Аутор: Синиша Луковић
Гојко Божовић, пјесник, есејиста, књижевни критичар и издавач за “Вијести”: Не може се манипулисати човјеком који чита књиге, њему је све јасно.
“Сваки човјек мора да живи у властитом времену, али не би требало да прекине своју способност да комуницира са врховима минулих времена”, каже Гојко Божовић, говорећи о Његошевом дјелу и његовом мјесту у савремености. Управо је такав приступ – разумијевање писца у историјском контексту, али и препознавање универзалних вриједности његовог стваралаштва – у средишту есеја “Историја и хроника у Горском вијенцу”, који је Божовић представио на недавно одржаним Данима Архипелага у Тивту.
Поводом Његошевог дана, празника црногорске културе, са Божовићем разговарамо о томе како данас читамо Његоша, зашто је његово дјело често предмет политичких инструментализација, али и о ширем положају књижевности у друштву које све више подређује културу тржишним и потрошачким критеријумима.
Гојко Божовић (1972), пјесник, есејиста, књижевни критичар и издавач, оснивач је и главни уредник издавачке куће “Архипелаг”, која је током готово двије деценије изградила препознатљив издавачки профил, посвећен савременој и класичној књижевности, поезији, есејистици, филозофији и друштвеној теорији.
Његош се данас често цитира без суштинског разумијевања, док је “Горски вијенац” подложан различитим политичким интерпретацијама. Говорећи о односу савременог човјека према Његошу, Божовић указује на неопходност разумијевања историјског времена у којем је његово дјело настало, али и на његову трајну књижевну и мисаону вриједност.
У Црној Гори се 13. новембар обиљежава као државни празник – Његошев дан. Ви сте доста свог ангажмана посветили анализи Његошевог дјела. Како из тог угла гледате на чињеницу да су у нашим друштвима на Балкану данас нека његова дјела, поготово “Горски вијенац”, подложна најприземнијој могућој политичкој манипулацији?
Да, то је несумњиво. Његошево дјело, а посебно “Горски вијенац”, велика је синтеза најразличитијих токова и утицаја који су допирали до једне врло комплексне и сензибилне личности прве половине 19. вијека.
У савременом контексту често видимо да се Његош цитира рутински, без суштинског разумијевања, уз лаконско ослањање на једног неспорног претходника. Цитирају га различити људи, од оних који припадају књижевности до оних који припадају политици. Ту није ријеч о дијалогу са Његошем или прожимању са Његошем, него о рутинском односу према нечему што је неспорно и из чега треба црпсти ауторитет за властито мишљење.
С друге стране, Његош се понекад доживљава као писац и мислилац који се не уклапа у савремене друштвене и политичке токове, па га треба држати по страни, као музејски артефакт који не треба сувише излагати у савременом тренутку. Ни ту, дакле, не постоји дијалог са оним што Његош јесте и што је суштина његовог дјела.
Постоји и ток који Његоша третира као писца који се не уклапа у савремене токове политичке коректности. То је класични проблем тумачења старих историјских, политичких, друштвених и културних односа из угла савремене политике и политичких интереса. То је заправо сударање двије реалности, два временска хоризонта.
Као што је погрешно савремена мјерила наметати првој половини 19. вијека или било којем тренутку прошлости, тако је погрешно и хоризонтом неког минулог времена буквално премјештати и понављати оно што је припадало том времену у савременом тренутку. Ни једно ни друго није могуће, јер се околности мијењају, као и токови политике, културе, технологије, комуникације и сензибилитета.
Сваки човјек мора да живи у властитом времену, али не би требало да прекине своју способност да комуницира са врховима минулих времена. У том контексту, Његошево дјело и оно које је више историјски усмјерено, и оно које је више метафизички усмјерено, и оно које садржи генијалну иновативност и иронију која показује крај и слом једног херојског концепта – отвара различите могућности. Оне су живо присутне и само од нас зависи да ли их данас разумијемо. Ако их разумијемо, прихватићемо их, а ако их не прихватамо, то највјероватније значи да их нијесмо разумјели.
Ваша издавачка кућа “Архипелаг” догодине ће прославити 20. годишњицу. Важи за једног од најпрофилисанијих издавача квалитетне домаће и преведене књижевности, историографије и филозофије, које можда нијесу толико популарне у данашњем меркантилистичком друштву. Како успијевате да помирите умјетнички и комерцијални ефекат, односно да не пропаднете издајући тако добре књиге?
То није увијек лако и то је изазов посебне врсте. Издаваштво је, са мог становишта, лијеп посао зато што у себи може да помири двије на први поглед потпуно неповезиве стварности.
Једно је то да је издаваштво израз високе културе која му даје критеријуме, стандарде и вриједности, помаже му да изгради чврста увјерења. Друга димензија је тржиште. Издаваштво се налази на тржишту и на њему треба да провјерава своје вриједности и критеријуме, да их заступа како би за своје књиге стекло што шири круг читалаца.
Нијесу сва времена једнако наклоњена квалитетним књигама и појединим жанровима. Постојала су времена у којима је поезија била краљица свих културних и друштвених дисциплина, а ми данас живимо у времену у којем је практично на рубу интересовања. Гледано строго економским критеријумима, она тешко налази простор у савременом издаваштву. Али знамо колико је важна за савремену културу и читаоца, па одговоран издавач не може да пропусти да објави барем неколико књига поезије годишње.
То није лако помирити. Веза између високе културе и тржишта, на којој је европско издаваштво изграђивано током модерне европске историје, у савременом тренутку фактички је потпуно раскинута. Не само код нас. Погледајте европске земље и издаваштво: највећи број савремених издавача оријентисан је само на тржиште и његове захтјеве, односно на дух потрошачке цивилизације која све мјери економским резултатима, бројевима и тиражима.
Како се у тој ситуацији борити да заштитите оно што је, по мени, основна мисија издаваштва – популарисање добре књижевности и, уопште, просвјетитељске улоге књиге?
Ми смо упорни издавачи. Када смо прије скоро 20 година дефинисали свој издавачки програм, од њега нијесмо одустајали и мислим да смо тиме створили повјерење код читалаца. Неке друге теме и садржаји сигурно имају више читалаца у датом тренутку, али се трендови мијењају и читаоци јуре за њима.
Нијесмо одустајали од свог концепта и тиме смо стекли повјерење значајног броја читалаца који унапријед знају шта могу да очекују од нас. Нијесмо покушавали да изађемо из оквира издавачког програма ради краткорочног успјеха који би дугорочно значио изневјеравање интереса наших читалаца.
Међутим, ми смо и тржишни издавачи. То можда дјелује парадоксално јер организујемо Београдски фестивал европске књижевности, објављујемо поезију, есејистику, филозофију и друштвену теорију, жанрове који нијесу нарочито тржишни.
Опстајали смо на тржишту увиђајући његове законитости и ограничења, али нијесмо жељели да прихватимо све његове захтјеве. Жељели смо да на тржишту провјеравамо своје идеје и да, осим објављивања књига, стварамо њихову јавну позицију. Користили смо маркетиншке стратегије, друштвене мреже и сарађивали са медијима који су отворени за савремену културу.
Није било лако. Никада нијесмо били најкомерцијалнији издавач. Да нијесмо објављивали поезију, књиге модерне и класичне српске и европске књижевности или есејистику, вјероватно бисмо имали боље извјештаје о продаји и боље завршне рачуне. Али ја сам задовољан.
Да ли бисте тако изневјерили своју основну мисију?
Мислим да бисмо одустали од свог основног концепта и разочарали неке читаоце, колико год понекад дјеловало да су ријетки. Издавач не може и не треба да објављује све књиге и све врсте књига. Он треба да доприноси разноврсности тржишта књига.
Тржиште књига и понуда у књижарама не смију се свести на само једну врсту књига, један стандард, један критеријум вриједности, један тон или једну боју, јер су читаоци различити. У друштву као што је Србија има довољно читалаца за све врсте књига, али те књиге им треба понудити. Трудили смо се да не сузимо понуду.
Данас понуда у књижарама све више личи на понуду књига на аеродромима: десет класика и десет најпопуларнијих савремених књижевних блокбастера. То може да донесе добар комерцијални резултат, али у смислу издаваштва и културне мисије није добро. Потрошачки трендови долазе и пролазе, а култура би требало да буде оно што нас оплемењује, повезује, подстиче на критичко мишљење и од нас чини заједницу људи који размишљају и могу да разговарају чак и када се не слажу.
С обзиром на то какво је данашње модерно конзумеристичко друштво и колико је, генерално, интелектуалност у просјеку опала, да ли своју улогу видите као неку врсту Галилеја који неће да одустане, него упорно понавља – е пур си муове?
Мислим да човјек не би требало да одустаје од ствари у које вјерује, јер ако од њих одустане, у шта ће онда вјеровати? Човјека морају да покрећу неки увиди, страсти и планови.
Могу га покретати интереси, али све то – интереси, страсти, планови, увјерења и вриједности – треба да буде саображено не само духу једног човјека него и ономе што он види као најбоље друштвене интересе.
Понекад је најлакше одустати. Људи у тешким приликама одустају од онога у шта су вјеровали јер им се чини да су околности ограничавајући фактори којима не могу одољети. Али сва времена, чак и она за која нам се чини да никада неће проћи, прије или касније прођу, а неке вриједности остају.
Ако останемо на страни тих вриједности, можемо дуже да трајемо. То ми дјелује као кључни завјет културе: трајање, упорност и истрајност.
Култура не смије да се затвори у уске хоризонте једног друштвеног или политичког тренутка, нити да буде импресионирана нечијом политичком моћи или друштвеним токовима. Сада је на сцени потрошачка цивилизација, али не можемо своје најбоље културне циљеве подредити конзумеризму који ће трајати одређено вријеме, након чега ће доћи неки други друштвени токови.
Култура управо свој смисао налази у трајању. Без културе као трајања ни друштва нијесу трајна, односно немају стабилну логику развоја. А то је друштвима, прије или касније, најпотребније.
Добра књижевност је нешто што дефинитивно никада неће изаћи из моде?
Ја сам у то увјерен. Постоје различите моде, трендови и очекивања. Књиге које су данас најчитаније прије десет, двадесет или тридесет година не би имале никакву шансу, ни међу културно-књижевно пробирљивим читаоцима ни на тадашњим тржиштима књига. То се мијења и пролази.
Живимо у времену које је романоцентрично, јер највећи број читалаца очекује роман као преовлађујућу књижевну форму. Али постојала су времена у којима роман није био толико цијењен као данас. Постојала су времена у којима су поезија и прича биле доминантне. То су витално важни књижевни жанрови, уз све признавање значаја романа.
Роман се не може развити ако се не развијају базичне форме књижевности, као што су поезија и прича. У читалачком искуству претходних генерација можемо се сјетити писаца без којих се није могла замислити књижевност, читанке, књижаре и укус читалаца. А већ у сљедећој генерацији тих писаца уопште није било. Мијењали су се хоризонт очекивања, теме и сензибилитет читалаца, а понекад су писци потпуно нестајали из културне пажње.
Постоје, међутим, писци који су увијек присутни и књиге које су увијек цијењене, иако често нијесу читане. Више пута сам говорио да је у свом времену Андрић био мање читан од Мир-Јам. Али ово вријеме знало је и мјеру Мир-Јам и мјеру Андрића. Људи читају према свом избору и избор књига треба да буде потпуно слободан.
Противник сам сваког диригованог избора, сваке врсте цензуре и црних листа. Људи треба да читају према својим сазнањима, потребама, укусу, ставовима и сензибилитету, али информације треба да им буду доступне. Треба да имају доступне и Андрића и Мир-Јам. Ако је то постигнуто, људи ће бирати и, како год да изаберу, ја сам са тим миран.
Проблем је дириговани избор, било да је политички, маркетиншки или условљен доминантним трендовима који могу да склоне са хоризонта читаву палету разлика у књижевности.
Књижевност је прије свега глас разлике. Ако се своди на неколико тема које су политички, друштвено или комерцијално прихватљиве, док све друге морају бити по страни, то сиромаши савремену књижевност, културу и читаоца.
Човјек који ће постати читалац данас пред собом има много више садржаја и медија уз које може да проводи слободно вријеме него прије тридесет или четрдесет година. Али већи број медија не значи да је човјек обавјештенији, критички инспирисанији или да боље разумије друштвене, политичке и културне токове свога времена. Добар дио тих медија служи продору бескрајне забаве у наше животе и удаљава нас од кључних друштвених и политичких токова.
Је ли то свјесно и намјерно заглупљивање људи?
Рекао бих да јесте, јер је лакше манипулисати, владати и управљати људима који нијесу информисани и културно утемељени. Врхунска књижевност, литература из области хуманистике и белетристике, културно нас утемељује и даје нам друштвену и политичку снагу коју без тога не бисмо имали.
Да ли добра књижевност код читалаца развија критичку мисао?
Наравно. Не може се манипулисати човјеком који чита књиге, њему је све јасно. Он можда не може у сваком тренутку да промијени друштво у којем живи, али ће разумјети шта се у том друштву догађа. Ако разумијете, већ сте постигли јако много.
Врхунска књижевност, колико год да је маштовита или утемељена у документарности, хроничности и историчности, развија наша друштвена чула. Читајући књижевност, налазимо се на пољу најслободнијег и најотворенијег медија модерног времена.
Ни у једном другом медију, политици, друштвеним расправама, класичним и модерним медијима, друштвеним мрежама или дигиталним свјетовима, немате тако отворено поље слободе у којем видите различите људске судбине и теме и у којем се постављају најсмјелија питања. Као читалац, као човјек који учествује у тој драми, можете да пружите свој одговор и дођете до сазнања која вам у другим искуствима и дискурсима остају затворена.
Књижевност изоштрава наша критичка чула, подиже наша очекивања и захтјеве од друштва у којем живимо. Развијајући наш естетички дух, несумњиво утиче и на наше етичко опредјељење. То су важни разлози за избор књига и наше опредјељење за литературу.
А може ли вјештачка интелигенција бити бољи писац од живог писца?
Мислим да не може. Вјештачка интелигенција несумњиво ће замјењивати, и већ замјењује, читав низ практичних послова. Ту се отвара далекосежно питање. Када наступи економска, друштвена или политичка криза, губе се радна мјеста, али она се прије или касније могу обновити. Радна мјеста изгубљена због технолошких унапређења необновљива су. Она се никада не обнове.
Има ли алгоритма за једног новог Шекспира, новог Његоша?
Нема, дубоко сам увјерен да нема. Вјештачка интелигенција може да оперише базама података, поновљивим процесима и ситуацијама, али људска креативност и стваралаштво су непоновљиви.
Креативност није понављање образаца нити опонашање врхунских писаца. Нико неће постати Шекспир тако што ће га опонашати. Морате да напустите Шекспирову матрицу да бисте покушали да постанете Шекспир, ако је то уопште могуће. Не можете бити Његош тако што ћете писати као Његош, него морате да напустите Његошеву матрицу, а да имате његошевску мисију.
Вјештачка интелигенција може да опонаша, али не може да ствара нове вриједности. Нове вриједности у књижевности, умјетности и науци стварају се искорачењем из правила. Врхунска умјетност је увијек прекршај против правила, против наслијеђених правила традиције, канона и освојених вриједности.
Да бисте помјерили ствари у литератури, морате да искорачите из задатог хоризонта вриједности, а то вјештачка интелигенција не може. Она на основу доступних база књижевних текстова може да створи текст који опонаша постојеће, али то није нова вриједност. То је комбинаторичко оперисање постојећим садржајима.
Може ли АИ човјека заправо лишити његове суштине?
Ту се отвара једна опасност. У овом тренутку можемо рећи да вјештачка интелигенција неће успјети да продре у суштину стварања, у прекорачење правила и стварање нових вриједности. Али можемо да замислимо да масовна употреба вјештачке интелигенције у различитим сегментима људског живота навикне огроман број људи на њене релативно ниске стандарде. Тада би се људи задовољили не освајањем нових вриједности и садржаја, не стварањем нових креативних дјела, него опонашањем. То би била једна врста масовне корупције.
Један од смртних гријехова јесте љеност. Стварање је велики рад и велики посао. Ако неко ради умјесто вас, прихватићете то када је ријеч о финансијском књиговодству, ревизији или претраживању база података. Можда ће људи у једном тренутку почети да прихватају исто и када је ријеч о умјетности. То неће бити врхунска умјетност, него нижи стандард.
Ако тај нижи стандард буде масовно прихваћен, онда више није питање може ли вјештачка интелигенција бити креативна, него хоће ли људи одустати од захтјева за креативном умјетношћу у корист масовно доступног садржаја.
Већ сада видимо да је огроман број читалаца прихватио комерцијалну књижевност, потискујући у свом искуству и укусу врхунску умјетност. Ауторски филм, у којем је умјетност несумњиво доминантна, није најгледанији. Постоје блокбастери за које би било тешко утврдити неку умјетничку вриједност, а који имају милионску гледаност.
То показује да није немогућа будућност у којој људи, због масовне употребе вјештачке интелигенције у другим областима, почињу да је прихватају као основни стандард свог искуства. Онда је прихватају и у умјетности и књижевности, не очекујући посебне продоре, него само да задовољи њихову потребу за одређеном врстом садржаја.
То би било ужасавајуће и могло би бити дио једне неповољне слике будућности. Један социолог је недавно рекао да се наша генерација, за разлику од претходних које су се радовале будућности и имале ведра очекивања, плаши будућности због климатских промјена, миграција, политичке неизвјесности, нуклеарних ратова и пандемија.
Извор: Вијести
