Пише: Лидија Глишић
Аустрија, Њемачка, Данска, Грчка и Холандија најавиле су да ће у Руанди успоставити центар за депортацију миграната. Ова афричка земља чија је историја обиљежена колонијалним насљеђем, насиљем и геноцидом сада треба да прими људе којима је одбијен азил и који више немају право да остану у Европској унији. Европа ће да плати, Руанда ће да их прими, а европски проблем ће бити измјештен изван њених граница.
Наизглед једноставна рачуница за комплексан проблем чији се коријен, између осталог, налази и у давнашњем гријеху предака многих европских нација.
Данас путујемо у далеке земље да бисмо упознали друге културе, истраживали, трговали или једноставно задовољили радозналост. Некадашњи путописци и истраживачи имали су сличне мотиве, али европски морепловци који су тада откривали далеке континенте често нијесу били само путници жељни авантуре већ и претходница трговачких компанија, војске и ратне морнарице. Њихови походи били су мотивисани и освајањем територија, отимањем богатстава и поробљавањем становништва.
Европска историја дуго је тај порив прикривала причама о цивилизовању наводно нецивилизованих народа, док су се иза великих ријечи о напретку и културној мисији најчешће крили пљачка природних богатстава и насиље над домаћим становништвом. Данас за то имамо прецизан назив – колонијализам. Управо је колонијална прошлост један од темеља на којима је изграђен свијет у којем се данас сусрећу богате и сиромашне земље, некадашњи господари и некадашњи робови.
Формалним ослобађањем колонија посљедице колонијализма нијесу нестале. Вишевјековна експлоатација, ратови, наметнуте границе и разарање локалних друштава оставили су дубоке посљедице. Бјежећи од биједе, ратова и насиља у које су их гурнули некадашњи освајачи, становници бивших колонија бољи живот потражили су управо у земљама некадашњих господара.
Сличну тежину историјског насљеђа носе и потомци људи који су као робови насилно доведени у Европу. Генерације су се смјењивале, али расна дискриминација и друштвена маргинализација нијесу нестале. Малобројни су успјели да се попну друштвеном љествицом, док су многи остали на социјалној маргини. Дио потомака оних који су временом нашли своју скривену нишу у новој земљи данас се ипак окреће идентитетима и политичким покретима који су у сукобу са вриједностима друштава у којима живе. Неки улазе у криминал, неки се приклањају радикалним исламистичким организацијама.
Све то можда не би задавало оволику главобољу Европљанима да се прича завршила мигрантима из бивших колонија. Међутим, модерним европским привредама била је потребна нова радна снага, а крупни капитал је у људима из сиромашнијих земаља препознао још једну могућност за увећање профита.
Мање захтјевни од домаће радне снаге, пристајали су да раде за ниске наднице и нијесу тражили права која су домаћи радници у међувремену изборили. Новопридошли мигранти постали су економска погодност глобалне економије, док се профит сливао тамо гдје је одувијек то чинио – у џепове власника капитала.
Тако је настајао парадокс европске социјалне државе: права која су генерације радника тешко избориле нијесу подједнако штитила све на европском тржишту рада.
Свој дио одговорности има и европска политичка љевица. Дио социјалистичких, социјалдемократских и радничких партија постепено је губио традиционалну гласачку базу, па је у мигрантским заједницама препознао ново бирачко упориште. Тако су се интереси крупног капитала и политичке љевице поклопили: једнима су били потребни јефтини радници, другима нови бирачи.
Чак ни странке које се називају екстремно десним углавном не заговарају потпуно заустављање миграција, већ строжу контролу уласка и депортовање оних који немају право боравка или представљају безбједносну пријетњу.
Спор се све мање води око тога да ли су мигранти потребни, а све више око тога ко има право да одлучује о њиховој судбини.
Када говоримо о миграционим токовима, долазимо и до одговорности држава које учествују у обликовању политичких и економских прилика у земљама из којих људи данас бјеже. Војне интервенције, политичко мијешање, подршка ауторитарним режимима, економски интереси западних држава допринијели су дестабилизацији бројних држава у Африци, на Блиском истоку и у другим дјеловима свијета.
Можда би некадашње колонијалне силе требало чешће да чују питање које су постављале земље Вишеградске групе – Пољска, Мађарска, Чешка и Словачка – када су одбијале обавезно прихватање миграната. Један од њихових аргумената био је да немају колонијалну прошлост и да нијесу учествовале у пљачки земаља из којих мигранти долазе. Њихова порука била је једноставна: зашто бисмо ми плаћали цијену политике од које нијесмо имали корист?
Док се Европа спори око тога ко треба да прихвати мигранте, њени односи са афричким државама и даље су обиљежени великом економском и политичком неравнотежом. Договори са некадашњим колонијама о преузимању миграната тешко се могу представити као равноправна сарадња када партнери у преговоре улазе са толико различитих економских и политичких позиција.
Овај договор није једини примјер европске политике измјештања миграција изван сопствених граница. Италија је са Албанијом склопила посебан аранжман о центрима за мигранте, а европске државе већ дуже вријеме траже начине да контролу миграција пребаце на земље изван Уније. Суштина такве политике је да се проблем удаљи од сопствених бирача и градова, уз одговарајућу надокнаду.
Није тешко у томе препознати стару логику односа моћи. Некада су европске силе одлазиле на друге континенте да би узимале оно што су жељеле; данас преговарају са сиромашнијим државама да преузму људе које оне не желе.
Европа се данас суочава са посљедицама сопствене историје коју је дуго представљала као цивилизацијски тријумф, али и са економским моделом који тражи све више радне снаге. Уговор са Руандом може бити покушај да се један дио проблема физички измјести из Европе, али се тиме не уклањају узроци миграција, нити се рјешавају питања интеграције, неједнакости и историјске одговорности.
Европске владе се овим договором надају политичким поенима код бирача који траже строжу контролу граница и смањење притиска на сопствене институције. Али људи неће престати да се селе зато што је Европа пронашла нову адресу на коју може да их пошаље. Руанда, као ни Албанија, не може постати паркиралиште за европске проблеме само зато што је неко спреман да за то плати.
То је прије покушај да се посљедице једне дуготрајне политике отјерају са европског прага и да се рачун поново испостави неком другом.
Извор: РТЦГ
