Piše: Đorđe Vukadinović
Po mom najdubljem i najiskrenijem uverenju, u Srbiji danas nema uslova za održavanje izbora – ne samo „fer i demokratskih“, nego bilo kakvih. Ali pošto se svi, ili barem glavni akteri sa obe strane, prave kao da nije tako, onda nam ne preostaje ništa drugo nego da se i mi ponašamo kao da je, kao bajagi, „sve u redu“ (gde crno u redu?!), uz možda, eto, nešto više strasti, verbalnih okršaja i atmosferu koja na mahove postaje „tenzična“.
Ako smo pre dva meseca komentar i presek junsko-julskog raspoloženja građana Srbije saželi i rezimirali Njegoševim rečima: „Niko srećan, a niko dovoljan, niko miran, a niko spokojan“, sada su se stvari donekle izmenile, utoliko što je vodeći politički dvojac još dodatno porastao, a oni ostali gurnuti u još veću političku dubiozu i neizvesnost.
Dugo sam se zalagao i, pored ostalog, i na ovim stranicama predlagao opcije i rešenja koja bi sačuvala oštrinu „frontovske“ distance prema vlasti, a ipak zadržala elemente političkog pluralizma i ideološke raznolikosti unutar antirežimskog bloka (tzv. „crnogorski scenario“). No, to se nije dogodilo
Sviđalo nam se ili ne, i bilo to dobro i pametno ili ne, tzv. „referendumska atmosfera“ i oštra politička polarizacija po osi „za ili protiv Vučića“, naprosto su naša politička realnost pred kojom nema smisla zatvarati oči. Pisac ovih redova, kao što je uglavnom poznato, ne misli da je to neka velika sreća (naprotiv), niti politička blagodet. I dugo sam se zalagao i, pored ostalog, i na ovim stranicama predlagao opcije i rešenja koja bi sačuvala oštrinu „frontovske“ distance prema vlasti, a ipak zadržala elemente političkog pluralizma i ideološke raznolikosti unutar antirežimskog bloka (tzv. „crnogorski scenario“). No, to se nije dogodilo – bez obzira što bi neki optimista, ili, pak, poneki stranački aktivista, i ovu trenutnu situaciju sa „studentskom“, „pro-evropskom“ i „desnom“ listom mogao upravo tako tretirati i zvati.
Đorđe Vukadinović: Ova utakmica će se igrati do poslednjeg zvižduka
Zašto je tako ispalo, pa da na kraju nemamo – formalno gledano – ni čistu polarizaciju (mada je to u suštini to), a ni čist „crnogorski scenario“, sa tri međusobno usklađene i koordinisane antirežimske liste, pitanje je na koje će „struka“ i opoziciono nastrojeno građanstvo u narednom periodu tražiti odgovor. (A možda i neće, ukoliko se na kraju sve srećno završi po antirežimske snage.) Ali, generalno, bez zalaženja u nijanse, očigledno da je u pitanju bio višak arogancije i samozadovoljstva na jednoj, odnosno prevaga uskostranačkih interesa i sujeta, na drugoj strani.
Osim pomenutog samozadovoljstva i ekskluzivizma, Studentskoj listi se može prebaciti potpuno ignorisanje teme izbornih uslova i borbe za njihovo popravljanje, dok na konto opozicije, pak, idu pomenute sujete i jedna gotovo mazohistička sklonost da se u okolnostima očite političke i društvene patologije tera ideološki mak na konac, takoreći, do političkog suicida. S tim što je Studentska lista uglavnom uspela da stvori tu famoznu referendumsku atmosferu, dok je „razdružena“ opozicija na jedvite jade uspela (a pitanje da li čak i to) da koliko-toliko odbrani svoje pravo da se uopšte pojavi na predstojećim izborima. A o nekim većim ambicijama da i ne govorimo.
Elem, nema sumnje da su „studenti u blokadi“, uz pomoć društvenih mreža, probuđenih nadanja i obilate podrške vodećih opozicionih medija, ubedljivo dobili ovaj unutaropozicioni rat kojeg, AKO nam je zbilja cilj smena ovog štetočinskog, nedemokratskog i izdajničkog režima, nije ni trebalo biti. Ali uz najveću snagu, razume se, ide i proporcionalna odgovornost. Stoga će na njihova pleća i njihov raboš većinski pasti odijum usled eventualnog neuspeha (dakle, bez utešnih alibija tipa „biće bolje drugi put“, „oni su još deca“ itd.) Baš kao što, uostalom, već sada pada odgovornost što se i na ove predstojeće izbore izlazi pod istim, odnosno, još gorim izbornim uslovima. Drugim rečima, „Studentska lista“ će na ovim izborima, u političkom smislu, doslovno biti „pukovnik ili pokojnik“.
Neko će se zapitati: „Zašto nije objavljeno kompletno septembarsko istraživanje?“ Između ostalog, zato što već pet, a pogotovo petnaest dana nakon njegovog završetka, doslovno više ništa nije bilo isto. I te promene nipošto nisu bile tek „kozmetičke“, već tektonske i suštinske. U redovnim okolnostima, ne bi bilo problem krajem meseca objaviti nalaz sa njegovog početka ili sredine. Ali ovaj put se u tom kratkom međuvremenu izdešavalo previše toga.
A još veću i drastičniju promenu predstavlja činjenica da je bukvalno tokom i neposredno nakon završetka istraživanja čitav niz političkih subjekata odustao od izlaska na izbore i javno podržao Studentsku listu
Dan-dva pre kraja anketiranja Vučić je raspustio Skupštinu i raspisao izbore, što već, samo po sebi, predstavlja „novu političku realnost“. A još veću i drastičniju promenu predstavlja činjenica da je bukvalno tokom i neposredno nakon završetka istraživanja čitav niz političkih subjekata odustao od izlaska na izbore i javno podržao Studentsku listu, pri čemu neki od tih aktera uopšte nisu beznačajni niti politički irelevantni.
Povrh toga, unutar same Studentske liste došlo je do velike i za mnoge šokantne promene usled „vetiranja“, odnosno skidanja sa liste rektora Vladana Đokića i profesora Mila Lompara. A u danima koji su usledili, došlo je i do prave „implozije“ unutar pokreta „Mi, snaga naroda“ doktora Nestorovića, zbog čega se ta lista, barem kako sada stoje stvari, takođe uopšte neće pojaviti na izborima. (Za one koji misle da to „nije važno“, moram napomenuti da je ta Nestorovićeva grupacija, uz sve svoje lomove, podele i nesolidnosti, u tom septembarskom istraživanju, bila verovatno najizgledniji kandidat za prelazak cenzusa od svih, vašim i našim srcima možda bližih opozicionih lista koje se sa više ili manje izgleda nadaju opstanku u prvoj političkoj ligi.)
Sve te stvari dogodile su se u manje od sedam dana, neposredno pre ili odmah nakon okončanja tog septembarskog istraživanja. A kakav će to odjek i uticaj imati na odnose preostalih političkih snaga, zna samo Bog i, eventualno, uhvatiće (možda) neko novo istraživanje početkom, ili sredinom oktobra.
Da li je „vetiranje“ dva istaknuta kandidata za članove Studentske liste i isturanje doktora Ilije Srdanovića kao „prvog među jednakima“ tu listu učinilo čvršćom i homogenijom, ili, pak, otvorilo za napade bilo sa „leve“ ili, naročito, desne strane političkog spektra?
Đorđe Vukadinović: Pobeda na izborima zavisi od neopredeljenih birača
Prvo i ključno: Da li je „vetiranje“ dva istaknuta kandidata za članove Studentske liste i isturanje doktora Ilije Srdanovića kao „prvog među jednakima“ tu listu učinilo čvršćom i homogenijom, ili, pak, otvorilo za napade bilo sa „leve“ ili, naročito, desne strane političkog spektra? Da li će svi, ili većina simpatizera Miroslava Aleksića, Save Manojlovića, doktora Milića, Parandilovića, Ćute, DS-a, ZLF-a i PSG-a glasati za studentsku listu, ili će možda neki od njih u poslednji čas migrirati ka „Evropskoj Srbiji“ ili „Autentičnoj desnici“?
Da li će razočarani i na cedilu ostavljeni Nestorovićevi sledbenici otići u apstinenciju, ili ka Milošu Jovanoviću, a neki možda i Vučiću? (Ili možda otići u apstinenciju, što takođe po Vučića i režim nije loša solucija.)
Konačno, mada je to pitanje doskora bilo gotovo jeretički postavljati – ali više nije: Da li ranjeni SPS zasigurno prelazi cenzus, ili će takođe biti ubačen u borbu za goli politički opstanak?
No, ma koliko da ova komešanja i neizvesnost na dnu tabele mogu biti zanimljiva za kladioničare, kibicere i one o čijoj se političkoj koži radi, ovi izbori će se ipak rešavati odnosom snaga u vrhu, tj. direktnim odmeravanjem između Vučićeve i studentske liste.
Da su ovo iole „normalni“ izbori u koliko-toliko „normalnoj“, pa makar i donekle užarenoj političkoj atmosferi, to ne bi bilo tako. Naprotiv. U tom slučaju bi bilo veoma važno npr. to da li SPS, „desnica“ i „Evropejci“ prelaze cenzus, kako će se ponašati manjine, a naročito Mađari i Rasim Ljajić, da li će biti prebega itd. Jer, imate dve relativno izjednačene velike liste i onda je, naizgled, logično da se gleda ko bi mogao da bude „tas na vagi“ i da se onda ti nadaju nekom ozbiljnom političkom benefitu.
Do sada su to obično bivali Dačić i socijalisti – čak tri puta, 2004. 2008. i 2012. A sada bi se toj ulozi, teoretski, mogli nadati i svi ostali koji (ako) pređu izborni cenzus. Ali moja je teza da je takav scenario malo verovatan i da će se ovi tzv. izbori – ukoliko se uopšte do njih dovučemo – rešavati po principu „pobednik nosi sve“.
Pobednik će biti onaj ko bude imao ne jedan procenat nego bukvalno makar samo i jedan glas više od drugoplasiranog
Drugim rečima, ukoliko se, kao što rekoh, do izbora uopšte dovučemo (a pogotovo do kraja izbornog dana), i ukoliko stignemo do nekih rezultata koji će biti manje-više prihvaćeni od svih aktera – a sve to je, blago rečeno, više nego upitno – mislim da u tom slučaju neće biti prostora za neke dodatne političke igre i presabiranja. Pobednik će biti onaj ko bude imao ne jedan procenat nego bukvalno makar samo i jedan glas više od drugoplasiranog. I mislim da nema te sile i računice koja bi u taj ishod htela ili smela da se previše meša (i na primer, kaže: „Lepo. Čestitamo. Ali, znate, mi imamo većinu za formiranje vlade“).
Zato ostaje pomalo da lebdi pitanje: Zašto se u principu preoprezni Vučić uopšte upustio u ovu, u najmanju ruku, neizvesnu izbornu avanturu? Da se ne lažemo, nije morao i nismo ga mi na to naterali, bez obzira na studentske zahteve i stotine hiljada nezadovoljnih građana koji su se povremeno valjali ulicama. Jedan od mogućih odgovora jeste da on iskreno veruje da izbori uopšte nisu neizvesni i da on na njima sigurno pobeđuje. Odnosno, da je opozicija dovoljno podeljena i marginalizovana, a studenti i građani dovoljno zamoreni da je sad „pravi trenutak“. (Ili makar da neće biti boljeg.) Plus – što je možda još važnije – smatra da je u međuvremenu toliko toga dao i izobećavao i levo i desno, svim mogućim spoljnim faktorima, da veruje kako mu niko spolja neće ozbiljno osporiti rezultate kakve god da objavi.
Mislim da je Vučić do poslednjeg časa računao da će uspeti da podeli i pocepa Studentsku listu, bilo po personalnom, bilo po ideološkom principu (Đokić-Lompar, ili „pro-EU“ protiv „pro-Rusa“) tako da uopšte nije ni u snu pomislio da bi mogao doći u opasnost da studentska lista bude ispred njega, ili makar da budu u egalu
I konačno, ili čak najpre. Mislim da je Vučić do poslednjeg časa računao da će uspeti da podeli i pocepa Studentsku listu, bilo po personalnom, bilo po ideološkom principu (Đokić-Lompar, ili „pro-EU“ protiv „pro-Rusa“) tako da uopšte nije ni u snu pomislio da bi mogao doći u opasnost da studentska lista bude ispred njega, ili makar da budu u egalu. A to mu se, evo, već drugi put (jul-septembar) dešava, pri čemu uopšte nije nemoguće (naprotiv!) da je ta razlika čak i znatno veća nego što je to u ova naša dva poslednja nalaza.
U slučaju potrebe i velike nužde, ako ova akutna kampanja, sa posebnim akcentom na tzv. „udar s desna“ i histerične napade na doktora Iliju Srdanovića, ne da željeni efekat, ne treba isključiti ni to da će ići na izazivanje ozbiljnih incidenata pre i tokom izbora, za koje bi, po već uhodanom obrascu, rutinski optužili „strane agente“, „blokadere“ i „piculiće“
Ponavljam: Mislim da je Vučić bio apsolutno siguran da će svojim resursima i već bezbroj puta oprobanim tehnikama izbušiti i pocepati Studentsku listu i onda, sa već odavno urnisanom i izmučenom opozicijom, mirno i sa velikom prednošću proći kroz ciljnu ravninu. U protivnom, verujem da ne bi ni raspisivao izbore (ili se barem ne bi tako olako odrekao socijalista ili npr. Ljajića). A pošto se to što je očekivao nije dogodilo, ostala mu je samo ova suluda i potencijalno dvosekla kampanja blaćenja te liste i svih ljudi na njoj. A u slučaju potrebe i velike nužde, ako ova akutna kampanja, sa posebnim akcentom na tzv. „udar s desna“ i histerične napade na doktora Iliju Srdanovića, ne da željeni efekat, ne treba isključiti ni to da će ići na izazivanje ozbiljnih incidenata pre i tokom izbora, za koje bi, po već uhodanom obrascu, rutinski optužili „strane agente“, „blokadere“ i „piculiće“.
U protivnom, ne uspe li Vučić da u poslednji čas okrene trend i promeni trenutni odnos snaga (i ne ostvare li se strahovanja pomenuta na početku, sredini i kraju ovog teksta), slogan „studenti pobeđuju“ bi mogao postati stvarnost, a ne samo naziv jedne izborne liste.
Izvor: NSPM
