Приредили: Петар Игња и Душан Отовић
Много је савета на интернету како да преживите у природи. Оне које смо, међутим, пронашли у архиви НИН-а тешко се могу наћи да веб претраживачу.
У броју 1.234, од 1. септембра 1974, Петар Игња и Душан Отовић објавили су текст под насловом „Како преживети“. Наиме, они су пратили једну групу падобранаца Југословенске народне армије, која је успела да живи у природи, изван света, лишена скоро свега што цивилизација нуди. О томе како је изгледало преживљавање војника у наставку текста преносимо у целости из НИН-ове архиве.
Како преживети
И поред тога што свету прети експлозија становништва, научници упозоравају да ће, ипак, бити „хлеба за свакога“. Природа је пуна „дивље“ хране – треба је само припремити. Пионирски кораци су код нас већ предузети.
Једна група падобранаца, војника наше армије, више дана је живела „изван света“: у неприступачној планини, где „ђаво каже лаку ноћ“, лишена готово свих благодети цивилизације. Чак и оног основног – хране. Веровали или не, војници не само да су у овим условима успели да преживе, него су многи добили и који килограм више.
После успешно извршеног ваздушног десанта, јединица се одједном – према плану вежбе – нашла потпуно одсечена од органа за редовно снабдевање. Група је била препуштена сама себи. Сада је почињала вежба преживљавања у „немогућим“ условима. Овој јединици, под руководством др Радомира Рајшића, доцента Војно-медицинске академије, то није представљало велику тешкоћу. Планина, на изглед пуста, за упућеније у њене тајне, била је право прело хране. Војници су овде, први пут у животу, ловили и јели печене змије, јежеве, жабе, корњаче. Ове последње су данима биле прва „посластица“; у чорби, гулашу, поховане или са роштиља.
Први кораци
Почетак подухвата „преживљавање у крајњој оскудици“ пада у 1961. годину. Није чудо што је идеја потекла од људи у униформи.
Поучени горким искуством – када су многи борци народноослободилачке војске умрли од глади само зато што нису знали да спас потраже у природи – надлежни у армији су одлучили да једња група истраживача, лекара и оперативаца обиђе и испита многе крајеве наше земље и утврди: шта све у дивљини може да послужи за јело. После пет-шест година посао је успешно завршен, а 1967, у издању ондашњег ДСНО-а, изишла је из штампе књига „Исхрана у природи“, која је прво привукла много пажње а касније добила висока признања и награду „22. децембар“.
Слађана Вукашиновић: Структурни проблем српске пољопривреде – Премијум храна за скромне новчанике
Професору ВМА др Боривоју Врачарићу и доценту др Радомиру Рајшићу припада посебно место у овим пионирским корацима испитивања терена широм наше земље. Обишли су пределе око Сутјеске, Велебита, Бјеласице, били на Дурмитору, Комовима, Кожуфу и Кајмакчалану, обишли Словенију и Панонску низију. Разговарали смо се др Рајшићем.
Овај човек шездесетих година врло је захвалан као саговорник на тему „преживљавање“, из простог разлога што је и велики ентузијаста. И поред година које има, више објављених научних радова, и поред тога што је у пензији, и даље ради. Два пута годишње с војницима дели, у планини, и добро и зло. „Врло је важно“, каже, „да се цео подухват не схвати као хоби или туризам. Реч је о животном питању: како у ратним условима или у условима било какве оскудице – преживети. За досадашња открића, према томе, не би требало да буде заинтересована само војска.“
Колико сам упознат, и није. За књигу коју сам недавно објавио изгледа да су заинтересоване и територијалне јединице општенародне одбране. У условима општенародног рата врло је важно, поред ратних вештина, да се научи и како може да се савлада глад ако већ нема „праве“ хране. Све што смо досад на том пољу урадили, добиће још више у значају ако наша сазнања дођу до што више људи. Охрабрује податак да Друштво истраживача природе из Ваљева (25 активних чланова), кад крену у акцију, увелико већ кува и једе змије, жабе, корњаче, творове.
Шумски јеловник
Да бисмо у целој овој ствари до краја остали реалисти, треба ипак рећи једино у ситуацијама крајње оскудице. Другим речима, свим људима је близу памети да је телетина ипак укуснија од скакаваца, купус од папрати, јагоде од дивљег грожђа. „Приче“, упозорава др Рајшић, „да овакав начин исхране сада треба форсирати, да је то ствар будућности и слично, могу озбиљност подухвата само да доведу у питање. Да га компромитују. Све приче у стилу ’прсте да полижеш’, немају увек основе. Уосталом, кад се ради о преживљавању – о бити ил’ не бити свако инсистирање на укусу испало би најобичнији црни хумор. Ситуацију треба прихватити у свој својој збиљи.“
„Храну коју на вежби спремамо, отворено кудимо. Кажем: никад сријемуш неће бити бели лук, нити папрат спанаћ. Како ћете све то појести, кад је неукусног, питам војнике. Они, гладни, одговарају: ‘пукопниче. па није баш толико лоше’, и једу, богими“, каже доктор Рајшић.
Данас је најважније разбити предрисуде код људи цивилизације, које имају према разним „специјалитетима“ од мачака, творова, корњача, змија. Људи морају да схвате да од тога понекед може да зависи њихова лична судбина, али и судбина земље у целини. Није неопходно посебно нагласити да је преживљавање у ратним околностима пре свега стратешко питање, и да због тога од људи изискује много самопрегалаштва, воље и, у крајњој линији, и обавеза. Даље, важно је да војник, кад се врати кући, у град или село, може да прича како је јео змије, пужеве, корњаче, да је пробао коприву, папрат, чичак и да је – остао жив.
Све то помало подсећа на прво скидање фереџа: ниједна предрасуда не нестаје преко ноћи, већ изискује доста времена и труда. Једног дана ће, претпоставке сигурно нису без основа, „гадљивих“ и код нас бити мање.
Змијски цар у конзерви
Кажемо намерно „и код нас“, пошто се у свету одавно једу ствари од којих ставницима овога поднебља припада мука.
„Французи, оне жгадије што жабе једу“ – прва је национална карактеристика њихова по којиј их Стеријин Јован (слуга из „Покондирене тикве“) препознаје. Италијани су по својим специјалитетима постали још чувенији: не једу само жабе, него и мачке. Једу чак и племените коње.
Наши суседи су, ето, међу, првима у Европи схватили да, кад је живот у питању, не треба бирати средства да се он одржи.
Кинези, познато је, уживају у ластиним гнездима, а једу и пољске скакавце испржене у врелом уљу (нека полудивља племена у Јужној Америци их једу пресне). Врхунац света је што у неким земљама Азије и Америке цвета индустрија змијских конзерви. Лименку није успео да избегне ни сам змијски цар (литон) а кобре, мамбе и аспиде „осмехују“ се купцима са живописних етикета.
Дивље биљке и дивље животиње, чине, дакле, неисцрпне изворе спасоносне хране за човека. Поређења реди, у природи постоји око 600 култивисаних а 360 хиљаде врсте дивљих биљака. Од готово два милиона животињских врста, само се педесетак – претежно домаћих – животиња користи за исхрану. И док су код нас све животиње – и дивље и домаће – погодне за исхрану једино је проблем како уловити зеца), с биљкама је други случај. Има их и отровних, а неке гљиве су врло опасне по живот. Најподмуклија је и најзлогласнија је зелена пупавка. У деведесет одсто случајева изазива смрт а, као за инат, једна је од најукуснијих печурака.
„Није, збиља, човеку лако да научи све о биљкама. Доста је да може да препознаје и неколико врста погодних за јело. А што се печурака тиче, ту нема шале! Њих треба да беру само људи који су добро савладали обуку“, упозорава др Рајшић.
На лицу места
Имали смо прилике да на лицу места видимо, и пробамо како изгледа један „природни ручак“, јер смо заједно са боравили у планини.
У шаторско насеље стигли смо ба шу време ручка. Пошто су војници закључили да смо уз пут, вероватно огладнели, десетар Жељко Валек нам је мирно рекао: „Сад ћу вам, на брзину, припремити пржену џигерицу од корњаче.“
За непун сат Жељко је, уз помоћ једног друга, заклао пет корњача, испекао им џигерице и сервирао. То је било предјело. Мало касније, за ручак, појели смо пљескавицу од корњачиног меса. Било је, збиља, врло укусно.
После ручка, падобранци су нас позвали да присуствујемо њиховој практичној настави. Тема: припрема змије за људску исхрану. За ту прилику војници Алојз Храст и Борислав Марјановић уловили су смука од 173 сантиметра. Била је то највећа змија коју су падобранци за време ове вежбе уловили у планини.
„Смук је змија врло распрострањена по целој Југославији. Није отрован и може, због тога: да се хвата и рукама. Месо му је врло укусно“, објаснио је потпоручник Дојчило Војовић.
Затим је змију, пошто јој је једним потезом одсекао главу, привезао канапом за оближњу грану тако да је висила целом својом дужином. Оштрим ножем јој је мало зарезао кожу и, глатко, скинуо. Змија се припрема готово на исти начин као и риба.
За то време у приколицама лимених војничких порција цврчало је уље спремно за пржење.
За то време војника Богомира Шинковића другови су овде прогласили „стручњаком за дивље траве“. Пред шатором, у хладвини, било је скупљено доста разни трава, сортираних по врстама: мртва коприва, папрат навала, бујад, сремуца, брашњеник, мишовкиња, а ове „траве“ највише се користе као поврће али и за салату. Неке друге могу да замене зачине. На пример, копитњак бибер, корен од сремуше лук,а за поправљање укуса јелу успешно може да се употреби лучац. Ако нема шећера ту су, надохват руке, мала репушина, маљави чичак, шапица… Уместо паприке, користи се папрац. За мешење хлеба узима се читав низ биља: бујад, буков жир, црни корен, црни слез, чуваркућа, добричица, јаглика, градска лобода. ..
Природа је „мислила“ и на љубитеље црне кафе: веома успешна замена – за њу су биљке лављи зуб, локвањ, мала репушина, планика, спарожина и жути локвањ.
Падобранцима није било нимало лако да прикупе довољно хране, тим пре што су више пута мењали место боравка. У ствари, тако је унапред замишљено, с циљем да се војници обуче и у условима где је крај богат фауном и флором и у условима када у околини нема довољно хране. Војници су често прелазили десетак и више километара, „трбухом за крухом“. Дивљих животиња је било сасвим довољно (уловљено је више од 150 шумских корњача), али са дивљим биљкама је ишло далеко теже. Дуга суша учинила је своје и овде, на планини.
На крају, ево како је једног дана изгледао јеловник остављених у планини: доручак – чај од мајчине душице и хлеб; ужина – печено месо од јежа; ручак – гулаш од корњаче, жабљи батаци и шумске купине, вечера – пржена џигерица од корњаче, пржене гљиве и компот од дивљих јабука и крушака.
Сутрадан, јеловник се мењао, зависно од тога шта су војници у шуми упели да сакупе.
Извор: НИН
