Пише: др Владан С. Бојић
Данас и сутра његови су дани. А када нису?
Нека ове ријечи буду одломак камена принијет његовој разрушеној кући на Ловћену. Мали, али да припада. Да се по његовој изломљеној ивици препозна мјесто на којем се од цјелине одвојио.
„свети творац величеством сјаје
у искрама како у сунцама,“
Искра носи исту природу свјетлости као сунце. Величина се овдје отима мјерењу: и најмање може свједочити бескрај. Отуда достојанство сваког људског бића, сваког истинитог слова, сваког приноса учињеног без рачунице.
Његош је прије свега владика. Монах. Митрополит црногорски и брдски. Његова мисао израста из живота посвећеног Богу и одговорности за повјерени му народ. Пјесничка ријеч носи ту службу у себи. У њој човјек испитује своје поријекло, своју слободу и оно што ће од њега остати када више не буде могао ништа да исправи.
Генерацијама је, под комунистичким идеолошким надзором, Његош свођен на пјесника. Пјесник је смио остати велики уколико би владика у њему постао споредан. Потискивано је молитвено, хришћанско, православно, српско. Замагљивани Косово и Обилић, затамњивана круна Лазарева, прикривана Посвета. Остављани су одабрани дијелови и тражено да се у њима препозна цјелина.
Деценијама су убијали владику у Његошу. А тиме и Његоша у нама.
Тако се може саставити читанка. Човјек се тако раставља.
„О свевишњи творче непостижни!
У човјека искра беспредјелног
ума твога огледа се св’јетла,“
Беспредјелно се огледа у бићу које има свој посљедњи дан. Ту је дубина Његошевог човјека: зна за своју пролазност, а мисли вјечност; ограничен је сопственим животом, а одговара и за оно што ће га надживјети. Отуда његова мука. Отуда и достојанство које му никаква земаљска власт није додијелила, па га не може ни одузети.
Та мисао досеже до најобичнијег људског сусрета. У ономе кога понижавамо постоји нешто што не зависи од нашег суда. Човјекова вриједност претходи нашем признању. Зато се над човјеком никада не може стећи право потпуног располагања — ни силом, ни знањем о његовим слабостима.
„тајна чојку човјек је највиша.“
Човјек и послије свих објашњења остаје неко коме се треба обратити. Увијек постоји још нешто што о њему не знамо, што ни сам о себи није сазнао. У том несазнатом има мјеста за покајање, за опроштај, за поступак којим ће превазићи оно што је дотад био. Коначним судом о туђем бићу присвајамо знање које нам не припада.
Његошева вјера чува ту отвореност човјека пред Богом.
„ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.“
Тама је стварна. Његош јој познаје и дубину и власт. Па ипак, обузета свјетлост још је свјетлост. Чак и способност да сопствену таму препознамо свједочи да јој нисмо сасвим припали. У нама постоји нешто што јој се противи, што нас боли када пристанемо на мање од човјека.
„И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе.“
Његош каже: обузета. Јеванђеље одговара: не обузе. Између те двије ријечи стоји читав човјек. Тама га обавија, али га не савлађује. Луча може бити обузета — угашена није.
Ту Његош траје. У часу када више нема свједока, а човјек ипак зна да је одговоран. Његово присуство осјећа се у ономе што себи не успијевамо да оправдамо.
„и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно.“
Његош није писао за гледаоце. Писао је пред Оним који види тајно. Зато га и носимо тамо гдје нико не гледа — у савјести.
Зато и праху посвећује ријечи пуне живота:
„диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.“
Карађорђу — за слободу у којој народ поново препознаје себе. За повратак душе у сопствено име. Оно што је довршено у времену може тек започети своје дејство у потомцима. Гроб обиљежава крај једног живота; обавеза коју је тај живот оставио прелази на живе.
Тако је и Његош, убијан у нама, изнова удахнуо живот нашој души. Покушај да се одвоји од свог духовног завичаја учинио је видљивијом рану коју би то одвајање оставило у нама
Лазарева круна, Милошев подвиг, Карађорђево ослобођење. У његовом владичанском духу везује их завјетна мисао: постоји нешто што се ни ради опстанка не смије жртвовати, јер би опстанак без тога изгубио смисао. Косовски завјет тиме улази у савјест сваког нараштаја. Тражи да се и усред пораза сачува мјера по којој ће се судити побједи.
„да ми св’јетли круна Лазарева,“
Свијетли му оно пред чим је и сам одговоран. Завјет обавезује и онога ко га изговара. Без те обавезе, велике ријечи постају заклон за мале поступке. Наслијеђена слава тражи да јој се одговори сопственим животом.
У Његошу је Црна Гора изговорила нешто о себи што без њега више не би умјела да каже. Њиме је своју историјску тјескобу отворила према бескрају. Одрекне ли га се, остаће јој име — али ће јој недостајати глас којим га је најдубље изговорила.
„Плачне, грдне помрчине – могу л’ оне свјетлост крити?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.“
И капела припада тој мисли. Њеним рушењем настало је празно мјесто које је постало садржај памћења. Одсуство је добило облик. Знамо шта недостаје. Знамо и коме.
„То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.“
Своју потоњу жељу оставио је живима у обавезу. Од тада је и наша вјерност дио приче о његовом гробу.
Његошева кућа остала је на Ловћену и као питање упућено нама. Колико вриједи љубав према њему ако његову посљедњу жељу сматрамо мањом од сопствених замисли? И можемо ли му говорити о вјечности, а о дом се његов оглушити?
Када се камен поново веже с каменом на Језерском врху, тај повратак имаће и своју унутрашњу страну. Враћајући његовој кући цјелину, признаћемо гдје смо прекинули нешто што је требало чувати. И прихватити да насљеђе подразумијева вјерност и онда када нам остављена воља не угађа.
Његошева капела на Језерском врху Ловћена и у свом одсуству обасјава Црну Гору. „Не може се град сакрити кад на гори стоји.“ Ни онда када га сруше. Њена свјетлост допире на све стране свијета: по њој се препознаје висина једног народа. Мала да прими молитву, довољно велика да сабере вјекове. Јер поглед досеже онолико далеко колико је дубоко оно из чега гледамо.
Ако ми ућутимо, камење ће повикати. Оно већ виче — својим одсуством.
Апостол је вјернима свих народа поручио: „као живо камење зидајте се у кућу духовну“. Кућа на Језерском врху неће се обновити само каменом с Ловћена.
Овај одломак ријечи приносим светом мјесту.
Да се угради тамо гдје нас недостаје.
