Пише: Вуле Журић
РТС Издаваштво је књигом о Зорану Радмиловићу на радију и телевизији покренуло едицију „Стереографија“ посвећену глумцима који су оставили дубок траг у историји српског радија и телевизије. Не мењајући опробани рецепт, с Марком Мисирачом као приређивачем, из штампе је изашла још једна пажње и хвале вредна књига о још једном нашем глумцу ког су најшире народне масе заволеле и запамтиле као вансеријског комичара а чија ће се истинска величина сагледавати и у дометима које је остварио играјући упечатљиве ликове све самих класика домаће, руске и остатка светске књижевности – о Мији Алексићу.
Нека места су нам важнија од свих других у која смо залазили. Свако од нас има свој омиљени град, неку улицу у њему, у тој улици какву зграду, њен спрат, стан на том спрату, кутак тог стана. Или можда какав пропланак, стазу кроз шуму, небо над високим крошњама. Мени су, на пример, за срце прирасле скучена сала сарајевске Кинотеке и велелепна дворана некада Радничког универзитета, данас Босанског културног центра. Иако је мој отац ту био дошао да студира, па се оженио, добио посао а онда и мене, то место је као прави Сарајлија звао Темпл. Пре стотину година, на том месту је био подигнут највећи јеврејски храм на Балкану. Убрзо су га срушили нацисти, да би половином шездесетих ту изникло здање које би по функцији најпре могло да подсети на Коларац, а по ентеријерима на Дом синдиката. Нарочито сама велика дворана, која је мени личила и на ону у здању УН на Ист Риверу.
Тамо је, на заседањима Генералне скупштине говор држао Че Гевара, а ципелом о сто ударао Никита Сергејевич Хрушчов, док сам ја у сарајевском Темплу са мамом гледао филмове Чарлија Чаплина, а сам „Смисао живота Монтија Пајтона“ и „Било једном у Америци“ Серђа Леонеа. У тој дворани је пред сам крај сезоне мира свирао и Биг бенд тада Радио-телевизије Београд. Половином осамдесетих сам, опет у мамином друштву, из петог-шестог реда партера ту гледао Николу Симића како у улози Помета изговара чувени монолог из Држићевог „Дунда Мароја“. У тој подели ЈДП-а улоге су тумачили само мушкарци, па је Петруњелу играо Бранко Цвејић а Лауру Јосиф Татић.
Велика дворана је била крцата, смехотресни урнебес је био на врхунцу када је и она сирота мува што се обично чује у таквим приликама рад крила пребацила на mute, јер је било дошло време да нам Помет, између осталог каже да се „тријеба с бременом акомодават; тријеба је бит вјертуозу тко хоће рењат на свијету“.
Пре него што ће Никола Симић у посвећеничком муку сарајевског пука почети да говори, мама ми је дошапнула: „Е, сад слушај.“ Вероватно је нисам до краја разумео, или можда управо јесам, јер ја сам слушао и гледао Николу Симића како глуми Помета, а не шта ми кроз њега Држић говори. Јер је преда мном био човек који је сваке вечери, у седам и петнаест, дајући глас Душку Дугоушку питао све барабе овог света: „Шефе, који ти је враг?!“. Јер ми је већ неко време било јасно колико је смех озбиљна ствар.
А можда је баш те исте вечери, у том истом предратном Сарајеву, само нешто низводније низ Миљацку, мој тетак Иво, током трајања друге смене у „Енергоинвестовој“ фабрици жице, која се као и многе друге фабрике налазила на старој Илиџанској цести, гледајући и слушајући Мију Алексића долазио до истог закључка.
Мија Алексић је у ЈДП-у играо Помета још 1959, заменивши у тој улози Јозу Лауренчића, а тетак ме је током снежних сарајевских зима средином седамдесетих водио на санкање, после тога на питу у бурегџиницу. Волео је да слуша како Звонко Богдан пева војвођанске, а Никола Каровић и Славко Перовић мексиканске песме. И мада је на телевизији највише волео да гледа „Грунтовчане“, након те вечери у „Енергоинвестовој“ фабрици жице није престајао да прича о Мији Алексићу као о најрођенијем роду. Тада ме је помало и нервирао, јер сам ја више волео Чкаљу.
А сада, када је пред читаоце стигла монографија „Мија Алексић на радију и телевизији“ коју је приредио Марко Мисирача, не могу да престајем да замишљам са каквим би је мераком мој тетак листао. И не би престајао да прича о тој вечери у којој је велики глумац наступио пред радницима друге смене „Енергоинестове“ фабрике жице.
„Фантастичан страх“ и десетодневна укоченост
РТС Издаваштво је књигом о Зорану Радмиловићу на радију и телевизији покренуло едицију у којој ће се наћи монографије посвећене, надамо се, многим нашим глумцима који су оставили дубок траг у историји радија и телевизије.
Сада је исти аутор, не мењајући опробани рецепт, склопио још једну пажње и хвале вредну књигу о још једном нашем глумцу ког су најшире народне масе заволеле и запамтиле као вансеријског комичара, а чија ће се истинска величина сагледавати и у дометима које је остварио играјући упечатљиве ликове све самих класика домаће, руске и остатка светске књижевности.
Судећи по силној и изузетно разнородној грађи коју је Марко Мисирача зарад склапања овог мозаичног портрета прво прикупио па у овој књизи тако лепо исприповедао, Мија Алексић се, за разлику од Зорана Радмиловића, није често враћао самопреиспитивању у вези са смислом глумачког позива и глумчевим односу према друштву и његовим институцијама.
Може бити да је Мија Алексић сличне сумње разрешио пре него што је уопште стао под светла позорнице, када је у јесен 1941. преживео дане током којих су снаге Вермахта у Крагујевцу стрељале скоро три хиљаде цивила, међу којима је било и много ђака.
Марко Мисирача нам је у поглављу „Дани и године“ посвећеном хронологији живота и рада Мије Алексића о овим трагичним данима подарио потресну и честог цитирања причу:
„20. октобар. Час српскохрватског код наставнице Бранке Ранковић. Влада звани Капама чита неки реферат, тек толико да скрате време мучног ишчекивања. Улази Немац, погледа по разреду, излази. После неколико тренутака се враћа, ногом одваљује врата, која лете у угао: ‘Лос, лос, лос!’
На улици постројавају по тројицу и воде према топовским шупама. У баракама се једва дише. Увече стрељају прву групу, доведену из крагујевачке ‘главњаче’. Јевреје и комунисте. Два одељења осмог разреда Друге мушке гимназије држе се збијено, заједно с наставницима. Строги професор Миле Новаковић последњу кутију ‘Ибра’ дели са ђацима. Проноси се глас да ће бити транспортовани у радни логор. Изводе нове групе на стрељање…
21. октобар. Предвече, око шест, пола седам, враћају их у град. Спроводе их банатски Немци, Швабе, из такозваних Веркшуц одреда. Пролазе поред парка. Алексић моли да сврати до куће и јави се оцу и мајци. Моле још тројица-четворица. Пуштају их. Остале спроводе до пиваре, у неку школу. ‘Данас, кад се присетим тог дана, знам само да сам неколико секунди осећао фантастичан страх, а затим сам био потпуно одсутан.’ (Илустрована политика, 14. новембар 1961).
22. октобар. Скрива се на тавану. Десетак дана не може да покрене ни руке ни ноге. Храни га мајка. Сазнаје да је од свих ђака двају одељења осмог разреда Друге мушке гимназије страдао само Миле Бушетић. Није дошао у школу и вероватно је покупљен на улици. ‘Испричала нам је једну причу професорка Бранка Ранковић. Док смо ми били у баракама, она је отишла код наше професорке немачког језика Кире Сперанске, за коју се сазнало да сарађује са Немцима. Затекла је њу и Немце, у некој кафани, за ручком. Прича Бранка: ’Ја не знам како сам изгледала, али сам видела по њиховим лицима да су шокирани мојим наступом. Нисам је молила. Ја сам захтевала од ње да код својих газда издејствује да се ђаци спасу. Вероватно сам језиво изгледала, али она ми је рекла да ће све учинити.’ Шта је учинила? Не знамо. Тек наша два одељења осмог разреда, и још неки ђаци других разреда, остали смо живи. Право да вам кажем, када одем у Крагујевац и не обилазим Шумарице. Човек се тамо осећа мучно, тешко ми је…’ (Интервју, 24. децембар 1982)“.
Страшна, невероватна прича која из ових фрагментарних присећања на један тако тешко замислив, а и те како стваран догађај пред нашим очима израста у књижевност највише људске вредности.
Несачуване емисије које и даље радо гледамо
Сличну реконструкцију захтевало је и истраживање периода у ком се Мија Алексић већ у првим данима телевизије из радијске „Веселе вечери“ преселио у „Сервисну станицу“ Радивоја Лоле Ђукића и Новака Новака. Многи и данас памте те славне дане наше ТВ комедије, али највећи део тих првих хумористичких емисија услед непостојања магнетоскопа заправо никада није ни снимљен, већ је само емитован. И то уживо.
Ко се, дакле, тих вечери затекао пред телевизором, могао је да ужива у препуцавањима В. Д. Раке и Јордана. Свима осталима није преостало ништа друго него да се Мијиних и Чкаљиних глумачких бравура сећају а да их, заправо, никада нису ни видели! Баш као ни дриблинге Бразилца Гаринче или нашег Драгослава Шекуларца.
Једна од тих лепих, али више измаштаних него доживљених успомена тиче се управо представе „Дундо Мароје“, у којој је Мија Алексић играо Помета, а која је током тих првих година телевизије када је она и те како емитовала, али не и снимала, приказана у дирекнтом преносу.
Марко Мисирача је сва та сећања реконструисао, што листајући тадашњу штампу, што посежући са мемоарима самих актера.
O „Сервисној станици“
Новак Новак је једно такво сведочење оставио у броју часописа „Театрон“, у целини посвећеном Мији Алексићу.
„У време Сервисне станице улице су се празниле и на оно мало телевизора окупљало се близу пола милиона гледалаца. Није се смело више импровизовати. Сервисна станица постала је редовна емисија, као Дневник. Више нисмо писали текст два дана уочи емисије, сада смо га завршавали у рано јутро, на сам дан емитовања!
Запањујућом меморијом Мија је, попут магнетске траке, био у стању да са око педесетак страница текста покупи сваку запету, индикацију. Једноставно: није смео да погреши!
И никада није погрешио. Само се једном гадно збунио. Да испричам.
У студију на Сајмишту пробала се епизода Сервисне станице. Преморен, Мија нешто није био „при тексту“ и нервозан, сваки час се обраћао асистенту Здравку Шотри:
– Момак, добаци коју реч.
Шотра му је добацивао, то јест шапутао реплике из књиге снимања, а Мија механички понављао. Све док се из видео-режије није огласио Лола:
– Мијо, какве то глупости говориш?
– Твоје, татице.
– Којешта, тих реплика нема у тексту.
Примам их директно од Шолета – не дâ се в.д. Рака.
– Одмор од десет минута – командује Лола и, ево га, спиралним степеништем у студио.
– Да видим текст.
Преврће књигу, прочитава је, нема збора, она је: исправна. Па шта му смета? Прилази Даница Аћимац:
– Мени се чини…
– Дано, гледај своја посла – захваљује јој се редитељ.
– Ипак ћу рећи – не предаје се глумица – тај текст који Шоле диктира већ смо играли пре три недеље!
И све се одмах разјасни: преморен од силних подстанарских сељакања, неиспаван а можда и изнервиран што Бора Костић није при шуту, па Звезда не гура као што је гурала, Шотра је диктирао текст који се случајно нашао у студију. Онај који је већ игран.
– Ти, буразеру – прекори га Мија – очигледно ниси дорастао за асистента. Мораћеш хитно у редитеље.
Од Дедице до Хулија
Иако је реализована од средине па до краја седамдесетих, ни ТВ серија за децу „Вага за тачно мерење“ није поштеђена судбине непостојања, јер је од укупно 78 епизода у шест сезона и једног новогодишњег специјала, сачувано тек неколико епизода из последње две сезоне, премијерно емитоване 1979. и 1980. године.
РТС је последњих година у неколико наврата репризирала сачуване епизоде серије за коју је сценарио писао Аца Поповић, а у којој је Мија Алексић играо Дедицу, једну од својих најнезаборавнијих улога.
Најављујући емитовење серије, Аца Поповић је у свом препознатљивом стилу рекао:
„Одувек сам мислио да етика мучи више децу него одрасле људе и покушао сам да им објасним шта је право, а шта криво. Знам да би са штапом ишло лакше, али живот није штап. Неправда је много жилавија од правде и ужива у варијацијама. Тешко да сам се, заједно са децом, баш претерано извукао из лавиринта, ал’ да не стојимо!“
Прва епизода „Ваге за тачно мерење“ (1975)
Сам Мија Алексић је новинарки „Политике“ изјавио следеће:
„То су приче које у извесном смислу делују као мала педагошка поема. Свака згода има на почетку мали заплет и наравоученије на крају. У свакој епизоди појављују се стални ликови: комшиница Боса, коју игра Рената Улмански, затим Сида и Дракче, девојчица и дечак чији родитељи нису ту па се о њима брине цео комшилук и – Дедица, што држи вагу за тачно мерење на улици, а њега играм ја. Дакле, свему томе дати су боја и сензибилитет бајке.“
У време емитовања првих епизода „Ваге“ још увек сам ишао у обданиште, а последње сам одгледао као ђак четвртог разреда. Те 1974. ми је умрла бака, мамина мама, а седамдесет девете и деда, мамин тата. Сећам се како бака за столом у кухињи развија јуфку за питу, па на танкој оклагији витла њоме над главом као да маше заставом. А деда је баш као Дедица ишао на пијацу и био тако некако добар према свима, па испада да нисам морао да га памтим, већ да га гледам у „Ваги за тачно мерење“.
Баш као и кад се бави многим другим Мијиним улогама у толиким емисијама које су народу остале у срцу, Марко Мисирача настанак ове серије осветљава залазећи иза кулиса. У овом случају, у томе и њему и нама помаже Рената Улмански, која је у „Ваги“ играла комшиницу Босу.
Мија Алексић је, каже Рената Улмански, био једини глумац који има визуелно памћење:
„Апсолутно фотографско памћење. Сценарио за Вагу за тачно мерење је писао Аца Поповић. Било је толико исписаних страница да смо се ми у екипи шалили: Не пише то само Аца, пишу и жена и деца…“
Серија је снимана у Таковској улици и, како се сећа Рената Улмански, екипа која је радила пуних шест година била је добро уиграна.
„Знала сам Мијине особине, када је уморан, нервозан… Битно је било да тада претрчим преко улице, ту се налазила радња, и да Мији купим сир. Какав год, од зрелијих, ементалер, маздамер… Није било битно који, само да купите сир и да дате Мији парче двопека и сир. И он се смири. Волео је сир…“
Можда би нам године које су нас сачекале осамдесетих и дeвeдесетих, и ево нас не пуштају ни до дан-данас, биле макар мало мање турбулентне да смо и ми јели више сира?! Да ли бисмо тада били иоле смиренији?
Да ли би нам вага за тачно мерење измерила макар за фртаљ кила мање сирове историје презачињене бедом и понижењем?
Али испало је како је испало. Почели су несташице, ратови, па се у мом случају деведесет и друге то спојило у једноставну чињеницу да, сем што по граду падају гранате, нема воде, нема струје, нема ни гледања телевизије. Када сам по доласку у Београд опет могао да је гледам колико год хоћу, то као да више није било то. Требало је да са толико нових канала и емисија свега буде више, али онога што је телевизија била пре бивало је све мање.
А време је чинило своје и они које смо оставили у предратним малим екранима неумитно су старили и већ се спремали да оду.
Један од њих био је и Мија Алексић. Сви знамо како је свој танго смрти одиграо у филму Горана Паскаљевића „Танго Аргентино“.
Филм сам гледао на телевизији у доба најжешће инфлације. Беда с ове стране екрана, беда на екрану. Али некако, да кажем, свечанија. Истинитија. И Мија у оним гаћама са ногавицама и поткошуљи како плеше на пустој, чини ми се, милочерској плажи, у сам залазак сунца једног времена које постоји још само у сачуваним ТВ серијама, ТВ драмама, забавним емисијама и снимцима позоришних представа.
Мија Алексић је у време снимања свог последњег филма био већ увелико тешко болестан. Али то се не види, јер је он у „Тангу Аргентину“ глумио старога човека на самрти. И то, штоно кажу – кô младић!
Мија Алексић у филму Горана Паскаљевића „Танго аргентино“ (1992)
Наш велики обожавалац
Књигу закључује сећање Велибора Алексића на свога оца.
То је још једна прилика да зађемо с оне стране екрана, да још понешто сазнамо о човеку ког је мој тетак Иво волео као најрођенијег.
Каква је то љубав била, можда најбоље сведочи ова анегдота која, иако испричана речима Мијиног сина, јако личи на неку сцену из пера Лоле Ђукића или Новака Новака:
„Болестан, лежао је у Земунској болници. Супруга и ја дођемо у посету. Он задрема. Тихо уђемо у собу. А испред собе се направио ред, њих пет-шест крећу на врата… Супруга их пита: ‘Где ћете?’, а један од њих крене: ‘Мени је дошла посета из унутрашњости па сам хтео само да им покажем… Знате, он је наш велики обожавалац.’“
Након читања ове књиге лако је закључити да се овде не ради ни о каквом лапсусу. Јер Мија Алексић је ценио своју публику која га је слушала на радију а гледала у позоришту, на естради, ТВ серијама, филмовима, квизовима, забавним, па чак и у политичком магазину „Монитор“.
Ова емисија је емитована у време када је дубока друштвено-политичка криза почињала све отвореније да нагриза југословенско друштво. У њој су се низали прилози о промашеним инвестицијама, радничким штрајковима, бројним аферама. Између ових прилога приказивани су скечеви у којима су глумили неки од сада већ седокосих и пензионисаних јунака „Сервисне станице“. А главну реч је водио Мија Алексић.
Тај хумор је био оштар, никако плитак, али и изузетно лековит.
А онда су се невоље умножиле и прерасле у грађански рат и све што таква једна несрећа са собом носи. А хумор је нестао.
Књига о Мији Алексићу нас на начин достојан овог великог глумца подсећа на све што нам је током деценија вредног рада пружио. Греје душу и буди осмех.
Извор: РТС ОКО
