Кинески парадокс: јефтино за купца, скупо за привреду

Пише: мр. Стеван Гајевић, економиста

У Црној Гори, као и обично, много енергије трошимо на расправу о проблемима, док знатно мање пажње посвећујемо начину њиховог рјешавања. Тако смо посљедњих дана готово сви макар једном размишљали о „Еуромоделу“, његовим добрим и лошим странама, покушавајући да процијенимо шта би могао донијети држави, а шта кућном буџету. Истовремено, забринутост због цијена горива и могућег поскупљења електричне енергије подсјећа нас да се економска политика, без обзира на назив модела, на крају провјерава кроз рачуне које грађани плаћају. Сличне бриге има и европски потрошач, којем питање пада куповне моћи куца на врата чак и када статистика покаже успоравање инфлације, јер спорији раст цијена не значи да су производи постали јефтинији.

Управо у таквом амбијенту кинеска привреда отвара наизглед необичну расправу: могу ли поједини производи постати толико јефтини да угрозе економију која их производи?

Кина је за ову расправу посебно значајна јер њен привредни поредак повезује снажно државно усмјеравање развоја са интензивном тржишном конкуренцијом међу предузећима. Држава и локалне власти подстичу индустрију, док се произвођачи боре за купце, често снижавајући цијене и прихватајући све мању зараду. Такав спој може убрзати технолошки напредак и учинити производе доступнијим, али може створити и капацитете чија производња превазилази одрживу тражњу. Посљедице ове комбинације државне подршке и тржишне утакмице одавно прелазе кинеске границе, утичући на цијене, трговинске односе и положај произвођача широм свијета.

Стеван Гајевић: Криза која никако да дође

Повод за размишљање даје видео британског The Economist–a о кинеским субвенцијама, вишку индустријских капацитета и рату цијенама, нарочито у производњи високотехнолошких компоненти, електричних аутомобила и соларних панела. Тема чланка је „инволуција“: конкуренција у којој предузећа повећавају напоре и производњу “ратујући цијенама” на начин да их перманентно снижавају, док им простор за зараду постаје све ужи. Такав процес тражи пажљиво тумачење, јер јефтин производ може бити доказ технолошког напретка, али и посљедица трке за тржишним удјелом коју је све теже финансирати. Свакодневне цијене у Кини пружају конкретну слику. Према подацима платформе Нумбео, прегледаним у октобру 2026, комплетан оброк у јефтинијем кинеском ресторану кошта око 2,67 еура, килограм пиринча 0,85 еура, а дванаест јаја 1,41 еуро. Прерачун је извршен по курсу Европске централне банке од 7. октобра, када је један еуро вриједио 7,4937 јуана.

Ово су оријентационе цијене које пријављују корисници платформе, уз разлике међу градовима и продајним мјестима. Оне нијесу званична потрошачка корпа, нити доказ да је све у Кини јефтино. Литар млијека од око 1,59 еура или капућино од 2,67 еура показују да кинеско тржиште има знатно сложенију структуру од слике земље у којој сваки производ кошта неколико центи. За процјену животног стандарда неопходно је цијене повезати са зарадама, становањем и другим издацима домаћинства. Индустријски примјери ипак дају посебну тежину овој теми. Реутерс је у мају 2025. извијестио да је BYD спустио почетну цијену малог електричног аутомобила Seagull на 55.800 јуана. По наведеном курсу то одговара приближно 7.450 еура, али ријеч је о тадашњој акцијској цијени на кинеском тржишту, којој се при извозу додају трошкови транспорта, дажбине и други издаци.

Објашњење оваквих цијена захтијева да се пође од начина производње. Велике серије омогућавају распоређивање фиксних трошкова на огроман број производа, док близина добављача и повезаност производних фаза скраћују рокове и смањују издатке. Државна политика, међутим, може истовремено убрзати развој и произвести неравнотежу. Када више локалних власти субвенцијама подстиче исте индустрије, свака појединачно може остварити циљ отварања фабрике, док њихов збир ствара производњу већу од одрживе тражње.

Предузећа тада снижавају цијене да би продала залихе, одржала погоне и сачувала тржиште. Потрошач добија повољнију понуду, али се дио притиска може пренијети на добављаче, запослене и будуће инвестиције. У таквим околностима кључно постаје поријекло појефтињења. Ако оно произлази из веће продуктивности, иста количина рада и капитала даје више производа, па постоји простор и за нижу цијену и за одрживу зараду. Ако се цијена смањује зато што нема довољно купаца, предузеће може продавати више, а зарађивати мање. Према кинеском Националном заводу за статистику, у августу 2026. потрошачке цијене биле су 0,8 одсто више него годину раније, док је храна била 1,4 одсто јефтинија. Укупне индустријске произвођачке цијене порасле су 3,8 одсто, а произвођачке цијене потрошних добара пале 0,5 одсто. Ови подаци показују да се раст и пад цијена могу одвијати истовремено у различитим дјеловима привреде, па тврдња да у Кини „све појефтињује“ не би била прецизна.

Због тога развојна политика мора водити рачуна и о способности домаћинстава да купују оно што индустрија производи. Производни капацитет добија економску сврху тек када постоји одржива тражња за његовим производима.

За Црну Гору кинеско искуство отвара питање шта заправо стоји иза цијене коју плаћамо. Увозна цијена, транспорт, порези, величина тржишта и трговинска маржа заједно обликују коначан рачун, али сваки од тих чинилаца заслужује засебну анализу. Наша зависност од европског тржишта значи да се тамошњи трошкови и неравнотеже преносе и на домаћег потрошача. Када новац и тражња расту брже од рада, продуктивности и понуде, ствара се притисак на цијене, чије посљедице осјећамо и ми.

Стеван Гајевић: Према Хипербореји

Посебно бих указао на политику субвенционирања, за коју већ годинама сматрам да у Црној Гори захтијева промјену. Подршка се често везује за посједовање одређених ресурса или куповину опреме, док би, по мом мишљењу, њено тежиште требало усмјерити на доказану производњу и пласман. У пољопривреди би основ подршке била количина произведених и продатих производа, илустративно нпр. килограм сира или ораха који је произведен и стављен на тржиште био би субвенциониран од државе али не и сир или ораси који су произведени и остали кући. Сама чињеница да неко посједује стадо или засад не би била довољна за субвенционирање. Примјера ради, субвенција би могла достићи и 100 одсто вриједности реализоване продаје, према унапријед утврђеним правилима. Сличан принцип примијенио бих у индустрији: ако произвођач одређену количину рибљих конзерви прода трговини за 100 еура, подршка би, у овом илустративном моделу, износила додатних 100 еура.

Други правац видим у подстицању предузетништва кроз повољне кредите и притисак на смањивање преобимне државне администрације. Тиме би се отворио простор да више рада, знања и капитала буде усмјерено према стварању производа. Оваква политика могла би најприје ојачати основну производњу, из које би се временом развијале технолошки захтјевније дјелатности. Већа домаћа понуда и продуктивност створиле би здравију основу за конкуренцију и повољније цијене.

Сама разлика у цијени није довољан доказ прекомјерне зараде трговца, нити оправдање да се трговци унапријед означе као једини кривци за поскупљења. Природно је да предузетник жели да заради, али му услови тржишта одређују колико ту намјеру може остварити. Када понуда надмаши тражњу, простор за повећање цијена сужава се, а конкуренција подстиче њихово смањивање, као што показује дио кинеске индустрије. Ипак, на малом тржишту са ограниченом домаћом производњом ни трошкови увоза не могу објаснити сваку високу цијену. Потребни су подаци о трошковима, маржама и стварном избору који купац има.

Кинески примјер зато тражи одмјерен закључак. Ниске цијене чине храну, превоз и технологију доступнијим, али њихова одрживост зависи од продуктивности, прихода и равнотеже између производње и потрошње. Успјех земље, вјерујем, треба мјерити способношћу да своје ресурсе претвори у конкурентне производе, одржива предузећа и сигурнији живот грађана.

Цијена на полици јесте завршни број, али иза њега стоји читав привредни и друштвени систем вриједности.

Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала