Potekli iz istih škola i naviknuti na blizinu centara moći, novinari i eksperti nude pojednostavljenu, crno-belu sliku velikih međunarodnih događaja, gotovo bez prostora za glasove koji se ne uklapaju u dominantni okvir.
Piše Benoa Brevil i Pjer Ramber
Tridesetog aprila 1998. Džordž Kenan, tvorac doktrine obuzdavanja Sovjetskog Saveza s početka Hladnog rata, uzdahnuo je od besa i očaja. Američki Senat upravo je ratifikovao proširenje Organizacije Severnoatlantskog ugovora (NATO) na tri nekadašnje članice istočnog bloka: Poljsku, Mađarsku i Češku.
Kenan je još prethodne godine upozorio da bi takva odluka predstavljala „najkobniju grešku američke politike u čitavom razdoblju posle Hladnog rata” (1). Sada je besneo: „Rusi će postepeno reagovati otvoreno negativno i to će imati posledice po njihovu politiku.” Kao prvi direktor političkog planiranja u Stejt departmentu i autor čuvenog teksta u časopisu Foreign Affairs, u kojem je preporučio da se „Rusima suprotstavlja čvrstom silom otpora svuda gde počnu da zadiru u interese” Sjedinjenih Država (2), Kenan je sada smatrao da Zapad, kao pobednik Hladnog rata, svojom refleksnom agresivnošću propušta istorijsku priliku za trajni mir. „Posebno su me uznemiravale tvrdnje da Rusija jedva čeka da napadne Zapadnu Evropu. Zar ljudi ne razumeju? Tokom Hladnog rata naši sporovi odnosili su se na sovjetski komunistički režim. A danas okrećemo leđa upravo onima koji su izveli najveću revoluciju u istoriji koja je sprovedena bez kapi krvi da bi taj režim srušili” (3).
Upozorenje je ostalo bez odjeka. Kao što je Kenan i predvideo, Rusi su reagovali „otvoreno negativno” i napali Ukrajinu, tvrdeći da time žele da spreče njeno pristupanje NATO-u. Kada su 2008, a zatim još direktnije 2020. i 2021, članice Atlantskog saveza ponovo otvorile pitanje ukrajinskog članstva, znale su da Moskva to smatra razlogom za rat, što je u memoarima priznala i bivša nemačka kancelarka Angela Merkel (4). Posle četiri i po godine krvavog rata, Rusija je po svemu sudeći uspela da ukloni mogućnost članstva Ukrajine u NATO-u, ali uz tri ozbiljna neuspeha: vojni, jer je početna ofanziva zapela; strateški, jer su Finska i Švedska 2023. i 2024. pristupile Alijansi; i geopolitički, jer je Moskva dodatno povećala zavisnost od Pekinga.
Ukrajina je, održavana zapadnom ekonomskom i vojnom pomoći, uprkos žestokom otporu izgubila oko 20 odsto teritorije, stotine hiljada mladih ljudi poginulih ili ranjenih u borbama, značajan deo stanovništva koji je napustio zemlju ili ostao na osvojenim teritorijama, kao i veliki deo infrastrukture. Sukobi na Bliskom istoku išli su Rusiji naruku jer su odvlačili međunarodnu pažnju i protivvazdušnu municiju, ali nisu doveli do prelomnih promena na liniji fronta.
Kako zastoj sve više nameće potrebu za prekidom neprijateljstava, Evropska unija i države članice koje su se najviše angažovale uz Kijev ulaze u sve teži period. Američki predsednik Donald Tramp želi da nametne mir koji bi odražavao vojni odnos snaga na terenu i da račun ispostavi svojim „saveznicima”, prema kojima se odnosi s otvorenim prezirom. Brisel zato ostaje pred teškim izborom.
Može da zauzme mesto Vašingtona u sukobu s Moskvom, pojača vojnu i finansijsku podršku Kijevu i rizikuje otvoreni rat. Ili može da prihvati pregovore o miru i pogazi zakletve koje su evropski lideri olako izgovarali pred kamerama o neophodnosti pobede u „egzistencijalnom ratu za našu Evropu i Francusku” i o potrebi da se „ruski režim porazi”, kako je to formulisao Emanuel Makron 14. marta 2024. na kanalu France 2. Kao i kod mnogih drugih ključnih pitanja, Brisel pokazuje mišiće dok se sprema za sopstveni poraz.
Kako progutati gorku pilulu
Od povratka Donalda Trampa u Belu kuću januara 2025, najratobornije evropske vlade, baltičke države, Francuska, Nemačka, Poljska i druge, uz podršku Evropske komisije, preusmerile su politiku Unije ka jednom kratkoročnom cilju: porazu Moskve na ukrajinskom frontu. Evropa, koja se nekada predstavljala kao projekat mira i tržišta, sada redefiniše sopstveni identitet kroz sukob liberalnih demokratija s autoritarnim režimima. Industrija koja je krajem devedesetih sanjala da sustigne Silicijumsku dolinu u trci za „ekonomijom znanja” preorijentiše se na proizvodnju protivraketnih sistema, tenkova i dronova. Strategija koja je nekada počivala na ideji ravnotežne sile, uz umereni zapadnjački kurs, sada se sve više svodi na potrebu da se ruskoj pretnji suprotstavi vojni i moralni bedem. Iako nijedan evropski lider za takav zaokret nije dobio neposredan mandat građana, vlade su se pred Trampom ponašale protivno sopstvenim nacionalnim interesima ne bi li privremeno udovoljile predsedniku kome sudbina Kijeva nije naročito važna.
Prihvaćene su carinske ucene, izostala je osuda američkog kršenja međunarodnog prava u Gazi kroz projekat „Rivijera”, evropske vlade ostale su gotovo ravnodušne prema otmici predsednika Venecuele, a u početku su podržale i izraelsko-američke napade na Iran. Na kraju, Evropska unija i više njenih članica prilagodile su finansijsku i budžetsku politiku kako bi mogle da iznesu teret ratnih troškova i pomoći Ukrajini, koja je od 2022. dostigla 220 milijardi evra (5).
Kako uopšte razmišljati o miru i ustupcima koje on nužno podrazumeva ako je čitava budućnost uložena u potpunu pobedu Kijeva? Tako nastaje začarani krug. Da bi održala optimizam i darežljivost evropskih donatora, Ukrajina se upušta u sve smelije vojne akcije, poput udara na infrastrukturu duboko u ruskoj teritoriji, iako zna da njen protivnik raspolaže daleko većim sredstvima za odmazdu. Zapadni mediji svaki takav uspeh dočekuju s gotovo ekstatičnim oduševljenjem, preuveličavaju mu značaj i hrane uverenje da bi Kijev, uz dovoljno podrške, ipak mogao da dobije rat.
Kada ruski projektili nanesu toliku štetu da ukrajinska prestonica ostane gotovo bez daha, predsednik Volodimir Zelenski traži novu tranšu pomoći, prošlog meseca čak 27 milijardi dolara (6), a evropski komentatori odmah preuzimaju štafetu kako bi lakše progurali novu dozu odricanja, pozivajući se na neposrednost i ozbiljnost ruske pretnje. Od Varšave do Rima, od Talina do Atine, svakodnevica stotina miliona ljudi sve više se ravna prema često alarmističkim vestima o ruskim sabotažama, dok istovremeno slede rezovi u socijalnim, zdravstvenim i obrazovnim službama.
Vojna izdašnost traži socijalnu štednju. Nasuprot tome, na evropskoj vagi moralnih prioriteta sudbina Palestinaca u Gazi gotovo da nema težinu.
Ključna činjenica jeste da nijedna od tih promena, koje se tiču bezbednosti čitavog kontinenta i budućnosti njegovih stanovnika, nije izneta pred građane na izborima, pa čak ni otvorena za ozbiljnu javnu raspravu. Rat i pripreme za rat, međunarodni odnosi i geopolitika proglašeni su zabranom zonom. Tačnije, prisvojenim domenom, izuzetim iz demokratske kontrole i prepuštenim uskom krugu samozvanih eksperata, penzionisanih generala vraćenih u službu po televizijskim studijima, bivših diplomata preobraćenih u influensere na društvenim mrežama, novinara i kolumnista koji se nadmeću ko će sa više patosa predstaviti rat kao nužnost. Istovremeno se sistematski sklanjaju u stranu ili potpuno iz javnosti izbacuju svi koji ne pristaju na novu evropsku neokonzervativnu dogmu.
U liberalnim demokratijama disciplinovanje međunarodnog informisanja poprima različite oblike. Jedan od njih jeste paradoksalna borba protiv „lažnih vesti”, pri čemu se pod tim sve češće podrazumeva svaka informacija koja odstupa od zapadnog narativa. Mesec dana pre ruske invazije na Ukrajinu New York Times je tako ocenio da dezinformacije ne čine samo netačne tvrdnje, već i tvrdnje koje su „tačne, ali nisu neposredno povezane sa temom” (25. januar 2022).
Po toj logici, podsećanje na Kenanovo protivljenje širenju NATO-a, na zapadno mešanje u ukrajinsku politiku radi dovođenja „prijateljskih” vlada na vlast ili na uticaj krajnje desnih i neonacističkih elemenata u ukrajinskoj vojsci sada bi moglo da se svrsta u dezinformacije. Sva tri podatka jesu tačna i proverljiva, ali se ne uklapaju u evroatlantsku propagandnu sliku i deluju kao da idu naruku Kremlju. Ironija tog ratnog novinarstva sastoji se u tome što je svaki od njih svojevremeno detaljno obrađen upravo u New York Timesu. U tom smislu, ukrajinski predsednik nije pogrešio kada je ocenio da je „najbolji način da se zapadne vlade uvere da donose ispravnu odluku isporučujućioružjeUkrajiniisporučujući oružje Ukrajini taj da se na njih izvrši pritisak preko medija” (7).
Informisanje o aktuelnim sukobima dodatno trpi zbog institucionalne zatvorenosti. Od francuskog Ministarstva spoljnih poslova, gde su mladi neokonzervativci još od predsedničkog mandata Nikole Sarkozija u velikoj meri potisnuli poslednje predstavnike golističke škole (8), pa do državnim novcem finansiranih strateških i geopolitičkih instituta, analiza rusko-ukrajinskog rata i sukoba na Bliskom istoku sve više se sliva u jednoumlje koje podseća na liberalne komentatore iz devedesetih, opčinjene globalizacijom. Novi učesnici te igre ne predstavljaju nikakvu opasnost po zadati poredak. Novi miljenik centrističkih medija, Le Grand Continent, portal i časopis osnovan 2019. na École normale supérieure (ENS), zastupa elegantnu verziju proevropskog makronizma, izrazito neprijateljsku prema Rusiji i opsednutu populističkom pretnjom, nešto poput sofisticiranije i višeglasnije varijante geopolitičkih komentara sa France Intera. S druge strane, Sciences Po, koji je njegov direktor Luis Vasi, nekadašnji šef kabineta makronističkog ministra spoljnih poslova Stefana Sežurnea, ponovo utegao u vojnički korak, želi istovremeno da pokrene strateški institut, Centre for Global Security and Governance, oblikovan po američkom uzoru, i da otvori kampus u Briselu na kojem će se, takođe na engleskom, predavati izrazito evrocentrična vizija, očišćena od kritičkih pristupa.
Prostor za pluralizam između te dve institucije tanak je koliko i list cigaret-papira. Iz tih rasadnika potiče i treći element sistema koji oblikuje međunarodno informisanje: uprave tradicionalnih medija, njihovi kolumnisti i stalni gosti. Upravljačke strukture stvaraju osakaćenu sliku međunarodnih odnosa, usredsređenu na nekoliko opsesivnih tema, poput današnje ruske pretnje i postupaka Donalda Trampa koji navodno onemogućavaju da joj se Evropa suprotstavi. Emisija France 5 „C dans l’air”, veoma gledana među nastavnicima, dobro ilustruje takvu sliku sveta. Od pedeset tri poslednje epizode emitovane između 29. juna i 14. septembra 2026, trideset četiri bile su posvećene međunarodnim temama. Među njima, petnaest se bavilo zlodelima predsednika Vladimira Putina ili sukobom Rusije i NATO-a, a devetnaest postupcima njegovog američkog kolege. Benjamin Netanjahu ne pojavljuje se u programu, kao ni Gaza, Zapadna obala, Afrika ili Latinska Amerika.
Na raskršću univerziteta, diplomatskih krugova, tink-tenkova i informativnih kanala, svet geopolitičkih eksperata funkcioniše gotovo potpuno zatvoreno. Kada je nekadašnji geopolitički komentator France Intera postao makronistički poslanik u Evropskom parlamentu, njegov naslednik, koji je istovremeno predsednik Reportera bez granica i kolumnista Nouvel Obsa, priznao je da je i sam „glasao za Makrona i u prvom i u drugom krugu” (9).
Da bi neko stekao poželjan status stalnog televizijskog gosta, potrebno je da ispuni tri uslova: da bude atlantista, proevropski orijentisan i pristalica idealizma koji moralnu nadmoć Zapada postavlja kao osnovu spoljne politike. Kada su te potvrde lojalnosti jednom date, po mogućstvu samouvereno i ozbiljno poput biskupove propovedi, pozivi počinju da stižu sa svih strana. Proizraelski esejista Frederik Ansel, na primer, gostuje na TF1, LCI, France Info, France Interu, France Cultureu, Europe 1, RMC-u, BFM TV-u, RTL-u, Arteu i švajcarskom RTS-u, ali i piše ili daje izjave za Libération, Marianne, Le Figaro, L’Express, Sud-Ouest i La Voix du Nord (10).
Ako nije dostupan, redakcije posežu za nekim od njegovih klonova, poput Dominika Renijea ili Nikole Tenzera, ili za neokonzervativnim kolumnistkinjama Silvi Kaufman iz Le Mondea, Lor Mandevil i Izabel Laser iz Le Figaroa. Povremeno se pojavljuju i nova lica koja podmlađuju postavu: Žil Gresani, direktor Le Grand Continent-a, u intelektualno-makronističkom krilu, ili Orelijen Dišen u radikalno neokonzervativnom.
Na horizontu, taj krug stručnjaka vidi samo jedan izlaz: rat. Kada politički gost BFM TV-a poput Fabijena Rusela kaže da bi bilo korisnije graditi bolnice i škole nego bombe, voditeljka Apolin de Malerb odmah uzvraća: „A šta ako bombe padnu na naše bolnice i škole?” (16. septembar 2026). „Za nas ne postoji druga opcija, i žao mi je zbog toga, osim rata”, tvrdi Pjer Servan, geopolitički komentator LCI-ja (26. februar 2026). Dovoljno je da regionalni voz iskoči iz šina između stanica Turvil i Elbef-Sen-Oben u departmanu Sena Maritim, da se pokvari neki dron ili da se pojavi sumnjiv grafit, pa da čitav roj „eksperata” pohrli na mrežu X: „Treba to reći ozbiljno i odlučno: mi smo u ratu s Rusijom” (Siprijen Ronz-Spilaer, 15. septembar 2026).
Sa svojim naglim zaokretom ka miru u Ukrajini i fascinacijom Ksenijom Fjodorovom, C News/Europe 1 ne nudi nikakav „nesvrstani” pogled, već samo drugačiju verziju istog svrstavanja. Mediji milijardera Vensana Bolorea mogu da se dive konzervativnoj i religioznoj oligarhiji na koju se ruski predsednik oslanja, ali ih istovremeno užasavaju jačanje država globalnog Juga, iscrpljivanje Zapada i slabljenje američko-izraelske osovine na Bliskom istoku.
Trideset pet godina posle raspada Sovjetskog Saveza i Prvog zalivskog rata (1990–1991), javna rasprava o francuskoj spoljnoj politici paradoksalno prolazi kroz svoje veliko ledeno doba. To prisvajanje debate odražava strah vlasti koje su osporene, bilo u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Nemačkoj ili Briselu, i koje u mobilizaciji protiv spoljnog neprijatelja traže izvor kohezije što ga njihova sopstvena politika neprestano potkopava. Ali kakve šanse ima infantilizacija stanovništva kome država i dvorski mediji pokušavaju da određuju šta treba da misli, koga da sluša i koga da cenzuriše, u trenutku kada svako preko interneta ili knjižara može da dođe do drugačijih stanovišta?
U Francuskoj se disonantni glasovi o spoljnoj politici toliko retko pojavljuju u vodećim medijima da svako gostovanje Emanuela Toda, Paskala Bonifasa ili Džona Miršajmera izaziva veliko interesovanje. Hoće li uskoro i oni biti zabranjeni ili kažnjeni u ime „borbe” protiv onih koji „preziru naše vrednosti i žele da razbiju evropsko jedinstvo”, kako to formuliše Ursula fon der Lajen (11)?
Kao savremena verzija inkvizicije, kampanje ideološke korekcije koje Evropska unija pokreće pod orvelovskim nazivima poput „evropskog štita demokratije”, navodno radi borbe protiv dezinformacija, svedoče o raspadanju liberalnog prosvetiteljskog modela. Predstavnička demokratija polazila je od pretpostavke da će obrazovani i informisani građani racionalno oblikovati sopstvene sudove i koristiti slobodu mišljenja. Dva veka kasnije, vlastodršci se ponovo zamišljaju kao upravitelji savesti, gotovo kao inkvizitori. I, kao nekada sa propovedaonica, drže pridike masama koje smatraju ranjivim, nezrelim i povodljivim, uvek spremnim da podlegnu pogrešnim idejama.
Za očuvanje mira
Da bi se probio ideološki obruč oko pitanja spoljne politike i raskrstilo sa paternalizmom, Le Monde diplomatique objavljuje Priručnik za intelektualnu samoodbranu — Geopolitika. Cilj nije da se jednostavno zauzme suprotna pozicija od vladajuće dogme, već da se svakome omogući da stekne intelektualna sredstva za oblikovanje sopstvenog mišljenja, daleko od moralnih lekcija i gotovih verovanja. Još više nego ekonomija, pitanja spoljne politike ostavljaju utisak da pripadaju zatvorenom krugu posvećenih stručnjaka, čiji predstavnici često podsećaju na sud Etjena Bonoa de Kondijaka o njegovim filozofskim protivnicima: „Ugled duguju važnosti tema kojima se bave više nego načinu na koji ih obrađuju”.
Ako je neoliberalni katihizis osamdesetih i devedesetih podstakao snažan međunarodni pokret osporavanja, alterglobalizam, ratoborno jevanđelje evropskih neokonzervativaca još nije naišlo na sličnu prepreku. A upravo dva ključna činioca govore u prilog tome da su mir i međunarodna saradnja danas realističniji put od ponovnog naoružavanja i rata: s jedne strane, činjenica da oružani sukobi donose neuspeh upravo onima koji ih pokreću; s druge, opasnost od uništenja planete usled klimatskog zagrevanja, nuklearne eskalacije ili veštačke inteligencije.
U Ukrajini, Gazi, Iranu ili Libanu države napadaju, bombarduju i prete pred očima međunarodnog prava i institucija koje su stvorene da čuvaju mir, ali nisu u stanju da ih u tome spreče. Zajednička pravila koja bi trebalo da obuzdaju državnu moć jedno za drugim uzmiču pred logikom sirove sile.
Istorija je, međutim, pokazala da se rat retko isplati, a Sjedinjene Države to dobro znaju. Sa izuzetkom Zalivskog rata, njihove velike vojne intervencije gotovo redovno su završavale fijaskom. U Vijetnamu, gde je poginulo 58.000 američkih vojnika i između dva i tri miliona Vijetnamaca, Sjedinjene Države su se na kraju povukle posle osam godina rata. Dve godine kasnije, 1975, komunisti su zauzeli Sajgon, upravo ono što je Vašington svojom intervencijom želeo da spreči. Ni dvadeset godina vojnog angažovanja i okupacije nije bilo dovoljno da se stabilizuje Avganistan.
Američke trupe povukle su se 2021. u haosu, a talibani su ponovo preuzeli vlast. Cena: 2.300 milijardi dolara, kada se uračunaju dodatni ratni troškovi, lečenje veterana i kamate na dug (12). Ni bilans u Iraku nije mnogo bolji. Invazija, pokrenuta 2003. na osnovu lažnih tvrdnji o postojanju oružja za masovno uništenje, doprinela je dugotrajnoj destabilizaciji Bliskog istoka i usponu Organizacije Islamska država, protiv koje su Amerikanci potom ratovali u Siriji. Ukupan trošak te dve operacije: 2.900 milijardi dolara.
Slična razočaranja doživele su i druge sile. U Libiji je zapadna intervencija 2011. zaista dovela do pada Moamera Gadafija, ali je nekoliko godina kasnije zemlja potonula u građanski rat. U Maliju francuska vojska nije uspela da zaustavi širenje džihadističkih grupa, uprkos devet godina prisustva u sahelsko-saharskoj zoni, od 2013. do 2022. Sličnu sudbinu Sovjetski Savez doživeo je u Avganistanu. Posle više od devet godina rata povukao je trupe 1989, a da pobunu nije uspeo da slomi. Rusko zaglavljivanje u Ukrajini i danas pokazuje isti paradoks. Rat se često okreće protiv onih koji ga pokrenu: guta ogromna sredstva i dugoročno narušava međunarodni ugled agresora.
Ništa od toga ne sprečava povratak sile. Svuda države ponovo posežu za vojnom moći kako bi zaštitile sopstvene interese. Prema najnovijem izveštaju Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI), svetska vojna potrošnja dostigla je 2025. godine 2.887 milijardi dolara, što je jedanaesta uzastopna godina rasta i najviši nivo ikada zabeležen. U Evropi su vojni izdaci za samo godinu dana porasli za 14 odsto, na 864 milijarde dolara: u Nemačkoj za 24 odsto, a u Španiji za 50 odsto. Tri zemlje, Sjedinjene Države, Kina i Rusija, danas čine više od polovine ukupne svetske vojne potrošnje.
Danas lavovi, sutra ovce: Gde će početi novi svetski rat po Odu Arneu Vestadu
Taj rast sukobljavanja utoliko više iznenađuje što velike sile više nisu, kao u prošlom veku, uvučene u egzistencijalni obračun oko toga koji će model biti nametnut svetu. Ni Kina ni Rusija danas ne nude ideološki projekat koji bi predstavljao alternativu postojećem poretku. Kapitalističke, oligarhijske i zasnovane na eksploataciji prirodnih resursa, obe su potpuno uklopljene u svetsku ekonomsku arhitekturu nastalu posle Drugog svetskog rata. I premda krajnja desnica jača u mnogim zemljama, njen nacionalizam zasad ne prate ekspanzionističke ambicije kakve su odlikovale velike sile XX veka. Nacionalni zbor ne polaže pravo na Sar, kao što ni Alternativa za Nemačku ne baca pogled na Lorenu. „Mi smo ovde svoji”: njihov horizont je nacionalni, ne imperijalni.
Još važnije, veliki izazovi XXI veka zahtevaju upravo ono što politika sile onemogućava: saradnju. Klimatsko zagrevanje može se obuzdati samo uzajamnim obavezama, mehanizmima kontrole, zajedničkim normama, međunarodnom koordinacijom i finansijskim transferima. Dakle, gotovo potpunom suprotnošću logici suparništva koja danas preovlađuje. Slične dileme otvara i veštačka inteligencija. Automatizacija vojnih odluka nosi rizik grešaka, eskalacije i gubitka kontrole. Kako se veštačka inteligencija sve dublje ugrađuje u ekonomski i društveni život, svuda se postavljaju ista pitanja: dokle treba prepustiti odlučivanje mašinama? Kako zaštititi ljude? Ni ovde nijedna država sama ne može da utvrdi pravila za tehnologiju čije posledice odavno prevazilaze nacionalne granice.
Posle dva svetska rata velike sile uspele su, uprkos međusobnim razlikama, da se dogovore o izgradnji zajedničkog međunarodnog poretka i da stvore institucije čiji je cilj bio očuvanje mira. Shvatile su da njihova bezbednost zavisi i od zajedničkih pravila i mehanizama. Njihovi današnji lideri trebalo bi da govore o diplomatiji i deeskalaciji. Umesto toga, prednost daju ponovnom naoružavanju i ratobornim izjavama.
Savremena geopolitika ume veoma dobro da opisuje nove oblike sukobljavanja, a stručni časopisi prepuni su sofisticiranih analiza hibridnih, informacionih i ekonomskih ratova, sajber-sukoba i tehnološkog nadmetanja. Ali gde su istraživanja o uslovima mira, o stabilnoj koegzistenciji različitih interesa, o mehanizmima poverenja ili o načinima da se spreči da lokalna kriza preraste u sukob velikih sila?
Drugačija geopolitika je moguća.
(1) „A fateful error”, The New York Times, 5. februar 1997.
(2) X (George F. Kennan), „The sources of Soviet conduct”, Foreign Affairs, New York, jul 1947.
(3) Thomas L. Friedman, „Foreign Affairs; Now a word from X”, The New York Times, 2. maj 1998.
(4) Angela Merkel, Liberté. Mémoires, 1954-2021, Albin Michel, Pariz, 2024.
(5) Podaci dostupni na sajtu Evropskog saveta.
(6) Jeanna Smialek i Siobhán O’Grady, „Ukraine says it needs $27 billion more. Europe wants to know why”, The New York Times, 9. septembar 2026.
(7) „Donald Trump will ‘never’ support Putin, says Volodymyr Zelensky”, The Economist, London, 16. septembar 2023.
(8) Alain Gresh, „Enquête sur le virage de la diplomatie française”, Le Monde diplomatique, jul 2008.
(9) Pierre Haski, citiran kod Paul Sugy, „Reporters sans frontières, un arbitre des élégances médiatiques aux partis pris embarrassants”, Le Figaro, Pariz, 18. decembar 2025.
(10) Jules Blaster, „Cher Frédéric Encel”, Blast, 28. jun 2025.
(11) Ursula von der Leyen, „Discours sur l’état de l’Union”, Commission européenne, Brisel, 16. septembar 2006.
(12) Prema projektu Costs of War Univerziteta Braun.
Izvor: Le Monde diplomatique
