Piše: Mihajlo Pantić
Tih godina sam lovio ribu na Dunavu i razmišljao o tome šta ću biti kad odrastem.
Obično bih pecao kod kanalizacionog ispusta na Ušću.
(Treba li uopšte reći da ribe, kao i ljude, privlači zadah gotovo svih mogućih vrsta.)
Na drugoj obali uzdizala se zapuštena tvrđava, sa slepim očima kazamata, iza se rasprostirao grad, ništa bolji.
Mutna, ugojena voda nosila je sve što se moglo zamisliti, katalog nastao nabrajanjem tih stvari bio bi nalik kakvoj enciklopediji đubrišta.
Ponekad bi nailazili brodovi, nebo se, u melanholičnom pozorištu zalaska sunca, prosipalo nad rekom.
I tako, velim, godine su prolazile, a ja sam i dalje razmišljao o tome šta ću biti kad porastem.
Već sam bio naučio da sasvim dobro izlazim na kraj sa svojim privremenim, detinjastim zanatom.
Svake večeri vraćao sam se kući noseći pletenu mrežu punu duguljastih, sluzavih, svežih ribljih tela iz kojih život tek što je bio istekao.
Čistio sam ih nad slivnikom.
Njihova krljušt i utroba vraćale su se, podzemnim tokom, opet u reku – tamo su kanibalistički raspoloženi potomci jeli ostatke predaka.
A ja još nisam znao šta ću biti, mada sam, u međuvremenu, nakupio nešto godina.
(Čemu ovaj eufemizam? Bio sam, u stvari, matori dripac sa završenim i, ako se dobro sećam, sasvim nepotrebnim školama.)
Svet se raspadao.
Uveče bih, na TV ekranu (sa isključenim tonom), gledao neke spodobe, nalik ljudima, kako zevaju poput umirućih riba…
Hipokrizija je plazila ulicama, sve je bilo tako monotono, bez ritma, kao da je iz nas, sveže preklanih životinja, oticala krv.
Više niko nije bio u stanju da bilo šta učini, ja sam i dalje odlazio na Dunav da lovim ribu, a voda je i dalje nosila svakojaki otpad, crkotine i još koješta, stvarno me mrzi da nabrajam, ionako se ne bih ničeg pametnog setio.
A onda je, jednog jutra, jer sve počinje jutrom, magličastom rekom, kroz prve zrake svetlosti, do mene, pričvršćen na splavu-podijumu, tiho, kao da je ukraden iz sna, doplutao nov-novcat komplet bubnjeva i zaustavio se ravno ispred mojih nogu…
Seo sam, i odmah, sa talentom urođenika i iskustvom i tehnikom najboljeg jazz-drummera odsvirao svoj, i samo svoj, lagani, drhturavi, paučinasti ritam.
Svet oko mene je oživeo.
Postao sam bubnjar, konačno shvatajući da dilema o izboru zanimanja, te toliko važne stvari u životu svakog čoveka, mora biti razrešena svetim proviđenjem.
Izvor: Danas
