Пише: Атанас Ступар
Послије великог дипломатско-политичког скандала Мирослав Лајчак је 31. Јануара 2026. године поднио оставку на функцију савјетника за националну безбједност словачког премијера Роберта Фица од када има статус непожељне особе у политичкој јавности. Разлог оставке је обелодањена преписка Лајчака са Епштајном осуђеним због подвођења малољетница ради проституције и навођења на проституцију. У Епштајновој коресподенцији Лајчаково име се спомиње стотинама пута.
Послије оставке Мирослав Лајчак као дубоко искомпромитована личност по јавним подацима није имао професионални ангажман нити је било гдје путовао под дипломатско-политичким статусом. Прије неки дан обрео се у Црној Гори. Свечани дочек и јавно гостопримство приредили су му два бивша црногорска премијера и предсједника Мило Ђукановић и Филип Вујановић. Овај догађај изискује неколико озбиљних питања.
Рећи – НЕ Лајчаковим експериментима значи очувати елементарно достојанство Црне Горе
Прво – Зашто се политичар који је својом преписком шокирао Словачку и Међународну јавност у Црној Гори осјећа као у својој кући?
Друго – Што Мирослава Лајчака привлачи у Црној Гори?
Треће – Што мотивише бивше предсједнике и премијере Црне Горе да се нађу у друштву искомпромитованог Мирослава Лајчака?
На прво питање одговор би био да су Црногорски политичари и Црногорска јавност прошли без икаквих последица кроз неупоредиво тежи и компромитованији скандал од Лајчаковој. Довољно се сјетити афере са Молдавком С.Ч. која би по Епштајновим мјерилима представљала одличан увозни производ Црне Горе. Дакле није се црногорска политичка врхушка остварила само у бруталним пљачкама државне имовине, организованом криминалу и неријешеним убиствима већ и у оргијама и трговини људима по којима је препознат и Џефри Епштајн.
На друго питање одговор може дати преписка између бившег дипломате Мирослава Лајчака и Џефри Епштајна свјетски суглашеног педофила и мучитеља, осуђеног за сексуалне деликте и трговину људима.
Ево дијела те преписке:
Епштајн Лајчаку шаље фотографије расположивих дјевојка (нијесу видљиве у објављеној комуникацији) Слиједи Лајчаков одговор:
Лајчак : „Зашто ме не позовеш на ове игре? Ја бих узео ‘МИ’ дјевојку.“ (“МИ” је шифра за дјевојку)
Епштајн: „Ко не би. Можеш их имати обје, нијесам посесиван. И њихове сестре”
Лајчак се октобра 2018.године јавља Епштајну из Кијева поруком.
Лајчак : „Поздрав из Кијева! Само да потврдим да су дјевојке овдје прекрасне као и увијек.“
Лајчак пише Епштајну да су и у Москви дјевојке невјероватне.
На Епштајнову опаску да „Саудијска Арабија има нафту, а Москва дјевојке“, Лајчак одговара да: „Москва има нафту и дјевојке“. Епштајн додаје да су дјевојке најбољи извозни производ Русије.
Не може се оспорити чињеница да је и Црна Гора препозната по изузетно лијепим дјевојкама.
На треће питање има више одговора. Мирослав Лајчак је позван да присуствује прослави 20-годишњице референдума о независности Црне Горе. Гостовање ове контраверзне особе у времену приближавања Црне Горе Европској Унији је деструктивне природе. Наиме нешто више од половине Црне Горе присуство Лајчака треба да подсјети на “заслужне патриоте” а онај други, нешто мањи дио од половине Црне Горе да подсјети на “издајнике државе”.
Референдум у Црној Гори завршен је прије 20 година. То доба пријетњи, подмићивања, фалсификовања, тријумфализма и оштре подијељености друштва је такорећи архивирано. Коме је у интересу да оживљава подјеле у Црногорском друштву. Онима против којих се воде судски поступци.
Могу ли бивши актери црногорске политичке сцене у смутном времену Лајчак, Ђукановић и Вујановић пореметити нови, проевропски курс Црне Горе? Могу уколико оживе и радикализују подјеле које су постојале прије 20 година. На срећу те примарне подјеле су превазиђене упркос великим неправилностима које су пратиле црногорски референдум. У свијетлу закона, правде, стручности, знања и добрих намјера данашња Црна Гора се креће новим путем чија је прва станица обрачун са организованим криминалом и његовим повезаностима са политичком врхушком. Због резултата које постиже на том плану добија похвале од Европске Уније.
Што значи излазак на свечану црногорску бину једног морално искомпромитованог и пропалог политичара попут Мирослава Лајчака ?
Да ли је то ново гурање прста у око грађанима Црне Горе који су Мирослава Лајчака и Франтишека Липку запамтили као носиоце једне унапријед смишљене преваре која би и без њиховог учешћа уз све манипулације, незаконитости, фалсификате домаћих власти силом међународних околности и неминовне дисолуције Југославије кад-тад имала исти исход – Независну Црну Гору.
За независну државу Црну Гору нема посебно заслужних. Сви њени грађани од најстаријих до оних који су рођени послије 2000-те године једнако су заслужни за њену стабилност и њену будућност. То је изузетно важно предочити свим грађанима Црне Горе.
Вриједи упозорити и на једну чињеницу која се често заборавља.
Парола бивших власти које су организовале референдум о државном статусу Црне Горе била је : “Прво држава па демократија”
Већински дио Црне Горе имао је своју паролу: “Прво обрачун са организованим криминалом и политичарима као његовим експонентима па држава”
2006. године добили смо државу са “демократијом” у којој су цветали криминал, пљачке, насиља над слободоумним људима. Та врста “демократије” је економски опустошила Црну Гору и криминализовала је на малтене свим нивоима. Та врста “демократије” се одржавала све до 2020. године када је смијењена власт која је три деценије кумовала великој пљачки државе и међународној компромитацији Црне Горе.
Бивши дипломата Мирослав Лајчак, бившим премијерима и предсједницима државе Милу Ђукановићу и Филипу Вујановићу није направио никакву услугу када је рекао да једино Андрија Мандић није хтио с њим да сарађује. Напротив. Андрији Мандићу је несвјесно удијелио велики комплимент.
Подсјетимо ни актуелни предсједник Словачке Роберт Фицо није хтио да сарађује са Мирославом Лајчаком. И Роберт Фицо је попут Момира Булатовића, Зорана Жижића, Андрије Мандића говорио о намјештеном референдуму.
Можда ће неко у Словачкој охрабрен изјавама свога предсједника владе издати публикацију сличну Бијелој књизи о референдуму у Црној Гори 2006. године коју је на 1290 страна приредио публициста Јован Маркуш са сарадницима. Историја тражи да се вријеме и догађаји представе какви су уистину били чак и када њихове негативности доведу до прихватљивих решења.
На крају поновимо да, на срећу народа а на несрећу бивших искомпромитованих и законом гоњених политичара, приступање Црне Горе Европској Унији недвосмислено подржава већина црногорских грађана.
