U vrevi političke krize i stranačkih svađa i takmičenja, nuđenja i kuđenja ko će sa SPC zaključiti „temeljni“ ugovor ostaje opor ukus stida. „Stavljanje na stranački sto“ kao stranačku ponudu za zaključenje „temeljnog“ ugovora je trgovanje, najblaže nedopustivo.
Po ređanju niza ne/dobronamjernih posetilaca patrijarhu SPC, usledilo je saopštenje.
Patrijarh Porfirije je razgovarao sa odgovornim političkim ličnostima iz Crne Gore 28. januara 2022. zaključivši da ga raduje činjenica da svi njegovi sagovornici razumeju važnost ravnopravnosti verskih zajednica za civilizacijski i demokratski karakter, i da će ugovor biti potpisan čim se normalizuju političke prilike u Crnoj Gori. Najpre čemu naziv “temeljni”ugovor? Po nazivu ugovora sa Sv.Stolicom koja ima scoj međunarodni pravni subjektivitet, pa je sâm atribut “temeljni” (konkordat), pogrešan. U međunarodnim odnosima Sv. stolica je zaseban subjekt međunarodnog prava različit od Vatikana.Sklapa međunarodne ugovore (konkordate/temeljne ugovore) kao samostalni subjekt međunarodnog prava i posle Lateranskih ugovora (1929), a i danas odvojeno od subjektiviteta Vatikana. Sv. stolica (a ne Vatikan) održava odnose sa 176 država i EU a u međunarodnom javnom pravu predstavlja suveren subjekt i to kao – persona sui generis.
Pravoslavne pomesne crkve nemaju međunarodni subjektivitet, po naravi i ustrojstvu, svoj pravni položaj, uzajamna prava obaveze i odgovornosti s državom uređuju zakonima i/ili ugovorima kojima se sve međusobne prestacije sa državama normiraju. Crna Gora je sa svim vjerskim zajednicama takve ugovore zaključila, inherentne osobenostima tih vverskih zajednicama, izuzev sa Srpskom pravoslavnom crkvom, kao jedinom kanonskom pravoslavnom vjerskom zajednicom u Crnoj Gori još 2012. a potom 2015. pokušala da tu vjersku zajednicu „podržavi/otme“ zakonom 2019. koji je uzrokovao teške posledice po crnogorsko društvo, nakon čega su usledile veličanstvene litije, smena starog režima i zakonske novele koje su u drugom glasanju zbog opstrukcije predsednika CG usvojene.
Istini za volju, redosled je trebao biti drugačiji: najpre da se sa SPC zaključi ugovor kao sa ostalim verskim zajednicama, pa donese zakon da uravnoteže sve, ali za to nije postojala politička volja. Zbog toga je SPC s toga aspekta i danas diskriminisana o čemu ne može biti baš nikakvog spora, međutim, SPC od stupanja na snagu tih novela zakona koncem januara 2021. nije ugroženo nijedno suštinsko pravo, pa je insistiranje nuđenje i uslovljavanje u partijskim ponudama kao danas, zaključenje „temeljnog“ ugovora krajnje nedopustivo, jer je populističko, obmanjujuće, naročito u jeku političke krize. Posebno sada u dobu teških smutnji, političkih eksperimenata, time se bedno trguje. Naravno da može neka nova skupštinska većina doneti opet stari zakon, ali i da se to i desi, taj nazvali ga i „temeljni“ ugovor ne bi bio od nikakve pravne pomoći. To je zato što taj ugovor ne podleže ratifikaciji/ozakonjenju, jer prosto nije kao sa Sv. stolicom u rangu ustava ili iznad njega (nema suprematiju), kao što imaju međunarodni ugovori.
Korišćenje prideva “temeljni” i ponudama njegovog zaključenja služi samo u partijske viciozne svrhe, i ništa više! A sad još u ovoj vrevi sluđivanja naroda, sva priča o „temeljnom“ ugovoru i potpisivanju ima svrhu anestezije za verni narod i pravne laike ili loše ili zlonamerne pravnike, isključivo i strogo u stranačke svrhe. Posredi je jedna pompezna, naduvana priča za puk! To je čista istina. Briga za SPC je laž. Obmana! Putem nuđenja, uslovljavanja, stranačkih nadgornjavanja ko je za, a ko protiv „temeljnog“! To je uslovilo jasan stav Patrijarha da će ugovor biti potpisan čim se normalizuju političke prilike u Crnoj Gori, a svedočimo da prilike nisu bile ikad nenormalnije. U politici je etičnost, lojalnost, oduvek bila listopadna kategorija, pa je svako onaj ko računa na etiku, neko ko se ne razume u politiku. Patrijarh to zna i od nje se kloni.
Crnoj Gori predstoje: ili malo ranije ili nešto kasnije novi parlamentarni izbori, pa će onda biti prilike da se bez tenzija zaključi zakonomeran ugovor SPC i Crne Gore. Dotad, sve što se aktuelno radi je apsolutno neprihvatljivo igranje sa svetinjama onih kojima su svetinje „puna usta“. To je nedolično „stranačko pazarenje“ i prljava farsa. Vera se ne trampi, ne kupuje i prodaje, već čuva veličinom i plemenitošću duha i duše. Makijaveli je uočio da politika ne podleže etičkim principima, jer opravdati nešto znači to učiniti etički ispravnim. Balkanska politika je naročita pošast, jer ona ništi mentalno zdravlje čoveka. A vlast nije kao svaka bolest, gora je od svake. To kada ophrve ovaj naš svet poništava ljudskost u ljudima, ona je najužasnija. Vlast zahteva i vlast izvlači iz ljudi ono najgore, gore i od onog što oni sami nisu nikad želeli da takvo bude. Vlast je kazna, na dugačkom štapu, ali uvek kazna, kruna, kazni čoveka.
Manipulacije verskim osećanjima u partijske svrhe nije novost. Crna Gora stalno traži izlaz u eksperimentima kao sad u manjinskoj vladi: perfektna autodestrukcija. Niko nikada nije realizovao svoje ciljeve rame uz rame s onima naspram kojih su ti ciljevi postavljeni, sad jer je blokiran/zamrznut parlament (hung parliament) naivno! Ulazimo smerno u zonu ozbiljnih karakternih deficita, što jeste kultura negovanja beskrajnog i bestidnog ponižavanja i poltronerije. Činjenica jeste da partije manje ili više svesno kalkulišu ugovorom sa SPC, jer političari znaju da ne postoje činjenice, već da postoje isključivo interpretacije činjenica. A interpretacije vrši – oni koji imaju moć u vlasti, medijima, internetu. Reći ovo jeste politički nekorektno. Ali politička korektnost podrazumeva našu potpunu spremnost da lažne interpretacije bez prigovora prihvatimo kao – apsolutno neupitne – neosporljive, neispitane istine. E to jeste ulazak u mentalni konc-logor i samovoljno nehajno a potpuno zarobljeništvo.
Nezadovoljni istorijom zbog toga što je bila takva kakva je bila, ušli smo u prepravke. U mnoštvu ljudskih prava osvojili smo pravo na laganje. Suprotno i Platonu i Kantu. Ne razumemo da građansko i nacionalno nije suprotstavljeno već se radi o dve dimenzije određenja u društvu pa se neprestano gložemo, samooptužujemo i druge optužujemo. Ne znamo da jedno uključuje drugo čineći jednu neraskidivu prirodnu i socijalnu celinu. Naročito danas kada prisustvujemo „raščovečivanju čoveka“ pri čemu ga licemerje odvaja od svih drugih živih bića a jedna od onih osobina koje čovjeka odvaja od ostalih živih bića je licemjerje. Kada licemerje otpočne da se tretira kao normalna i poželjna društvena pojava, to je znak da je društvo u fazi truljenja! Partijski i pravni mutljag. Čovek nije čovek bez vere ili bez uverenja da je častan, pa ako čast izgubi on postaje ruševina. Proneverom sebe gubi se sve. Pronevere pravde pravom i verom – najgore su.
Ceterum censeo:
Vera se ne trampi, ne kupuje i prodaje, već čuva veličinom i plemenitošću duha i duše. Partije se bave politikom i strančarenjem, izostavite Crkvu iz referentnih ponuda.
Vladan Bojić
