Како ће преобликована Исламска Република преобликовати Блиски исток
Пишу: Наргес Баџогли и Вали Наср
Превод: Милош М. Милојевић
На самом почетку америчко-израелског рата против Ирана у фебруару 2026. године, Исламска Република деловала је тешко погођено и ослабљено. Масовно бомбардовање уништило је индустрију и инфраструктуру, а америчка поморска блокада разорила је економију земље која је одраније била у лошем стању. Почетком марта, амерички председник Доналд Трамп изјавио је новинарима у председничком авиону: „Десетковано је читаво њихово царство зла“. Неколико недеља касније, објавио је „потпуну и коначну победу“.
Три месеца касније, међутим, слика изгледа поприлично другачије. Иран је задржао свој војни и индустријски капацитет, и упркос Трамповим позивима Иранцима да збаце режим, није избио никакав народни устанак. Почетни циљеви рата – задавање смртног ударца Исламској Републици – показали су се неостварљивима.
Уместо да га сломи, ратно искушење је преобликовало Иран на неочекиване начине. Да би опстала и стекла нове стратешке предности, Исламска Република морала је да се прилагођава и уводи иновације, мењајући начин на који је водила рат, управљала државом и организовала друштво. Притом је све то морала да чини брзином без преседана. Техеран је сада уверен у чврстину својих постигнућа и одлучан да их додатно утврди, како на унутрашњем тако и на међународном плану. Рат је изнедрио нови Иран – земљу која ће преобликовати Блиски исток и утицати на даљи ток геополитичких дешавања у предстојећим годинама .
Мирно наслеђе
Осећајући да су ирански режим ослабили израелски Дванаестодневни рат у јуну 2025. године и народни устанак у јануару 2026, Израел и Сједињене Америчке Државе покренуле су кампању ваздухопловних напада 28. фебруара. Очекивали су брзу победу остварену циљаним ликвидацијама иранског вођства. Међутим, обезглављивање врха режима није довело до његовог колапса. Уместо тога, отворило је пут новој генерацији да заузме положаје.
Многи западни посматрачи сматрали су да је ново вођство које се појавило током рата, а којим доминира Корпус чувара исламске револуције, идеолошки окорелијим и ратоборнијим према Сједињеним Државама и Израелу. Али то није у потпуности тачно. Посматрачи изван Ирана усредсређени су на неколико највиших предводника као што су врховни вођа Моџтаба Хамнеј, председник скупштине Мохамед Багер Галибаф и заповедник ИРЦГ-а Ахмад Вахиди. Још важније, међутим, јесте преображај на положајима испод њиховог: нова генерација заповедника Револуционарне гарде и цивилних безбедносних званичника који су стасали после револуције 1979. године. Они данас држе положаје кључне за доношење одлука, и њихово националистичко опредељење у вези са државничким пословима и питањима безбедности преобликовало је Исламску Републику.
Светоназори генерације која је спровела револуцију, укључујући некадашње вође Рухолаха Хомеинија и Али Хамнеја, били су обликовани њиховим дуготрајним супротстављањем владавини шаха Мохамеда Резе Пахлавија који је уживао америчку подршку и годинама које су провели у шаховим затворима и у егзилу. Они који су данас на челу, друга генерација иранских револуционара, међу којима су Моџтаба Хамнеј, Галибаф и Вахиди, били су тинејџери или тек стасали током Иранско-ирачког рата. Њихов поглед на свет очврснуо је у рововима најдуготрајнијег конвенционалног рата у двадесетом веку. Они који сада чине иранску управљачку класу, који воде иранске политичке структуре и оружане снаге, знају само за постреволуционарни Иран.
Припадници ове официрске класе оружаних снага и Револуционарне гарде, заједно са њиховим колегама из безбедносних институција, прихватили су структурисану, технократску културу и стратешку визију засновану на националној одбрани а не на револуционарној идеологији. Они владају са самопоуздањем лидера који верују да су успешно одбранили Иран у два рата против војно надмоћнијих сила (у дванаестодневном рату прошле године и у далеко већем сукобу ове године), остваривши оно што је револуција само обећавала: стварно слабљење америчке моћи на Блиском истоку.
Претходни врховни вођа, ајатолах Али Хамнеј, који је био убијен првог дана фебруарског рата, био је обликован интелектуалним и политичким струјањима предреволуционарног Ирана пахлавијевске ере. Његово политичко образовање било је обликовано кроз расправе са секуларним националистима, левичарима и либералима – рушење монархије и супротстављање западном империјализму. Једном када су преузели власт, вође револуције наметнуле су своју идеологију Ирану, али никада нису превазишле несигурност својствену полагању права на власт над друштвом које није желело у потпуности да се потчини.
Нова генерација ништа од овога није искусила из прве руке. Већина њих били су деца у време успостављања исламске републике и подигнути су са уверењем да им припада право да владају. Ови људи нису се борили да би се домогли моћи, стасали су унутар институција власти, узимајући своју легитимност као датост. Несигурност која је обележила генерацију утемељивача – константна потреба да се докаже како је револуција била стварна, њихове тврдње озбиљне а ранија елита истински поражена – је умногоме ишчезла. Они не бране револуцију. Они управљају државом.
Ова психолошка разлика има огромне практичне последице. Када се генерација Али Хамнеја суочила са светом – у преговорима око талаца, нуклеарним преговорима, регионалним сукобљавањима – увек је постојао прикривени осећај огорчености, глас који се помаљао кроз реторику о историјској неправди и исламској обнови. Тај глас био је снажан и стваран, али је представљао одраз стратешке слабости. Чинио их је предвидљивим и дефанзивно настројеним, те склоним поистовећивању одбране сопствене идеологије са одбраном националних интереса Ирана – што су две ствари које се нису увек преклапале.
Нова генерација раздвојила је револуцију од државништва. Код куће и на страни, они не заговарају револуционарну грандиозност нити револуционарни активизам. Нови лидери су актери утемељеног естаблишмента: прагматични, прекаљени националисти који делују на основу трезвене процене иранских капацитета и рањивости. За разлику од својих претходника, они су способни за стратешко стрпљење, али и за одлучно деловање. Они често и јавно сагледавају иранске слабости – за шта генерација утемељивача није имала довољно храбрости да отворено чини – и третирају их као проблеме које би требало решити. Управо је тај инстинкт подстакао промене које је Техеран спровео између два рата.
Сковани у борби
Пре америчко-израелског рата у јуну 2025. године, ирански владари су претпостављали да могу неорочено дуго да одржавају пат позицију без рата и без мира са Сједињеним Државама и са Израелом. Показало се да нису у праву, и преиспитивање тог самозадовољног уверења отпочело је оног тренутка када се Дванаестодневни рат окончао. Ново вођство Корпуса чувара Исламске револуције очекивало је да ће доћи до колапса примирја успостављеног у јуну и да ће уследити нови рат, могуће уз америчко учешће од самог његовог почетка. Ирански универзитети, истраживачке установе, аналитички центри и владина тела одмах су почели да организују расправе о поукама и неопходним променама. Током тих осам месеци спроведено је више институционалних промена него током претходних десет година заједно. Многе извршне одлуке које се тичу трговине, пољопривреде и управљања економским и друштвеним токовима пренете су са централног нивоа у Техерану на покрајинске центре. Такође, организације задужене за пропаганду, комуникацију са домаћом јавношћу и ширење информација у иностранству прошле су кроз процес темељне кадровске обнове и смене генерација. Институционална тромост која је дуго одражавала бирократију Исламске Републике уступила је место императиву брзог прилагођавања. Током овог процеса технократски доносиоци одлука су преузели водећу улогу.
Након што је Хамнеј био убијен у америчко-израелском ваздушном нападу, сукцесија његовог сина Моџтабе била је брза и изненађујуће уредна. Нова генерација која се истакла од јунског рата 2025. године изабрала га је зато што их је он дуго привилеговао. Моџтаба је био припадник Револуционарне гарде и борио се у Иранско-ирачком рату пре него што је ступио у верску школу и постао клерик. Касније је служио код свог оца, надзирући преображај Корпуса чувара Исламске револуције и успон њеног будућег вођства. Моџтабин успон потврдио је и убрзао генерацијски преображај, доводећи не до институционалног колапса, што је Вашингтон очекивао, већ управо до супротног исхода.
Начин на који је стари Хамнеј убијен, у свом дому а не у бункеру, има огромно значење. Нови лидер одмах је његову смрт означио као мучеништво, и тај наратив је уродио плодом. Уместо да систем делује деморалисано, Хамнејево убиство је новој генерацији лидера пружило правац и циљ деловања; њихов први потез био је да мобилишу припаднике различитих управљачких структура Исламске Републике око поштовања његове смрти. Та порука је такође подстакла знатан део иранског друштва да стане под државни барјак.
Иранско вођење каснијег рата одражавало је нов технократски приступ нове генерације. Исламска Република је дуго функционисала унутар хаотичног спектра супротстављених центара моћи, што је доводило до непрестаних унутрашњих расправа и окоштале инертности. Међутим, у периоду између два рата овај хаос је уступио место организационој дисциплини и отпорности. Нови Врховни савет одбране – предвођен генералима Револуционарне гарде Абдолрахимом Мусавијем, Мохамадом Пакпуром и Алијем Шамканијем – основан је како би се убрзале војне реформе. Галибаф, бивши генерал Револуционарне гарде који је 2020. године постао председник скупштине, и Али Лариџани, секретар Врховног савета за националну безбедност, обављали су паралелне функције у цивилној и економској управљачкој структури, делујући преко владиних министарстава и општинских власти. Као ветерани Иранско-ирачког рата, ови људи су научили како да управљају ситуацијом и делују упркос готово непремостивим препрекама на фронту. Суочена са највећим изазовом још од осамдесетих година, генерација која је изнела револуцију брзо је приступила организацији државног апарата у складу са ратним потребама. Ти старији лидери надгледали су прелазак на нову генерацију, која је брзо преобразила расцепкане центре моћи и устројила кохерентну структуру за доношење одлука способну да опстане и у случају губитка било ког појединачног лидера.
Фајненшел тајмс: Како се дошло до америчко-иранског договора?
Иранске оружане снаге реорганизоване су у мрежу оперативних команди које подсећају више на герилске снаге него на конвенционалну војску, са командним овлашћењима концентрисаним међу истомишљеницима, а не распоређеним међу различитим фракцијама. Лариџани, Мусави, Пакпур и Шамхани сви су убијени у каснијим израелским нападима, али отпорност коју су помогли да се изгради није умањена.
На бојном пољу, иранске оружане снаге са крајњом прецизношћу су примениле лекције научене у јунском рату 2025. године. Оне су одговарале на америчко-израелски напад који је отпочео у фебруару 2026. године систематским испаљивањем салва ракета и дронова, испаљиваних са намером да испосте америчке и израелске резерве пресретача широм региона. Они су закључили да њихови противници очекују да ће ирански ракетни капацитети бити брзо уништени и нису били спремни за дуготрајнију кампању. Током рата 2025. године, Израел је циљао улазе у иранске „ракетне градове“, и тако их је практично запечатио присиљавајућу Иран да врши лансирања из источних области земље изван израелског домета. Иран је одговорио распршивањем ракетних ласера широм пространог подручја и распоредио је инжењере у ракетне градове, заједно са војним особљем како би поправљали, у реалном времену, штету нанету лансерима и улазима у постројења. Ово је омогућило Ирану да продужи са испаљивањем ракета дуже него што су Израел и САД очекивали.
Корпус чувара Исламске револуције такође је распоредио јефтине дронове како би преплавио америчке радарске системе и војне положаје широм области око Персијског залива и Израела, ометајући кампању бомбардовања и отварајући ракетне руте до циљева широм региона. Ослањајући се на логику асиметричног ратовања – и на искуства напада људским таласима како би се преплавили положаји ирачке војске у рату вођеном осамдесетих година 20. века – Иран је испаљивао ројеве дронова Шахед. Ово јефтино, потрошно оружје деградирало је ваздухопловну одбрану која је штитила америчке базе, као и ону вашингтонских арапских савезника, и отворило је коридоре за прецизне ракетне нападе на мете високе вредности. Иранска војска је научила не само да апсорбује ударце који јој се наносе већ и да оствари стратешку предност осујећујући ратне циљеве непријатеља.
Нова равнотежа моћи
Највећа победа нове генерације предводника јесте то што је њихова стратегија била делотворна. Држава је преживела обезглављење. Издржала је снажно америчко и израелско бомбардовање, спровела контролу над Ормуским мореузом и суочила се са америчком поморском блокадом. Током овог сукоба проширила је бојно поље на Персијски залив, нанела тешку штету на шеснаест америчких војних база и неколико њих избацила из строја. У марту, ирачке милиције принудиле су САД да напусте базу Виктори, велику америчку војну постају у Багдаду у којој су америчке снаге биле распоређене од 2003. године.
Ирански напади такође су изазвали кризу поверења међу заливским државама. САД су довеле рат до њихових градова и виталне инфраструктуре а нису успеле да их заштите. Њихове економије постале су колективна штета. Раскидање поверења између заливских престоница и Вашингтона потрајаће дуже од непосредног сукоба. Остаје отворено питање колико ће америчких база бити обновљено и да ли ће САД или њихови арапски савезници сматрати да су уопште корисне након што је Иран показао да може да контролише Ормуски мореуз.
Затварањем мореуза и циљањем енергетске инфраструктуре, Иран је наметнуо високу цену глобалном енергетском тржишту и трговини. Та офанзива – у којој су комбиновано коришћена јата дронова, „флота комараца“ сачињена од брзих чамаца, и претња минама – демонстрирала је способност коју Вашингтон више не може да одбацује. Техеран сматра постигнуту пат позицију за нову равнотежу моћи. Америчка поморска блокада притиснула је иранску економију, али по цену огољавања стратешке важности иранске контроле мореуза. Измештањем деловања са ваздушног рата на поморску блокаду, САД су практично признале да је Иран изменио бојно поље на којем се сукоб одвија.
Трамп је прихватио поморску блокаду као магично оружје којим ће извојевати ратну победу, али је то само довело до већег притиска на светску економију. Застој је указао на већи стратешку паритет, што је иранско вођство потцртало када је рекло да ће се рат завршити само онда када обе стране буду пустиле стисак над Персијским заливом. У будућности, контрола над мореузом, несумњиво виталном тачком светске економије, служиће Техерану као економска полуга и средство одвраћања од будућих напада. За иранске лидере, ова новостечена моћ делимично надокнађује трошкове које претрпели током рата, укључујући деградирање њиховог либанског савезника Хезболаха и друге потешкоће претрпљене претходних година, попут губитка Сирије као стратешког коридора након пада режима Башара ал-Асада, највернијег иранског савезника у арапском свету.
Фајненшел тајмс: Петродолари и „муслиманска бомба“ – како је настао саудијско-пакистански пакт
Према техеранском гледишту, деценијама дуго америчко обуздавање Ирана дошло је до краја. Нови регионални поредак биће мање одређен америчким превасходним положајем, а више мултиполарношћу, уз Кину као све више средињшим делатником и Ираном као интегралним а не само као маргиналним учесником у догађајима. Техеран намерава да осигура ова преимућства у било ком споразуму који би означио окончање рата. Његово инсистирање на контроли Ормуског мореуза и наплаћивање бродарине од бродова који мореузом пролазе, као и на његове предуслове за преговоре – прекид ватре у Либану и крај америчке поморске блокаде – одражавају уверење руководства да је рат изместио стратешку равнотежу у њихову корист. Нови ирански владари преговарају у складу са овим гледиштима.
Државништво изнад идеологије
Иран је осигурао ова стратешка преимућства примењујући лекције Дванаестодневног рата са изненађујућом брзином. У јуну 2025. године, Иран се нашао у рату под израелским условима. Овога пута, био је одлучан да га води по своме. Осим реорганизације иранске војске, истиче се неколико нових момената. Један је техерански напад на информациону инфраструктуру. Ирански заповедници рано су схватили да не могу да парирају америчкој и израелској предности у сателитском прикупљању обавештајних података, високопрецизним ударима и интегрисаној противваздухопловној одбрани. Оно што су могли да учине јесте осујећивање доношења америчких и израелских одлука на бојном пољу стварањем јаза између онога што сензори опажају и онога што команданти тумаче. Напади на америчке радарске инсталације широм Персијског залива деградирали су средства за рано упозоравање и инфраструктуру за циљање које су у основи америчких и израелских ваздухопловних операција у региону. Иран је систематски деловао да поткопа противничку технолошку предност уместо да се са њоме директно суочи.
Иранско запоседање Ормуског мореуза био је још један важан догађај. О затварању мореуза дуго се расправљало у Техерану као о једној од могућности – и дуго је одбацивано у Вашингтону због уверења како би то нашкодило и самом иранском извозу. Осим тога, размишљали су амерички званичници, поморска моћ Сједињених Држава уништиће иранску површинску флоту на почетку рата, практично уклањајући техеранску способност да затвори мореуз. Иран је показао да су све ове претпоставке погрешне. Током више од четири деценије иранска војна доктрина била је усредсређена на асиметрично ратовање осмишљено да искористи рањивости америчких и израелских конвенционалних снага. Није била потребна традиционална морнарица да се мореуз затвори. Коришћењем дронова, брзих чамаца и претње минама, успоставили су контролу над мореузом – пажљиво одмеравајући притисак, одржавајући га недељама, и избегавајући општи сукоб у којем Иран није био спреман да однесе победу.
Њујорк тајмс: Ирански напади на америчке војне комуникације на Блиском истоку
Све стране сада разумеју Ормуски мореуз као нешто чиме Иран располаже, а не као отворени поморски пут, дуж којег проходност гарантује америчка поморска моћ. „Ублажавање санкција нам више није важно јер знамо да до њега неће доћи, а чак и ако дође, неће бити дуготрајно“, рекао нам је један ирански аналитичар. „Не правимо исте грешке као раније. Сада је кључно управљање Ормуским мореузом“. Ово представља кључно преоријентисање иранске економске стратегије – од тежње ка реинтеграцији у западни финансијски систем, што нова генерација сматра недостижним, већ ка искоришћавању иранске контроле над критичном географијом.
Рат је такође приморао Техеран да продуби своје тактичко савезништво са Кином, градећи нешто што више подсећа на стратешко партнерство. Иранско вођство је закључило да не постоји путања нормализације односа са Сједињеним Државама али и да не може само да се суочи са америчким и израелским притиском. Пекинг, како верује Техеран, види отпорни Иран као вредног и опробаног савезника. „Наши кинески пријатељи верују да се иранска међународна позиција побољшала од када је рат почео“, рекао је у мају ирански министар спољних послова Абас Арагчи након састанка са својим колегом у Пекингу. „Ново доба сарадње између Ирана и Кине је пред нама“. Суочени са задатком да обнове земљу након рата, ирански лидери су отворенији, више него икада раније, да размотре Кину као свог примарног спољнополитичког партнера за обнову и економски опоравак.
Техеранска комуникациона кампања током рата обележила је још један прекид са прошлошћу. Поруке које је иранска влада слала путем медија и дипломатских канала показале су софистицирано разумевање светске публике. Иранске амбасаде објављивале су и делиле вирални садржај на друштвеним мрежама, укључујући анимиране музичке видео-записе са Лего фигурама, који су привукли пажњу далеко изван Блиског истока. Иранско представљање рата допрло је до публике у арапском свету, Африци, Латинској Америци, Југоисточној Азији, па чак и у Сједињеним Државама и Европи, и деловало је убедљиво. Иранска стратешка комуникација одражава исту технократску вештину која се огледала и у војној кампањи
Коначно, ирански лидери су схватили да економска криза представља највећу претњу политичкој стабилности њиховог режима. Лекција коју су извукли из недавних националних протеста јесте да економски проблеми делују као мултипликатор силе за опозиционе снаге. Чим је у априлу објављено примирје, влада је кренула са пакетом економских реформи, укидајући бројне субвенције и ограничавајући подршке, што су потези које је вођство оправдавало као неопходне да би изашли на крај са економским последицама рата. Журно објављивање пројеката обнове инфраструктурних објеката – мостова, железница, болница – указује да се влада креће ка успостављању новог друштвеног уговора, оног који ће се заснивати на демонстрираној компетентности, а не на идеологији. Револуционарна гарда је показала своје технократске способности на бојном пољу. Да ли може донети исту ефикасност у управљању економијом питање је које сада себи поставља иранско вођство.
Националистички обрт
После масовног устанка и последичног масакра демонстраната у јануару 2026. године, деловало је да су Иранци уједињени против режима. Политика земље била је одређена јазом између озлојеђеног становништва уморног од изолације и све веће штете коју су наносиле америчке економске санкције и све непопуларније и спутаније владе. Рат је ову слику учинио сложенијом.
Ратна разарања била су огромна: јавна инфраструктура, фабрике, школе, болнице, историјски споменици, па и читава насеља, леже у рушевинама. Док су израелске и америчке бомбе и ракете изобличавале пејзаж, Трамп је претио да ће наоружати сепаратисте, прекројити границе Ирана, уништити његову економију и уништити иранску цивилизацију. Заједно, ови војни и реторички напади изазвали су снажну националистичку реакцију која је превазишла политичке промене. Јавни бес према режиму није ишчезао. Туга, фрустрација и нагомилано негодовање због деценија лоше владавине и репресија опстају. Оно што се променило је политички пејзаж у којем та осећања долазе до изражаја. Неслагање се сада прелама кроз националну борбу против страног непријатеља кога Иранци пореде са Александром Великим, који је освојио Персијско царство у четвртом веку пре нове ере; арапским војскама које су извеле инвазију у седмом веку нове ере и Монголима који су дошли на власт вековима касније.
Насупрот америчким и израелским очекивањима, рат није изазвао уличне демонстрације. Што је дуже трајао, режим је мање деловао угрожен народним устанком. Иранско друштво није се мобилисало против државе већ уз њу, одржавајући свакодневне митинге широм земље, стварајући људске ланце којима би заштитили електране и окупљајући се на бродовима чијим је уништењем претио Трамп. Оштра подела између државе и друштва која је постојала у Ирану у јануару је у међувремену замагљена – не путем уверавања или државне репресије, већ кроз заједничко искуство живота током бомбардовања и сведочења његовог уништења.
Према Блумберговој анализи, две трећине мета које су погођене у Техерану пре обзнањивања примирја били су стамбени, привредни и други цивилни објекти. Из разговора у разговор, Иранци су описивали експлозије које су одјекивале, дању и ноћу, кроз њихова тела, остављајући дубоке психолошке ране. За њих, иранске оружане снаге више нису биле угњетачи већ браниоци. Скандирајући на скуповима широм Ирана у знак подршке иранским ракетним и нападима беспилотним летелицама, схватили су промену расположења: „Удрите, јер су ваши ударци жестоки“. Као што је ирански филозоф и дисидент Мохамед Мехди Ардебили рекао у Техерану током пете недеље рата: „У овом тренутку, Исламска Република и Иран су једно те исто. Ако Исламска Република падне, Иран ће пасти“.
Осећај се проширио и на начин на који се рат водио код куће. Иранци су приметили, понекад са изненађењем, да након недеља бомбардовања и поморске блокаде није било несташица хране или горива и да се свакодневица одвијала углавном без великих поремећаја. „Ако се изузму бомбе, нисмо се осећали као да смо у рату“, рекао нам је један становник Техерана. „Да Исламска Република увек може овако ефикасно да управља друштвом, не бисмо се жалили на њих онако како обично чинимо.“ Ова запажања нису одобравање, али одражавају промену у начину на који Иранци гледају на своје лидере.
Владино искључење интернета појачало је ову динамику. Када је влада пресекла доток информација са стране као одбрану од америчке и израелске обавештајне операције, Иранци су били врло незадовољни, али имали су мало избора осим да се окрену домаћем интернету и медијима. Искључење је елиминисало медије из дијаспоре и друштвене мреже усмерене на мобилизацији незадовољних, што је водило друкчијој националној расправи. Развиле су се нове и сложеније перспективе, укључујући оне о Револуционарној гарди, безбедносним изазовима са којима се суочава Иран, и ономе што је земља изградила и шта би морала да одбрани. „Увек сам игнорисао или одбацивао оно што су Револуционарна гарда или влада говориле о Израелу или Сједињеним Државама“, рекао је дугогодишњи активиста из цивилног сектора који је због свог активизма у више наврата био ислеђиван. „Али током последњих неколико недеља, имао сам приступ само унутрашњим иранским апликацијама за размену порука и новинским апликацијама, и морали смо да узмемо у обзир њихове ставове и да сагледамо реалност свакодневних напада“. Један универзитетски професор нам је рекао: „Земља је ушла у национални рат и сковао се нови национални идентитет“.
„Да ли си прави Иранац?“
Исламска Република увек је тежила друштвеном уговору са својим становништвом, али услови уговора драматично су се мењали током њене историје. У првим годинама, тај уговор био је заснован на револуционарном преображају и прерасподели богатства. Током деведесетих година 20. века, окренули су се економском расту и ограниченом друштвеном отварању у замену за политичко примиривање. Пре две деценије, председник Махмуд Ахмадинежад усмерио је приходе од нафте ка сиромашнима у замену за њихову лојалност званичној идеологији. Његов наследник, Хасан Рохани, обећавао је економски раст путем нуклеарног договора и олакшања санкција. Сва ова настојања нису успела да створе стабилан однос између државе и друштва, у различитим степенима и из различитих разлога.
Садашња понуда подразумева националистичко-технократски пакт, у којој би државна легитимација почивала на демонстрираној способности да се земља одбрани и обнови. Услови су национални, не муслимански. Државни медији производе садржај који нормализује лик жена са и без хиџаба које стоје једна до друге, обликују ирански идентитет пре као културни него као искључиво религијски, и покушавају да досегну до оних делова становништва који су највећим делом одбацивали Исламску Републику, као што су млади и градска средња класа.
Ескандар Садегхи Борујерди: Иран – Суво и мокро горе заједно
Ово није либерализација; заправо, режим наставља да се жестоко обрачунава са политичким неистомишљеницима. Али држава сада признаје да јој је потребна друштвена база далеко шире него што сама исламска идеологија може да осигура. Исламска Република све мање подсећа на теократију, а све више делује као десничарска националистичка ауторитарна држава. Исламска идеологија опстаје, али је подређена императиву националне кохезије. Тест политичке оданости више није одговор на питање – „Да ли си довољно муслиман?“ већ „Да ли си довољно Иранац?“. Џамија је и даље присутна, али доминантни политички симбол на огрлицама и брошевима, које носе млади и стари, сада је мапа земље. Владини скупови за одбрану домовине привлаче чак и неке од критичара режима, међу којима су и они који су у прошлости платили високу цену за своје противљење власти. Ова окупљања постала су жаришта национализма усредсређеног на очување иранске цивилизације и слављење достојанственог опстанка упркос огромној сили са којом су суочени.
Руководство разуме да је ово јединствен и потенцијално прелазан тренутак. Исто друштво које је штитило електране телима вратиће се својим ранијим проблемима када непосредна опасност престане. Гнев иранског народа због репресије, лошег управљања економијом и злостављања жена и мањина је потиснут због рата, али није пресахнуо. Уступци државе када су посреди друштвена питања – де факто ублажавање правила о ношењу хиџаба, толеранција музичких концерата и жена које возе мотоцикле – представљају покушај да се ратно јединство учини трајнијим пре него што се политичка плима преокрене. Остаје да се види да ли су ове промене довољне да фундаментално преобликују између однос између државе и друштва.
За иранске вође, бављење економским потешкоћама биће кључно онда када се рат буде завршио. Вашингтон, са друге стране, претпоставља да ће Техеран и даље бити заинтересован да преговара о попуштању санкција. Али Револуционарна гарда не рачуна на дипломатију; више не верује да ће Сједињене Државе било када укинути санкције. Уместо тога, настоји да испослује договор којим би се окончао рат, консолидовала иранска преимућства и поплочао пут ка убирању економских дивиденди од намета на поморски саобраћај кроз Ормуски мореуз.
Вашингтон тумачи овај нови став као тврдоглавост која проистиче из идеолошке ригидности и фракцијашких сукоба у Техерану. „Нажалост, тврдолинијаши са апокалиптичном визијом будућности имају последњу реч у тој земљи“, рекао је амерички државни секретар Марко Рубио у априлу. „Наши преговарачи не преговарају само са Иранцима“, додао је. „Ти Иранци затим морају да преговарају са другим Иранцима како би схватили на шта могу да пристану, шта могу да понуде, шта су спремни да ураде, чак и са ким су спремни да се састану“, изнео је сличан став амерички потпредседник Џ. Д. Венс у мају. „Можда ни самим Иранцима није до краја јасно у ком правцу би желели да иду“, рекао је. „Ови су такође једна крајње располућена земља“.
И Рубио и Венс су у заблуди. Пркосни приступ Техерана не одражава ни идеолошку тврдокорност нити фракцијске борбе. Уместо тога, одражава новостечено иранско самопоуздање и лекције стечене током рата и претходних рунди преговора. Предводници земље разумеју да Сједињене Државе желе да из разговора добију оно што нису могле да постигну ратом и да Вашингтон није заинтересован за споразум већ за иранску предају. Два претходна пута, прошлог јуна и у фебруару, разговоре са Сједињеним Државама прекинули су амерички и израелски напади. Након колапса разговора у Исламабаду 12. априла, Вашингтон је сместа наметнуо поморску блокаду, праћену још једним позивом да се Иран безусловно преда. Иранско вођство већ је тврдило да су победили у рату. Нису били спремни да се одрекну преимућстава која су задобили нити да се врате у ограничавајући кавез у који су били смештени пре рата. Ово самопоуздање – укорењено у уверењу да је рат оснажио Иран пре него што га је ослабио – обликовало је њихово међународно позиционирање. Оно је такође средишњи елеменат на којем се заснива њихов легитимитет у земљи. Дипломатско исходиште мора да одражава оно што је ирански пркос извојевао у рату.
Доктрина борбе на више фронтова
Иранско прокламовано окретање национализму код куће не значи да Техеран напушта своје регионалне савезнике. Он неће темељно изменити своје односе са Хезболахом у Либану, шиитским милицијама у Ираку и Хутима у Јемену. Али ће њима управљати са више стратешке дисциплине и уз мање идеолошког романтизма. Ново иранско вођство неће жртвовати иранске интересе на жртвенику револуционарне солидарности. Ова савезништва биће упослена као део кохерентне регионалне стратегије осмишљене да одржи иранску стратешку дубину против постојаног америчког и израелског притиска.
Ирански стратези закључили су да је била грешка, током рата у Гази, дати Израелу времена да се бори против различитих чворишта техеранске „Осовине отпора“, једног по једног. Америчко-израелски напади прошле године уследили су непосредно због неуспеха да се оствари координација. Али у фебруару, научивши лекције ранијег сукоба, Иран је брзо активирао Хезболах у Либану и ирачке милиције, да делују истовремено, отварајући други фронт у борби против Израела у Либану, ширећи рат широм региона и присиљавајући Сједињене Државе да затворе базу Виктори у Ираку – што је Техеран укупно сагледао као потврду исправности своје доктрине борбе на више фронтова.
Ирански команданти одржавају своју регионалну мрежу не из идеолошке жеље да пројектују моћ, већ из калкулације да Иран не може бити потпуно суверен све док се суочава са војним претњама и економским гушењем које спроводе Сједињене Америчке Државе и Израел. Иранско инсистирање да преговори са Сједињеним Државама буду условљени прекидом ватре у Либану, да коначни споразум мора окончати рат на свим фронтовима, те да мора одражавати иранска стратешка преимућства илуструје овај експанзивни поглед на регионалну одбрану. Политика САД и Израела, у анализи Техерана, има за циљ израелску хегемонију широм Блиског истока – циљ чији је предуслов слаб и сломљен Иран.
Осовина отпора, коју су многи Иранци отписивали као идеолошки мотивисану добротворну организацију, сада се од стране већег дела становништва држи за инструмент националне одбране. Ирански циљ да спречи Сједињене Државе да обнове своје оштећене радарске инсталације у Персијском заливу је још један одраз исте логике – намерног напора да се деградира инфраструктура раног упозоравања која је била основа америчке војне доминације у водама које Иран сматра својим стратешким двориштем.
Нова Исламска Република
Рат је деловао као својеврсно прочишћење ватром, обликујући нову верзију Исламске Републике и доносећи прву значајну смену генерација од њеног оснивања. Власт више није у рукама оснивача. Друга генерација сада води војне и политичке послове, док трећа и четврта управљају комуникацијама и међународним активностима.
У првим годинама под Хомеинијем, Исламска Република је била револуционарна држава: устројена око идеолошког преображаја, легитимисана харизматским ауторитетом врховног вође и његове тврдње да спроводи Божију вољу, и усмерена, у спољној политици, ка извозу револуције. Након Хомеинијеве смрти, 1989. године, током ере реформи и консолидације тврде струје под Хамнеијем, Република је постала постреволуционарна држава која је непрестано тежила равнотежи између своје изворне идеологије и потреба управљања. Руководство је управљало све скептичнијим становништвом путем репресије, система покровитељства и ограниченог отварања. Отпор америчком утицају доживљаван је као антиимперијалистички императив, али била је то ипак, пре свега, исламска република, којом је управљала генерација оснивача коју су покретале унутрашње борбе.
Фарназ Фасихи: Поглед на иранску припрему за рат – и за преживљавање
Републику која је настала у америчко-израелским ратовима мање одређује идеологија од национализма, мање револуција спрам државништва, мање клерикална харизма а више самопоуздање технократског приступа стварима нове официрске класе. У упоредним појмовима, она подсећа на војно предвођене националистичке државе двадесетог века – Турску под кемалистима, Египат под Гамалом Абделом Насером – у којима је идеологија опстајала али је била подређена националним интересима и императиву државне моћи.
Али категорије које западни аналитичари често користе да опишу различите фракције – тврдолинијаши насупрот умерењака, идеолози против реформиста – биће мање адекватне него што су раније биле. Приоритети нове Исламске Републике, и то како их спроводи, биће обликовани специфичним искуством два рата вођена против Израела и Сједињених Америчких Држава: губитака које је Иран претрпео, самопоуздања које је вођство стекло, и новог друштвеног уговора који је борба учинила нужним и могућим.
Наргес Баџогли је антрополог и ванредни професор на Катедри за блискоисточне студије при Школи за напредне међународне студије Универзитета Џон Хопкинг; ауторка је књиге Iran Reframed: Anhieties of Power in the Islamic Republic
Вали Наср је професор међународних односа и блискоисточних студија; предаје на катедри Маџид Кадури при школи за међународне студије Универзитета Џонс Хопкинс; аутор је књиге Iran’s Grand Strategy: A Political History
Извор: Форин Аферс
