У вреви политичке кризе и страначких свађа и такмичења, нуђења и куђења ко ће са СПЦ закључити „темељни“ уговор остаје опор укус стида. „Стављање на страначки сто“ као страначку понуду за закључење „темељног“ уговора је трговање, најблаже недопустиво.
По ређању низа не/добронамјерних посетилаца патријарху СПЦ, уследило је саопштење.
Патријарх Порфирије је разговарао са одговорним политичким личностима из Црне Горе 28. јануара 2022. закључивши да га радује чињеница да сви његови саговорници разумеју важност равноправности верских заједница за цивилизацијски и демократски карактер, и да ће уговор бити потписан чим се нормализују политичке прилике у Црној Гори. Најпре чему назив “темељни”уговор? По називу уговора са Св.Столицом која има сцој међународни правни субјективитет, па је сâм атрибут “темељни” (конкордат), погрешан. У међународним односима Св. столица је засебан субјект међународног права различит од Ватикана.Склапа међународне уговоре (конкордате/темељне уговоре) као самостални субјект међународног права и после Латеранских уговора (1929), а и данас одвојено од субјективитета Ватикана. Св. столица (а не Ватикан) одржава односе са 176 држава и ЕУ а у међународном јавном праву представља суверен субјект и то као – persona sui generis.
Православне помесне цркве немају међународни субјективитет, по нарави и устројству, свој правни положај, узајамна права обавезе и одговорности с државом уређују законима и/или уговорима којима се све међусобне престације са државама нормирају. Црна Гора је са свим вјерским заједницама такве уговоре закључила, инхерентне особеностима тих вверских заједницама, изузев са Српском православном црквом, као једином канонском православном вјерском заједницом у Црној Гори још 2012. а потом 2015. покушала да ту вјерску заједницу „подржави/отме“ законом 2019. који је узроковао тешке последице по црногорско друштво, након чега су уследиле величанствене литије, смена старог режима и законске новеле које су у другом гласању због опструкције председника ЦГ усвојене.
Истини за вољу, редослед је требао бити другачији: најпре да се са СПЦ закључи уговор као са осталим верским заједницама, па донесе закон да уравнотеже све, али за то није постојала политичка воља. Због тога је СПЦ с тога аспекта и данас дискриминисана о чему не може бити баш никаквог спора, међутим, СПЦ од ступања на снагу тих новела закона концем јануара 2021. није угрожено ниједно суштинско право, па је инсистирање нуђење и условљавање у партијским понудама као данас, закључење „темељног“ уговора крајње недопустиво, јер је популистичко, обмањујуће, нарочито у јеку политичке кризе. Посебно сада у добу тешких смутњи, политичких експеримената, тиме се бедно тргује. Наравно да може нека нова скупштинска већина донети опет стари закон, али и да се то и деси, тај назвали га и „темељни“ уговор не би био од никакве правне помоћи. То је зато што тај уговор не подлеже ратификацији/озакоњењу, јер просто није као са Св. столицом у рангу устава или изнад њега (нема супрематију), као што имају међународни уговори.
Коришћење придева “темељни” и понудама његовог закључења служи само у партијске вициозне сврхе, и ништа више! А сад још у овој вреви слуђивања народа, сва прича о „темељном“ уговору и потписивању има сврху анестезије за верни народ и правне лаике или лоше или злонамерне правнике, искључиво и строго у страначке сврхе. Посреди је једна помпезна, надувана прича за пук! То је чиста истина. Брига за СПЦ је лаж. Обмана! Путем нуђења, условљавања, страначких надгорњавања ко је за, а ко против „темељног“! То је условило јасан став Патријарха да ће уговор бити потписан чим се нормализују политичке прилике у Црној Гори, а сведочимо да прилике нису биле икад ненормалније. У политици је етичност, лојалност, одувек била листопадна категорија, па је свако онај ко рачуна на етику, неко ко се не разуме у политику. Патријарх то зна и од ње се клони.
Црној Гори предстоје: или мало раније или нешто касније нови парламентарни избори, па ће онда бити прилике да се без тензија закључи закономеран уговор СПЦ и Црне Горе. Дотад, све што се актуелно ради је апсолутно неприхватљиво играње са светињама оних којима су светиње „пуна уста“. То је недолично „страначко пазарење“ и прљава фарса. Вера се не трампи, не купује и продаје, већ чува величином и племенитошћу духа и душе. Макијавели је уочио да политика не подлеже етичким принципима, јер оправдати нешто значи то учинити етички исправним. Балканска политика је нарочита пошаст, јер она ништи ментално здравље човека. А власт није као свака болест, гора је од сваке. То када опхрве овај наш свет поништава људскост у људима, она је најужаснија. Власт захтева и власт извлачи из људи оно најгоре, горе и од оног што они сами нису никад желели да такво буде. Власт је казна, на дугачком штапу, али увек казна, круна, казни човека.
Манипулације верским осећањима у партијске сврхе није новост. Црна Гора стално тражи излаз у експериментима као сад у мањинској влади: перфектна аутодеструкција. Нико никада није реализовао своје циљеве раме уз раме с онима наспрам којих су ти циљеви постављени, сад јер је блокиран/замрзнут парламент (hung parliament) наивно! Улазимо смерно у зону озбиљних карактерних дефицита, што јесте култура неговања бескрајног и бестидног понижавања и полтронерије. Чињеница јесте да партије мање или више свесно калкулишу уговором са СПЦ, јер политичари знају да не постоје чињенице, већ да постоје искључиво интерпретације чињеница. А интерпретације врши – они који имају моћ у власти, медијима, интернету. Рећи ово јесте политички некоректно. Али политичка коректност подразумева нашу потпуну спремност да лажне интерпретације без приговора прихватимо као – апсолутно неупитне – неоспорљиве, неиспитане истине. Е то јесте улазак у ментални конц-логор и самовољно нехајно а потпуно заробљеништво.
Незадовољни историјом због тога што је била таква каква је била, ушли смо у преправке. У мноштву људских права освојили смо право на лагање. Супротно и Платону и Канту. Не разумемо да грађанско и национално није супротстављено већ се ради о две димензије одређења у друштву па се непрестано гложемо, самооптужујемо и друге оптужујемо. Не знамо да једно укључује друго чинећи једну нераскидиву природну и социјалну целину. Нарочито данас када присуствујемо „рашчовечивању човека“ при чему га лицемерје одваја од свих других живих бића а једна од оних особина које човјека одваја од осталих живих бића је лицемјерје. Када лицемерје отпочне да се третира као нормална и пожељна друштвена појава, то је знак да је друштво у фази труљења! Партијски и правни мутљаг. Човек није човек без вере или без уверења да је частан, па ако част изгуби он постаје рушевина. Проневером себе губи се све. Проневерe правде правом и вером – најгоре су.
Ceterum censeo:
Вера се не трампи, не купује и продаје, већ чува величином и племенитошћу духа и душе. Партије се баве политиком и странчарењем, изоставите Цркву из референтних понуда.
Владан Бојић
