Priredili: Petar Ignja i Dušan Otović
Mnogo je saveta na internetu kako da preživite u prirodi. One koje smo, međutim, pronašli u arhivi NIN-a teško se mogu naći da veb pretraživaču.
U broju 1.234, od 1. septembra 1974, Petar Ignja i Dušan Otović objavili su tekst pod naslovom „Kako preživeti“. Naime, oni su pratili jednu grupu padobranaca Jugoslovenske narodne armije, koja je uspela da živi u prirodi, izvan sveta, lišena skoro svega što civilizacija nudi. O tome kako je izgledalo preživljavanje vojnika u nastavku teksta prenosimo u celosti iz NIN-ove arhive.
Kako preživeti
I pored toga što svetu preti eksplozija stanovništva, naučnici upozoravaju da će, ipak, biti „hleba za svakoga“. Priroda je puna „divlje“ hrane – treba je samo pripremiti. Pionirski koraci su kod nas već preduzeti.
Jedna grupa padobranaca, vojnika naše armije, više dana je živela „izvan sveta“: u nepristupačnoj planini, gde „đavo kaže laku noć“, lišena gotovo svih blagodeti civilizacije. Čak i onog osnovnog – hrane. Verovali ili ne, vojnici ne samo da su u ovim uslovima uspeli da prežive, nego su mnogi dobili i koji kilogram više.
Posle uspešno izvršenog vazdušnog desanta, jedinica se odjednom – prema planu vežbe – našla potpuno odsečena od organa za redovno snabdevanje. Grupa je bila prepuštena sama sebi. Sada je počinjala vežba preživljavanja u „nemogućim“ uslovima. Ovoj jedinici, pod rukovodstvom dr Radomira Rajšića, docenta Vojno-medicinske akademije, to nije predstavljalo veliku teškoću. Planina, na izgled pusta, za upućenije u njene tajne, bila je pravo prelo hrane. Vojnici su ovde, prvi put u životu, lovili i jeli pečene zmije, ježeve, žabe, kornjače. Ove poslednje su danima bile prva „poslastica“; u čorbi, gulašu, pohovane ili sa roštilja.
Prvi koraci
Početak poduhvata „preživljavanje u krajnjoj oskudici“ pada u 1961. godinu. Nije čudo što je ideja potekla od ljudi u uniformi.
Poučeni gorkim iskustvom – kada su mnogi borci narodnooslobodilačke vojske umrli od gladi samo zato što nisu znali da spas potraže u prirodi – nadležni u armiji su odlučili da jednja grupa istraživača, lekara i operativaca obiđe i ispita mnoge krajeve naše zemlje i utvrdi: šta sve u divljini može da posluži za jelo. Posle pet-šest godina posao je uspešno završen, a 1967, u izdanju ondašnjeg DSNO-a, izišla je iz štampe knjiga „Ishrana u prirodi“, koja je prvo privukla mnogo pažnje a kasnije dobila visoka priznanja i nagradu „22. decembar“.
Slađana Vukašinović: Strukturni problem srpske poljoprivrede – Premijum hrana za skromne novčanike
Profesoru VMA dr Borivoju Vračariću i docentu dr Radomiru Rajšiću pripada posebno mesto u ovim pionirskim koracima ispitivanja terena širom naše zemlje. Obišli su predele oko Sutjeske, Velebita, Bjelasice, bili na Durmitoru, Komovima, Kožufu i Kajmakčalanu, obišli Sloveniju i Panonsku niziju. Razgovarali smo se dr Rajšićem.
Ovaj čovek šezdesetih godina vrlo je zahvalan kao sagovornik na temu „preživljavanje“, iz prostog razloga što je i veliki entuzijasta. I pored godina koje ima, više objavljenih naučnih radova, i pored toga što je u penziji, i dalje radi. Dva puta godišnje s vojnicima deli, u planini, i dobro i zlo. „Vrlo je važno“, kaže, „da se ceo poduhvat ne shvati kao hobi ili turizam. Reč je o životnom pitanju: kako u ratnim uslovima ili u uslovima bilo kakve oskudice – preživeti. Za dosadašnja otkrića, prema tome, ne bi trebalo da bude zainteresovana samo vojska.“
Koliko sam upoznat, i nije. Za knjigu koju sam nedavno objavio izgleda da su zainteresovane i teritorijalne jedinice opštenarodne odbrane. U uslovima opštenarodnog rata vrlo je važno, pored ratnih veština, da se nauči i kako može da se savlada glad ako već nema „prave“ hrane. Sve što smo dosad na tom polju uradili, dobiće još više u značaju ako naša saznanja dođu do što više ljudi. Ohrabruje podatak da Društvo istraživača prirode iz Valjeva (25 aktivnih članova), kad krenu u akciju, uveliko već kuva i jede zmije, žabe, kornjače, tvorove.
Šumski jelovnik
Da bismo u celoj ovoj stvari do kraja ostali realisti, treba ipak reći jedino u situacijama krajnje oskudice. Drugim rečima, svim ljudima je blizu pameti da je teletina ipak ukusnija od skakavaca, kupus od paprati, jagode od divljeg grožđa. „Priče“, upozorava dr Rajšić, „da ovakav način ishrane sada treba forsirati, da je to stvar budućnosti i slično, mogu ozbiljnost poduhvata samo da dovedu u pitanje. Da ga kompromituju. Sve priče u stilu ’prste da poližeš’, nemaju uvek osnove. Uostalom, kad se radi o preživljavanju – o biti il’ ne biti svako insistiranje na ukusu ispalo bi najobičniji crni humor. Situaciju treba prihvatiti u svoj svojoj zbilji.“
„Hranu koju na vežbi spremamo, otvoreno kudimo. Kažem: nikad srijemuš neće biti beli luk, niti paprat spanać. Kako ćete sve to pojesti, kad je neukusnog, pitam vojnike. Oni, gladni, odgovaraju: ‘pukopniče. pa nije baš toliko loše’, i jedu, bogimi“, kaže doktor Rajšić.
Danas je najvažnije razbiti predrisude kod ljudi civilizacije, koje imaju prema raznim „specijalitetima“ od mačaka, tvorova, kornjača, zmija. Ljudi moraju da shvate da od toga poneked može da zavisi njihova lična sudbina, ali i sudbina zemlje u celini. Nije neophodno posebno naglasiti da je preživljavanje u ratnim okolnostima pre svega strateško pitanje, i da zbog toga od ljudi iziskuje mnogo samopregalaštva, volje i, u krajnjoj liniji, i obaveza. Dalje, važno je da vojnik, kad se vrati kući, u grad ili selo, može da priča kako je jeo zmije, puževe, kornjače, da je probao koprivu, paprat, čičak i da je – ostao živ.
Sve to pomalo podseća na prvo skidanje feredža: nijedna predrasuda ne nestaje preko noći, već iziskuje dosta vremena i truda. Jednog dana će, pretpostavke sigurno nisu bez osnova, „gadljivih“ i kod nas biti manje.
Zmijski car u konzervi
Kažemo namerno „i kod nas“, pošto se u svetu odavno jedu stvari od kojih stavnicima ovoga podneblja pripada muka.
„Francuzi, one žgadije što žabe jedu“ – prva je nacionalna karakteristika njihova po kojij ih Sterijin Jovan (sluga iz „Pokondirene tikve“) prepoznaje. Italijani su po svojim specijalitetima postali još čuveniji: ne jedu samo žabe, nego i mačke. Jedu čak i plemenite konje.
Naši susedi su, eto, među, prvima u Evropi shvatili da, kad je život u pitanju, ne treba birati sredstva da se on održi.
Kinezi, poznato je, uživaju u lastinim gnezdima, a jedu i poljske skakavce ispržene u vrelom ulju (neka poludivlja plemena u Južnoj Americi ih jedu presne). Vrhunac sveta je što u nekim zemljama Azije i Amerike cveta industrija zmijskih konzervi. Limenku nije uspeo da izbegne ni sam zmijski car (liton) a kobre, mambe i aspide „osmehuju“ se kupcima sa živopisnih etiketa.
Divlje biljke i divlje životinje, čine, dakle, neiscrpne izvore spasonosne hrane za čoveka. Poređenja redi, u prirodi postoji oko 600 kultivisanih a 360 hiljade vrste divljih biljaka. Od gotovo dva miliona životinjskih vrsta, samo se pedesetak – pretežno domaćih – životinja koristi za ishranu. I dok su kod nas sve životinje – i divlje i domaće – pogodne za ishranu jedino je problem kako uloviti zeca), s biljkama je drugi slučaj. Ima ih i otrovnih, a neke gljive su vrlo opasne po život. Najpodmuklija je i najzloglasnija je zelena pupavka. U devedeset odsto slučajeva izaziva smrt a, kao za inat, jedna je od najukusnijih pečuraka.
„Nije, zbilja, čoveku lako da nauči sve o biljkama. Dosta je da može da prepoznaje i nekoliko vrsta pogodnih za jelo. A što se pečuraka tiče, tu nema šale! Njih treba da beru samo ljudi koji su dobro savladali obuku“, upozorava dr Rajšić.
Na licu mesta
Imali smo prilike da na licu mesta vidimo, i probamo kako izgleda jedan „prirodni ručak“, jer smo zajedno sa boravili u planini.
U šatorsko naselje stigli smo ba šu vreme ručka. Pošto su vojnici zaključili da smo uz put, verovatno ogladneli, desetar Željko Valek nam je mirno rekao: „Sad ću vam, na brzinu, pripremiti prženu džigericu od kornjače.“
Za nepun sat Željko je, uz pomoć jednog druga, zaklao pet kornjača, ispekao im džigerice i servirao. To je bilo predjelo. Malo kasnije, za ručak, pojeli smo pljeskavicu od kornjačinog mesa. Bilo je, zbilja, vrlo ukusno.
Posle ručka, padobranci su nas pozvali da prisustvujemo njihovoj praktičnoj nastavi. Tema: priprema zmije za ljudsku ishranu. Za tu priliku vojnici Alojz Hrast i Borislav Marjanović ulovili su smuka od 173 santimetra. Bila je to najveća zmija koju su padobranci za vreme ove vežbe ulovili u planini.
„Smuk je zmija vrlo rasprostranjena po celoj Jugoslaviji. Nije otrovan i može, zbog toga: da se hvata i rukama. Meso mu je vrlo ukusno“, objasnio je potporučnik Dojčilo Vojović.
Zatim je zmiju, pošto joj je jednim potezom odsekao glavu, privezao kanapom za obližnju granu tako da je visila celom svojom dužinom. Oštrim nožem joj je malo zarezao kožu i, glatko, skinuo. Zmija se priprema gotovo na isti način kao i riba.
Za to vreme u prikolicama limenih vojničkih porcija cvrčalo je ulje spremno za prženje.
Za to vreme vojnika Bogomira Šinkovića drugovi su ovde proglasili „stručnjakom za divlje trave“. Pred šatorom, u hladvini, bilo je skupljeno dosta razni trava, sortiranih po vrstama: mrtva kopriva, paprat navala, bujad, sremuca, brašnjenik, mišovkinja, a ove „trave“ najviše se koriste kao povrće ali i za salatu. Neke druge mogu da zamene začine. Na primer, kopitnjak biber, koren od sremuše luk,a za popravljanje ukusa jelu uspešno može da se upotrebi lučac. Ako nema šećera tu su, nadohvat ruke, mala repušina, maljavi čičak, šapica… Umesto paprike, koristi se paprac. Za mešenje hleba uzima se čitav niz bilja: bujad, bukov žir, crni koren, crni slez, čuvarkuća, dobričica, jaglika, gradska loboda. ..
Priroda je „mislila“ i na ljubitelje crne kafe: veoma uspešna zamena – za nju su biljke lavlji zub, lokvanj, mala repušina, planika, sparožina i žuti lokvanj.
Padobrancima nije bilo nimalo lako da prikupe dovoljno hrane, tim pre što su više puta menjali mesto boravka. U stvari, tako je unapred zamišljeno, s ciljem da se vojnici obuče i u uslovima gde je kraj bogat faunom i florom i u uslovima kada u okolini nema dovoljno hrane. Vojnici su često prelazili desetak i više kilometara, „trbuhom za kruhom“. Divljih životinja je bilo sasvim dovoljno (ulovljeno je više od 150 šumskih kornjača), ali sa divljim biljkama je išlo daleko teže. Duga suša učinila je svoje i ovde, na planini.
Na kraju, evo kako je jednog dana izgledao jelovnik ostavljenih u planini: doručak – čaj od majčine dušice i hleb; užina – pečeno meso od ježa; ručak – gulaš od kornjače, žablji bataci i šumske kupine, večera – pržena džigerica od kornjače, pržene gljive i kompot od divljih jabuka i krušaka.
Sutradan, jelovnik se menjao, zavisno od toga šta su vojnici u šumi upeli da sakupe.
Izvor: NIN
