaciju.
Na žalost Pekinga, već iste 1979. godine administracija predsednika Kartera odobrila je prodaju američkog oružja Tajvanu, čime je u praksi nastavljeno američko suprotstavljanje želji matice Kine da povrati kontrolu nad odbeglom ostrvskom provincijom.
Od otopljenja do zahlađenja
Sada kada u vodama uz azijski kontinent praktično vlada novi Hladni rat između Pekinga i Vašingtona i njegovih saveznika u kojem vojni brodovi, podmornice i rojevi aviona demonstriraju silu, ispituju reakciju protivnika i uvežbavaju elemente ratnih operacija radi ostvarivanja prevlasti nad Južnim kineskim morem, Tajvanskim moreuzom i, šire, zapadnim Pacifikom – približivanje ideoloških neprijatelja postignuto u značajnoj meri Niksonovom posetom pre tačno pet decenija izgleda jalovo, pa i ironično.
Pojedini zapadni komentatori, kao simboličnu ilustraciju te činjenice, ističu da pedesetogodišnjica Niksonovog puta u Kinu, koji se u SAD doživljava kao, po istorijskom značaju, najvažnija poseta jednog američkog lidera inostranstvu, prolazi u senci nedavnog razgovora ruskog predsednika Vladimira Putina i predsednika Si Đinpinga u prestonici najmnogoljudnije zemlje sveta.
To novo partnerstvo Kine i Rusije potisnulo je tradicionalni susret između američkih i kineskih diplomata kojim su u prošlosti obeležavane godišnjice strateške posete Niksona Pekingu.
To je prirodno, jer gledano iz Pekinga, nema kraja provokacijama i mešanju Vašingtona u unutrašnja pitanja Kine. Njoj se s Kapitol hila zamera ne samo kršenje ljudskih prava i sloboda na Tibetu i u Hongkongu, već joj se na teret stavlja i „genocid“ nad Ujgurima u provinciji Sinđan.
Vašington prekoreva Peking ne samo za odgovornost koju navodno ima u vezi sa „puštanjem novog koronavirusa“, već i za nameru da silom zauzme Tajvan i protivpravno prisvoji teritorije u Južnom kineskom moru i tako naruši princip slobodne navigacije u međunarodnim vodama.
Od vremena administracije predsednika Trampa, decenijski zagovornik slobodnog tržišta i trgovine Vašington guši međunarodne ekonomske aktivnosti tarifama na uvoz iz Kine. SAD takođe poslednjih godina intenziviraju i vojne vežbe u morima uz kinesku obalu sa svojim azijskim i NATO saveznicima.
Pedeset godina docnije, dakle, otopljavanje odnosa između Vašingtona i Pekinga iz sedamdesetih se čini više kao prolazna anomalija nego kao istorijski preokret.
Ilja Muslin
Izvor: RTS
