Пише: Слободан Орловић
Још нема расписаних избора за председника Републике. Парламентарном изборном кампањом полухипнотисана јавност углавном ћути, док функционер одлазеће власти у привременом статусу председника Скупштине (вршилац дужности, в. д), једини надлежан да те изборе обзнани, своју правну обавезу хладно игнорише. Интересантно да, за ту ствар потпуно непозвани грађанин који је неком невидљивом руком и пре и после председничке (своје) оставке све пресецао (А. Вучић), о овоме ни да прозбори. О разлозима се може нагађати, али о чињеници да је у питању бар хиљадита неуставност у повести понашања ове власти, не може.
Ако пођемо од интересних разлога конкретног нечињења, могло би се претпоставити да је за Есенес дупло захтевније водити кампању на два изборна колосека, скупштинском и председничком. Актуелна изборна пропаганда им је изразито индивидуална – one man show, уз повремено позадинско терцирање в. д. министара у функционерској кампањи. Нападно, у име и за рачун свих 249 посланичких кандидата народ обилази и у спотовима се врти само носилац и први на изборној листи, грађанин А. Вучић. Стога је логично да би му било немогуће таквом марљивошћу промовисати, поред себе, и неког председничког кандидата, а нико то други не може као он. Тачно да је Есенесов такмац за Андрићев венац 1 до данас непознат мњењу (у добронамерним шпекулацијама помињао се председник Уставног суда, рецимо), али није мајка родила тог ко би додатни маркетиншки рат знао да води попут поменутог лица, у најтежим околностима када им се „не сме дати да нам униште Србију“ (студентима, ваљда). Само он, који тако умилно, помиритељно и генијално скупља гласове за парламент, кадар је томе па се зато чека да прво опосли трајућу кампању.
Као другу претпоставку зашто до данас изостаје дан председничких избора наводимо мисао истог оног ко одлучује а која, мисао, није дозрела до имена будућег непобедивог председничког такмаца „уједињене Србије“. Још горе, само спољни и унутрашњи зли језици „уништитеља земље“ могу да спекулишу да таквог кандидата нема, нити га може бити. На крају најмање паметна и реална хипотеза – страначки су се и лоби духови у Есенесу, површински и подземни, толико узбуркали преображајем „шефа“ у лице лишено функција, да ни исти тај, вечити вођа, не успева да их смири па пресече и испоручи име виђеног будућег председника Републике.
Искорак од претпоставки и нагађања ка праву указује да се нерасписивањем председничких избора по ко зна који пут згазило на уставноправни поредак. По праву следи: председник Републике је поднео оставку (27. септембра) обавестивши о томе јавност и в. д. председника Народне скупштине, док су приспећем оставке у Скупштину за њу сазнали и народни посланици, као и за преузимање функције председника Републике од стране в. д. председника Скупштине (све по чл. 117 Устава и 267 Пословника Народне скупштине). „Истовремено“ (по Пословнику) са овим обавестима, в. д. председника парламента морао је да распише председничке изборе. Како није, сваким даном нечињења чини продужени акт кршења права, уз слутњу о постојању и подстрекачке одговорности дугих прстију горе помињаног развлашћеног лица.
По Закону, последњи дан када би уопште могло да се гласа за председника Републике је 27. децембар (… гласање да се одржи најкасније три месеца од дана када председнику Републике престане мандат, члан 10/3 Закона о избору председника Републике). По истом пропису, последњи дан када би уопште могли да се распишу избори пада најмање 30 дана пре тога, рецимо у недељу 22. новембра („Од дана расписивања избора до дана гласања не може протећи мање од 30 ни више од 60 дана“, члан 10/4 Закона). Када се распишу председнички избори крајњи дан гласања ће бити 60-ти дан од дана када је позвано на изборе. Међутим, то отвара нову неуставност.
Проблем са законском одредбом члана 10/3 и 27. децембром као, по Закону могућем, последњим даном гласања на председничким изборима је тај што замењивање председника Републике може да траје најдуже три месеца од престанка његовог мандата (дан подношења оставке), дакле до 27. децембра. Овде то значи да би даље ћутање о расписивању избора за председника Републике могло изазвати неуставно стање у којем је држава лишена председничке функције. Просто зато што у периоду од истека та три месеца мењања избори нису „окончани“ (члан 114/2 Устава) – технички, нису могли бити објављени коначни резултати председничких избора („окончање“ изборног поступка) због неког приговора о повреди права или одржавања другог круга избора, нити је, у вези са тим, могао отпочети председнички мандат (полагањем заклетве).
Основни проблем чињенице да почетна неуставност – нерасписивање избора истовремено, може даље довести до неуставног стања – упражњеност функције председника Републике, јесте тај да не постоји правни лек којим би се то спречило или исправило. Уставне норме иначе не садрже санкцију за сопствено кршење (као ни норме закона и пословника, овде цитираних), па би тако функционер за кога би се доказало – одлуком Уставног суда по уставној жалби због кршења изборног права, на пример – да је у нашем случају повредио Устав, могао бити кажњен једино политички, сменом са функције. А грађанин, доказани подстрекач, ни то.
