Пише: Петар Пеца Поповић
Стајем у 7.10 на зачеље реда испред зграде у којој сам први пут гласао давне 1968. Чекајући да испуним своју грађанску и моралну дужност, нешто размишљам: живим предуго, незаслужено, ако се зна деценијско отимање са здрављем, да сам по годинама надмашио све моје Поповиће, да успут погубих много пријатеља бољих од мене, те да последњих седам година трпим последице двеју реченица које сам изговорио у једној гледаној ТВ емисији, а рекао сам: „Надам се да ћу умрети у нормалној земљи. Ваљда сам толико заслужио.“
Била ми је забрањена промоција књиге баш у граду издавача. После су такав пример следила бројна гнезда културе уздуж и попреко Србије. Негде су казали да се књига не уклапа у њихову програмску концепцију, негде тражили изговор с изненадним комуналним кваровима, за неке библиотеке поседовах „дуг језик“, а негде је само спомињање мог имена изазивало радикално згражавање. Притом, сви су добро знали да на промоцијама никад и нигде нисам причао о политици поштујући чињеницу да људи долазе због књижевности и музике која те догађаје допуњава. Кад сам потом, као један од 14 забринутих грађана због стања у Србији пре три новембра ушао у Проглас, престао сам да ишта објављујем, како себе и потенцијалне организаторе не бих доводио у непријатности код локалних силника.
Сваки друштвени ангажман има своју цену. „Дежурне патриоте“ односно кербери са задатком да цензуришу, спречавају или стопирају све што није по њиховој мери препознали су у мени опасног страног плаћеника, усташу и куртијевца, већ шта је коме тог трена одговарало. Није ми увек ишло од руке да схватим како сам постао баш толико неподношљив. Прво сам попио ногу у Радио Београду у коме сам сарађивао још од 1968. Потом сам доживео да ме после 17,5 година из једних новина избаци човек кога никад раније нисам видео, исти онај што је недавно приведен да уведе дисциплину у недресиран дневни портал. Моје име је забрањено да се спомиње у најстаријој новинској кући на Балкану у којој сам учествовао у оснивању два магазина и једног дневног листа.
Због тога сам, запавши у озбиљну старост, одлучио да поново објавим књигу у уверењу да је Србија мало и моја земља. За четири месеца имао сам шест представљања књиге. Три овде, исто толико изван Србије. Свуда сам видео насмејана лица, гледао очи које сијају и осетио топлину искрене подршке. Знам да добронамерним људима у Панчеву, Земуну и Горњем Милановцу није било лако да ме угосте, али сам исто тако препознао њихово задовољство због приређивања такве манифестације. Делили смо исту радост заједништва.
Ових дана, пошто је „рођени победник“ признао пораз, осећам у души дубоки мир. Окупљајући се у Прогласу (не тражећи ништа за себе) знали смо да нам предстоји озбиљан и изазован процес. У борби за промене учествовали смо страсно, чиста срца и образа. Доприносили смо том току свесни ризика и цене, чврсто уверени у исправност и неопходност измене корумпираног система. Трпели, веровали и све време ширили наду не тражећи икакве заслуге. Упалили бакљу у мраку. И дочекали светлост. Управо због таквог безинтересног приступа Прогласа, као принципијелног и исправљајућег, свесни смо да ће поправљање стања заувек бити наша дужност. Не смемо да губимо из вида ко је и како понизио националне институције, да заборавимо сваког отровног бота и специјалце режима из културне и академске јавности који су се овајдили док се друштво темељно урушавало.
Поносан сам што сам био у том друштву и процесу, и савршено знам да нам предстоји још искушења, али вредело је. Гајим наду у срцу да сам тиме стекао право да умрем у стварно нормалној земљи. То ми победничка младост и њена одлучност некако гарантују. Сада, када почиње ново поглавље у историји Србије, нисам сигуран да ћу још који пут стајати у реду за гласање. Моје године, километража и нарушено здравље имају своје законитости.
Извор: Радар
