Film o Varlamu Šalamovu, piscu koji je preživeo Kolimu, a zatim se suočio sa poslednjim iskušenjem, nestankom sopstvenog glasa.
Piše: Dušan Opačić
Filmovi pričaju priču, i postoje oni koji pokušavaju da pronađu jezik za ono što se teško može ispričati. U prvima se značenje gradi kroz postupke likova, razvoj sukoba i njegovo razrešenje. U drugima se pripovedanje povlači pred slikom, zvukom, tišinom i fragmentima pamćenja. Ruski film „Sentencija“ (Sentenciя, 2020) Dmitrija Rudakova pripada ovoj drugoj kategoriji kinematografije. To je film koji se više približava poeziji nego klasičnoj dramaturgiji, pokušavajući da na filmski jezik prevede jedno od najtežih pitanja književnosti Varlama Šalamova: šta ostaje od čoveka kada su mu oduzeti gotovo svi uslovi ljudskog postojanja?
Rudakovljev dugometražni igrani film ne prati Šalamovljev život hronološki, niti nastoji da ponudi zaokruženu biografiju pisca. Kolima, logori, prinudni rad i stradanje nisu neposredno središte filmske radnje. Umesto rekonstrukcije istorijskog užasa, reditelj bira njegov dugotrajni odjek u telu i svesti čoveka koji je preživeo. Pred gledaocem se nalazi ostareli, bolesni Šalamov, čovek čije su fizičke snage gotovo iscrpljene, ali čije reči i dalje zahtevaju da budu sačuvane.
U tom izboru sadržana je i najveća vrednost filma, ali i njegov osnovni rizik. Rudakov pokušava da izbegne svođenje Šalamova na svedoka logorskih strahota i da u središte postavi pisca, njegov jezik i sudbinu njegovog dela. Međutim, što više odustaje od biografskog pripovedanja, to više mora da se osloni na sopstvenu interpretaciju čoveka čija je književnost bila obeležena nepoverenjem prema ulepšavanju stvarnosti i suvišnim objašnjenjima.
Naslov filma upućuje na istoimenu Šalamovljevu priču, u kojoj se pojavljivanje reči u svesti čoveka izloženog krajnjoj oskudici pretvara u trenutak unutrašnjeg povratka. Reč koja se vraća iz dubine pamćenja pripada svetu koji više nije dostupan, svetu pre logora, pre gladi i pre svakodnevne borbe za fizički opstanak. Ona nema neposrednu praktičnu vrednost u surovoj stvarnosti, ali upravo zato postaje dokaz da čovek nije u potpunosti sveden na svoje biološke potrebe.
U srpskom jeziku „sentencija“ označava sažetu, misaono zaokruženu izreku, dok latinsko sententia nosi i značenje mišljenja, suda ili odluke. Ta pojmovna višestrukost odgovara Šalamovljevom književnom svetu, u kojem reč nije ukras niti puki prenosilac informacije. Ona je nešto što mora da opravda svoje postojanje.
Za Šalamova, koji je kao logoraš video kraj mnogih uobičajenih predstava o ljudskoj prirodi, jezik ne može biti odvojen od stvarnosti koju imenuje. Reč mora da izdrži teret proživljenog. Ne sme da prikriva patnju, da je pretvara u uzvišenu priču ili da joj naknadno pripisuje smisao koji sama stvarnost nije imala. Rudakov prepoznaje da je upravo taj problem moguće preneti na film. Umesto da Šalamovljevu prozu ilustruje scenama logorskog života, on nastoji da izgradi film u kojem je svaki izgovoreni iskaz, svaka pauza i svaki pokret deo borbe za očuvanje jezika. Reč postaje poslednja imovina čoveka, nešto što preživljava gubitak fizičke snage, društvenog položaja i mogućnosti da samostalno deluje.
Ipak, tu treba biti precizan. Šalamovljeva priča ne nudi jednostavnu utehu da jezik uvek pobeđuje nasilje. Naprotiv, njena snaga proizlazi iz neizvesnosti tog povratka. Reč se pojavljuje u svetu u kojem su mnoge ranije izvesnosti uništene. Ona ne poništava stradanje, već svedoči o onome što stradanje nije uspelo sasvim da uništi.
Središnja figura filma jeste ostareli Šalamov, koga tumači Aleksandar Rjazancev. Njegova pojava, fizička iscrpljenost, otežano kretanje i slab glas određuju ritam filma. Kamera se zadržava na licu i telu, kao da pokušava da pročita zapis koji više nije moguće rekonstruisati običnim biografskim sredstvima. U tom pogledu, telo postaje svojevrsni istorijski dokument. Kolima nije neposredno prikazana, ali je prisutna u posledicama koje je ostavila. Njeno odsustvo sa ekrana ne znači da je potisnuta iz filma. Naprotiv, ona postaje nevidljivo središte oko kojeg se organizuju slika, pokret i tišina.
To je važan rediteljski postupak. Prikazivanje logora lako može da dovede do toga da istorijsko nasilje postane spektakl, a patnja materijal za emocionalno dejstvo na gledaoca. Rudakov pokušava da izbegne tu opasnost. On ne traži od publike da posmatra rekonstruisane strahote, već da se suoči sa čovekom koji je posle njih ostao.
Međutim, ovaj pristup ima i svoju granicu. Kada se istorija gotovo u potpunosti prenese na telo pojedinca, postoji opasnost da konkretni mehanizmi represije, institucije i odgovornost budu potisnuti u drugi plan. Telo svedoči o posledicama, ali samo po sebi ne objašnjava sistem koji ih je proizveo.
„Sentencija“ nije film koji želi da bude istorijska rekonstrukcija GULAG-a. Njegovo pitanje je uže i istovremeno intimnije: šta se događa sa piscem kada telo više ne može da bude pouzdano sredstvo njegovog stvaralaštva? Ali to pitanje dobija punu težinu tek ako se ima na umu da je slabost starog Šalamova posledica celokupnog životnog puta, a ne samo jedno vizuelno stanje koje reditelj može slobodno da oblikuje.
Jedna od važnijih linija filma jeste zapisivanje Šalamovljevih reči. Pisac više nije u stanju da stvara pod istim uslovima kao ranije. Drugi dolaze da ga slušaju, zapisuju njegove stihove i pokušavaju da sačuvaju tekstove koji bi, bez njihove pomoći, mogli da ostanu nedostupni ili da nestanu. Tako se lična sudbina pisca pretvara u pitanje prenošenja književnog nasleđa. Šalamov više nije samo čovek koji govori, već i autor čije reči zavise od tuđeg pamćenja, pažnje i spremnosti da ih prenesu dalje. Njegov glas postaje krhka veza između živog čoveka i budućih čitalaca.
Ovaj motiv ima poseban značaj u kontekstu Šalamovljevog stvarnog književnog puta. „Kolimske priče“ dugo nisu mogle da budu objavljivane u Sovjetskom Savezu i široj sovjetskoj javnosti. Deo njegovog stvaralaštva cirkulisao je u rukopisima i inostranstvu, dok je poezija imala drugačiji put do čitalaca. Sudbina teksta bila je, dakle, neodvojiva od političkih i izdavačkih uslova u kojima je nastajao i opstajao.
Rudakov ne razvija ovu istoriju u obliku dokumentarnog objašnjenja. On je pretvara u dramaturški motiv: jedan čovek više ne može sam da iznese svoje delo u svet, pa taj zadatak preuzimaju drugi. U tome ima nečeg duboko književnog, ali i nečeg što se odnosi na samu prirodu kulturnog pamćenja. Pisac ne kontroliše u potpunosti sudbinu sopstvenih reči. One nastavljaju da žive kroz čitaoce, prepisivače, priređivače i izdavače.
Ipak, tu se otvara pitanje koje film ne razrešava do kraja: da li oni koji čuvaju Šalamovljeve reči uspevaju da sačuvaju i njihovo značenje? Prenošenje teksta nije isto što i razumevanje teksta. Arhiviranje nije isto što i čitanje. A očuvanje pisca nije moguće ako se njegovo delo svede na nekoliko rečenica koje odgovaraju unapred izgrađenoj predstavi o njemu.
„Sentencija“ ne počiva na čvrstoj uzročno-posledičnoj strukturi. Njene scene često deluju kao fragmenti sećanja, snovi ili prizori čiji se smisao uspostavlja tek naknadno. Granica između sadašnjosti i prošlosti nije uvek jasna, a film ne nastoji da svaku sliku objasni ili poveže sa sledećom na uobičajen način. Takav postupak odgovara pokušaju da se prikaže svest čoveka na kraju života, u trenutku kada pamćenje više ne funkcioniše kao uređena hronologija. Prošlost ne mora da se pojavi kao sećanje na određeni događaj. Ona može da se vrati u obliku glasa, predmeta, pejzaža ili reči koja iznenada dobija značenje.
Film se time udaljava od tradicionalne biografske drame i približava autorskom kinematografskom eseju. Crno-bela slika, spor ritam i naglašena vizuelna kompozicija podstiču poređenja sa filmovima Aleksandra Sokurova, naročito sa onim ostvarenjima u kojima su telo, prostor i vreme važniji od klasičnog razvoja radnje.
Ipak, sličnost u postupku ne znači i istovetnost u rezultatu. Rudakov je mladi reditelj koji u svom ostvarenju nastoji da pronađe filmski ekvivalent Šalamovljevoj poetici. Njegov zadatak nije da preuzme tuđi stil, već da pronađe formu u kojoj će kratkoća, uzdržanost i surova preciznost pisca postati vidljive bez pretvaranja književnosti u puku ilustraciju. U najsnažnijim trenucima, film upravo to postiže. Slika ne objašnjava ono što je već rečeno, već ostavlja prostor da se značenje razvije u tišini. Ponavljanja dobijaju funkciju refrena, a pojedini kadrovi deluju kao vizuelni odgovor na Šalamovljeve tekstove.
Problem nastaje kada asocijacija postane sama sebi dovoljna. Dve osnovne linije, starost i propadanje Šalamova s jedne strane, nastojanje mlađih ljudi da sačuvaju njegovo delo s druge, ne spajaju se uvek u jedinstvenu dramaturšku celinu. Njihova veza postoji na nivou ideje, ali nije u svakom trenutku dovoljno snažna na nivou filmske radnje. Atmosfera ponekad preuzima mesto razvoja. Simbol ponekad zamenjuje sukob. A poezija, koja je trebalo da bude sredstvo filmskog izraza, povremeno postaje i opravdanje za njegovu nedovoljnu unutrašnju povezanost.
To nije nedostatak koji poništava vrednost filma. Ali jeste granica koju treba prepoznati. Odbijanje klasične dramaturgije ne oslobađa reditelja potrebe da izgradi unutrašnju strukturu. Naprotiv, što je priča manje celovita, to veze između njenih delova moraju biti preciznije.
Šalamov između književnosti i rediteljske konstrukcije
Najozbiljnije pitanje koje „Sentencija“ postavlja jeste odnos između istorijskog Šalamova i filmske predstave o njemu.
Varlam Šalamov nije bio samo preživeli zatočenik, bolesni starac ili simbol stradanja. Bio je pesnik, prozni pisac i kritički mislilac, autor koji je imao jasne stavove o književnosti, jeziku i moralnim posledicama logorskog iskustva. Njegovo delo ne može se svesti na biografiju, čak ni kada je biografija toliko prisutna u njemu.
Tu se pojavljuje rizik svakog filma o piscu: da umesto složene ličnosti ponudi njenu vizuelno upečatljivu predstavu. U slučaju Šalamova, ta opasnost je posebno velika jer je njegova biografija sama po sebi toliko snažna da lako može da potisne književnost koju je stvorio.
Kritički osvrti na Rudakovljev film otvorili su upravo ovo pitanje. Istraživač Šalamovljevog života i dela istoričar književnosti Valerij Vasiljevič Jesipov osporavao je način na koji je u filmu predstavljen stari pisac, smatrajući da lik ponekad više funkcioniše kao simbol nego kao samostalna ličnost. Takve primedbe imaju posebnu težinu jer dolaze od istraživača koji se dugo bavio Šalamovljevom biografijom i književnim nasleđem.
Suština spora nije u tome da li film mora doslovno da ponovi biografske činjenice. Umetničko delo ima pravo na izbor, sažimanje i interpretaciju. Ali što se više udaljava od dokumentarne preciznosti, to jasnije mora da pokaže zašto je ta sloboda neophodna i šta njome dobija.
Rudakov ponekad uspeva da Šalamova oslobodi očekivane uloge svedoka, da mu vrati tišinu i složenost. U drugim trenucima, međutim, bolesno telo i iscrpljen glas postaju toliko dominantni da je teško videti pisca iza slike stradanja.
To je paradoks „Sentencije“: film želi da izbegne svođenje Šalamova na mučenika, ali se povremeno približava upravo takvoj predstavi. Njegova namera je da prikaže pisca posle katastrofe, ali slika posledica ponekad postaje snažnija od njegove intelektualne i stvaralačke ličnosti.
Zato je jako važno film gledati uz poznavanje Šalamovljevih dela. Književnost ovde nije dodatni izvor informacija koji će popuniti praznine u radnji. Ona je neophodna protivteža filmskoj slici, način da se čovek vrati iz simbola u svoju punu složenost.
Među motivima koji povezuju film sa Šalamovljevim književnim svetom posebno mesto ima stlanik, nisko sibirsko četinarsko rastinje karakteristično za surove severne predele. Njegovo prisustvo nije samo geografska referenca. Ono upućuje na jedno od osnovnih svojstava Šalamovljeve proze: priroda nije dekor ljudske sudbine, niti je nužno prostor utehe i obnove.
U tom svetu čovek nije središte pejzaža. On je jedno od živih bića izloženih njegovim uslovima, bez garancije da će preživeti i bez obećanja da će stradanje dobiti smisao. Priroda ne mora da bude zla da bi bila surova. Dovoljno je da bude ravnodušna prema ljudskim potrebama.
Stlanik tako postaje više od prepoznatljivog motiva. On uspostavlja vezu između pojedinačne priče i šireg Šalamovljevog pogleda na svet, u kojem preživljavanje nije moralna nagrada, a stradanje ne proizvodi automatski duhovno uzdizanje.
Rudakovljevo oslanjanje na ovakve znakove pokazuje da njegov film ne pokušava samo da ispriča jednu priču iz Šalamovljevog života. On nastoji da stvori mrežu asocijacija koja će gledaoca uputiti na celokupno delo pisca. U tome leži i najveća vrednost filma: da ne bude konačna slika Šalamova, već poziv na ponovno čitanje.
„Sentencija“ nije ostvarenje koje će podjednako delovati na sve gledaoce. Oni koji očekuju klasičnu biografsku dramu mogu je doživeti kao nedovoljno povezan niz slika, dok će čitaoci Šalamova u njoj prepoznati motive i značenjske slojeve koji prevazilaze ono što je neposredno prikazano na ekranu.
Ta zavisnost od književnog predznanja nije sama po sebi nedostatak. Film ne mora da bude samodovoljan u smislu da gledaocu ponudi sve informacije potrebne za razumevanje. Ali mora da uspostavi dovoljno jasnu unutrašnju logiku da bi i bez prethodnog poznavanja svih referenci mogao da deluje kao celovito umetničko delo.
Rudakov to postiže delimično. Njegov film ima snažnu zamisao, prepoznatljivu vizuelnu poetiku i nekoliko izrazito uspelih rešenja. Istovremeno, dramaturška neujednačenost i opasnost od pretvaranja Šalamova u simbol ograničavaju njegov domet.
Ipak, najvažnije je što „Sentencija“ ne zatvara pitanje Šalamova. Ona ga ponovo otvara. Posle filma ostaje potreba da se čitaju „Kolimske priče“, pesme, eseji i pisma, da se proveri šta je reditelj preuzeo, šta je izmenio i šta je izostavio. Umesto da zameni književnost, film vraća gledaoca njoj.
To je možda i najvredniji rezultat Rudakovljevog pokušaja. On nije stvorio konačnu filmsku sliku pisca, niti je razrešio protivrečnosti njegove biografije. Ali je pokazao da Šalamovljevo delo i dalje predstavlja izazov za umetničke forme koje pokušavaju da ga prenesu iz jednog medija u drugi.
Na kraju se sve vraća na reč iz naslova.
Pisac više ne može da piše kao nekada. Njegov glas slabi, telo ga izdaje, a pamćenje više nije sigurno utočište. Drugi zapisuju ono što on izgovara. Drugi čuvaju tekstove. Drugi ih prenose u svet. Taj proces nije jednostavna pobeda duha nad materijom. Šalamovljeva književnost ne nudi lako pomirenje sa stradanjem, niti obećava da će sve što je uništeno biti nadoknađeno snagom reči. Ono što ostaje nije obnova izgubljenog sveta, već mogućnost da se njegovo iskustvo sačuva od zaborava i laži.
U tom smislu, „Sentencija“ nije samo film o poslednjim godinama Varlama Šalamova. To je film o granici između čoveka i njegovog dela, između glasa koji nestaje i teksta koji nastavlja da živi, između ličnog pamćenja i kulture koja preuzima odgovornost da ga sačuva. Rudakov nije u potpunosti rešio problem koji je sebi postavio. Njegov film je ponekad nedovršen, dramaturški neujednačen i previše oslonjen na sopstvenu atmosferu. Ali njegova smelost leži u tome što ne pokušava da Šalamova učini jednostavnijim nego što jeste. On traži formu za pisca čija se književnost opire svakom ulepšavanju i svakom konačnom objašnjenju.
Zato ovaj film treba shvatiti kao pokušaj, a ne kao poslednju reč o Šalamovu. Njena vrednost nije u tome što nam daje potpunu sliku pisca, već u tome što nas suočava sa pitanjem kako umetnost može da sačuva čoveka, a da ga pritom ne pretvori u simbol.
Čovek ne može beskonačno da govori. Njegov glas prestaje, njegovo telo nestaje, a sećanja se menjaju i blede. Reč, međutim, može da nastavi da živi, pod uslovom da postoje oni koji će je čitati, razumeti i prenositi bez pojednostavljivanja.
To je granica na kojoj se susreću Šalamovljeva književnost i Rudakovljev film. I upravo tu „Sentencija“, uprkos svojim slabostima, pronalazi razlog svog postojanja: ne da nam pokaže kako je jedan čovek postao legenda, već da nas podseti da iza svake legende stoje reči koje tek treba pročitati.
Izvor: Iskra
