Да је у свим претходним годинама било мање “мудрог академског ћутања” можда наша политичка стварност не би била толико ирационална, и можда не би било неопходно да друштво након две деценије поново пролази кроз велику политичку кризу, у којој на десетине хиљада грађана из недеље у недељу демонстрирају на улицама само зато да би се доказало да власт није вечна категорија, већ да је први услов политичке рационалности једног друштва да власт буде смењива на нормалним и фер изборима

У Србији већ неколико недеља трају највећи грађански протести након Петог октобра. Коначно ослобођени страха од актуелне власти и очигледно неспремни да више трпе застрашујуће политичке и економске последице једног од најштетнијих режима у историји Србије, грађани се сваке недеље окупљају у све већем броју. Протести су добили своју политичку артикулацију, захтеви демонстраната су јасно формулисани, и у наредним недељама и месецима ће се видети какав ће бити исход огромне политичке енергије за променама. Актуелни режим за сада реагује врло нервозно, доносећи углавном очајничке политичке одлуке, којима уместо да смирује тензије сваке недеље изводи све већи број грађана на улице. Имајући у виду укупна политичка дешавања у нашој земљи и мноштво кризних догађаја у последњих неколико месеци, али узимајући такође у обзир да су актуелне демонстрације само наставак бујања огромног грађанског незадовољства исказаног на континуираним демонстрацијама у претходних неколико година, јасно је да се актуелни политички режим налази у силазној путањи.
,,Одузимање” важних институција државе од грађана
Последњих недеља демонстрације су добиле непосредну подршку појединих професија, пре свега глумаца, али и академске заједнице, чији је проглас прочитан на грађанском окупљању, 9. јуна. Све већи број професора, научних истраживача и асистената са универзитета и научних института у Србији потписује подршку актуелним демонстрацијама.
Иако нема никакве сумње да је оваква подршка демонстрантима на улицама у овом моменту врло важна, тешко је отети се утиску да, када је у питању академска заједница, она стиже прекасно. Све оно што се у поменутом прогласу академске заједнице наглашава (непостојање слободе медија, загађеност јавног простора мржњом и насиљем, непостојање политичке одговорности, поданички однос према власти, итд.), као што сви то добро знамо, није почело у последњих неколико месеци, већ траје већ више од десет година.
Уз то, да подсетимо и на још неке битне чињенице – актуелни политички режим успео је да потпуно “одузме” од грађана све важне институције државе. Судство и тужилаштво налазе се под потпуном контролом актуелне власти. На велика врата је уведен један од најекстремнијих облика “зверског капитализма” који систематски осиромашује средње и ниже слојеве друштва, а малом броју појединаца омогућује енормно богаћење. Државни здравствени систем је готово потпуно уништен, и ми већ дуже време живимо у стварности у којој ће се лечити само они који имају пара. Образовни систем се подређује партикуларним интересима страних инвеститора, истовремено највећу корист од нашег високог образовања имају углавном тржишта рада у развијеним западним земљама, док универзитетско образовање постаје све недоступније за сиромашније слојеве грађана.
Дуго ћутање

До оваквог језивог политичког и економског стања непосредно су довеле конкретне политичке одлуке које је актуелни режим доносио у последњих једанаест година. Отуда не можемо, а да се не запитамо – зашто се академска заједница оглашава тек сада?
Изузимајући појединце који се могу избројати на прсте, академска заједница свих ових дугих једанаест година “мудро ћути” у својој “кули белокосној”, ужива у својим привилегијама, класном комфору, занесена својим “академским” проблемима, без пуно емпатије и солидарности. А да се подсетимо и тога – када су после Француске револуције, у време када је у политичком смислу заснован савремени свет, оснивани модерни универзитети, веровало се да управо образовање треба да буде основ новог светског грађанског поретка, заснованог на поштовању људских права, једнаким шансама за све, и стављању знања и науке у службу напретка друштва.
Отуда улога оних који раде на високошколским установама и научним институцијама не треба да буде да се само прилагођавају већини грађана у актуелним политичким дешавањима, те да се на време престројавају када до политичких промена дође, већ управо супротно – да се храбро и, пре него што то сви остали учине, јавно противе лошим политичким одлукама, те да осталима гласно указују на погубност уништавања институција државе, раслојавања друштва или отвореног увођења грађанског друштва у најнељудскији облик капитализма.
Да је у свим претходним годинама било мање “мудрог академског ћутања” можда наша политичка стварност не би била толико ирационална, и можда не би било неопходно да друштво након две деценије поново пролази кроз велику политичку кризу, у којој на десетине хиљада грађана из недеље у недељу демонстрирају на улицама само зато да би се доказало да власт није вечна категорија, већ да је први услов политичке рационалн
Проф. др Зоран Димић
Извор: Време