Пише: Милија Тодоровић
Ово није текст о војним формацијама из Другог рата, наци-фашистичким усташама и у прашумама ратних комбинација изгубљених четника. Њихове разлике су, баш суштинске, иако их спаја исти ратни пораз, али ово није текст о њима… Ово је текст о онима који имена ових војски користе за политичку и идеолошку дисквалификацију својих противника, макар, најчешће, ти противници немају, ама баш никакве везе ни са једнима ни са другима. Студенти Србије су једна таква групација, којој су, ни кривима ни дужнима, приписиване управо такве квалификације. Једни су их звали усташама а други четницима, али ово није текст о студентима који нијесу ни једно ни друго, него о онима који су их тако називали….
Дакле, студенти – усташе? По тој квалификацији се „прославио“ један владика из београдске Патријаршије. Један од саучесника у свргавању жичког владике Јустина. Он је додуше, касније пеглао ту своју изјаву, али му је усташка црна одора остала непопеглана. Зато је дио епископата који се ставио у службу Вучићевој пропаганди, најбољи показатељ одакле долази ово „генијално“ поређење.
У питању је медијска кухиња бившег режима у Србији. Тај се својски трудио да дисквалификује политичке противника, па му је изум „усташе“ заштитни знак његове креативности. Уз то су ишле и измишљене везе српских студената за хрватским усташофилом Томпсоном, и разне друге измишљотине са исте менталне фреквенције. Дакле, запамтимо: бивши режим у Србији, Вучићев полит-биро и „усташе“.
Студенти – четници? Пропагандни апарат бившег црногорског режима Мила Ђукановића, није штедио оваква поређења на адресу студената, а кроз пера именованих и псеудонимних аутора по разним ЦДМ-овима, Антенама, Аналитикама… и сл. То су они мозгови који нијесу хтјели нити данас могу разликовати поменутог епископа СПЦ који је кињио студенте, од оних епископа СПЦ који су осудили тог свог колегу. Не, за њих су сви исти: и српски попови, и српски интелектуалци и српски студенти.
Сви су им – четници! Сваки родољубиви тон са студентског скупа читан је као српски шовинизам. Свако позивање на Косово (по Уставу Србије и резолуцији УН, саставном дијелу њихове земље) студенте је чинило фашистима. А сваки вјерски и црквени тон, клеро-националистима. И све то скупа (измишљено, предимензионирано) стварало је идеолошку неман, некакву Годзилу, која се спрема појести Црну Гору, БиХ и остале земље у региону, са Хрватском као шлагом на торти. Дакле: бивши, црногорски режим и студенти-четници.
Која је, поред бројних концептуалних сличности, разлика између ова два концепта, два бивша режима? За сада, једина видљива је та да представници Вучићевог режима још истрајавају на том свом „трљању лана“, док су се ови из Бемакс пролетеријата напрасно сјетили да у ноћи изборне побједе студената, једноставно све то о „четницима“ забораве и да ускоче у слављеничко србијанско колце. Е па не може тако. Не знају кораке, ремете весеље…
