Пише: Марија Ћирић
Вердијева опера Simon Bokanegra до сада није била на репертоару Народног позоришта у Београду. Само дело имало је, у своје време, необичан пут. Компоновано је 1857. године и без већег успеха премијерно изведено у венецијанском театру La Feniče. Партитура је више од две деценије била изван пажње Вердија (али и публике), да би је композитор, уз помоћ свог блиског пријатеља и сарадника/либретисте Арига Боита, значајно прерадио. Тек тада, 1881. у Скали у Милану, Simon Bokanegra доживљава успех и наставља сценски живот.
Неретко чујемо да Simon Bokanegra није од оних опера које освајају публику „на прво слушање“, па је можда и то разлог њеног изостанка са позорнице престоничког националног театра. Дело, додуше, јесте представљено домаћој публици, али не у Београду, већ двема поставкама у Српском народном позоришту у Новом Саду, најпре 1967, потом и 2013 (поводом обележавања два века од Вердијевог рођења).
Датум премијере није најсрећније изабран. Истог дана (16. маја), на јубиларном, 25. Гитар арту (МТС дворана) гостовао је Марсин, у Дому војске Србије ауторски концерт имао је Милош Раичковић, са позорнице на Тргу републике одзвањала је (пре)гласна музика која се повремено чула и за време представе.
Неретко чујемо да Simon Bokanegra није од оних опера које освајају публику „на прво слушање“, па је можда и то разлог њеног изостанка са позорнице престоничког националног театра
Опет, невелики аудиторијум није обесхрабрио уметнике, напротив, прва (београдска) инсценација Симона Боканегре била је вансеријски музички догађај. Диригент Ђорђе Павловић умешно руководи ансамблом, изванредно ваја партитуру, след сложених звучних текстура. Драгутин Матић, зрео и моћан вердијански баритон, бриљира као Боканегра – ово је можда најузбудљивије реализована улога у којој смо га до сада чули (изразитија, чини се, и од Форда из прошлогодишњег Фалстафа!). Иван Томашев (Фијеско) плени сигурношћу и искуством, Дејан Максимовић предано и са страшћу тумачи Адорна; одличан је Стефан Павловић као Паоло. Соња Шарић (Амелија) јесте звезда поставке. Заправо, сваки пројекат у коме ова млада уметница учествује јесте врхунско искуство за слушаоца. Беспрекорна је њена идентификација са ликом који тумачи, прекрасна вокална и психолошка сенчења.
Режију потписује Марио Павле дел Монако. Не обраћа се публици површним решењима, већ инсистира на суштински дефинисаним ситуацијама и односима. Немирно је небо над Лигуријом: мизансцен интензивно развијен, али не оптерећује актере, штавише, ослобађа их да остваре оптималан певачки исказ. Нарочито је занимљиво то да радња дела, иако задржана у изворном времену (на шта упућују сценографија и костими, а што свакако има оправдање у приповести утемељеној на историјским догађајима и личностима), захваљујући – на сваки начин – функционалној режији, делује као исечак нашег доба. Дел Монако подвлачи нека важна Вердијева промишљања изложена у Симону Боканегри (феномен друштва расточеног лажима, патолошком жудњом за моћи, издајама, лицемерјем), те позива публику да пажљиво ослушне свевремене поруке послате са сцене: човечност и истина су достижне, ваља им стремити, чак и по цену велике жртве.
