Судећи по реакцијама што стижу са свих новокомитских страна угашен је белведерски пламен са Крушевог ждријела.
Остаје жал до неких нових избора. Сада је очито пропуштена прилика да се испише величанствена поема „Ламент над Белведером“.
Могла је та брижно исписивана пјесма доиста претендовати да постане пандан једној од најљепших српских пјесама. Да буде чак и боља! Толико околности ове „трагедије“ заиста подсјећа на оно суматраистичко тумбање чудовишта, полипа, делфина, који понекад „језде“ „и урличу: ՚Прах, пепео, смрт је то.՚ А вичу и руско ՚ничево՚“ из поеме Милоша Црњанског.
Све се намјештало да новокомите опјевају свој антипод − Београду.
Али Авај! Мјесто терористичког окупљања паравојних формација Веселина Вељовића и ДПС-овисника зове се Крушево ждријело… И ту је крај поетике, а и патетике. Таман уочи рођендана Мила Ђукановића. Баш штета.
Прилози из електронских медија и са друштвених мрежа, којим илуструјемо ово оглашавање, једино показују како се они неће моћи спаковати у неки адекватан наслов који би ушао у читанке.
„Ламент над Ждријелом“ имао би, несумњиво, више социолошко значење и тицао би се прије тужбалице и жала што су многи остали без ухљебљења и начина како да дођу до привилегија, какве су уживали у односу на остатак грађанства.
