Пише: Милорад Дурутовић
Народна мудрост каже: „Ко пита — не скита“, а у том кратком исказу садржан је читав поредак знања: питање као путоказ, али и као чин повјерења да негдје постоји неко ко зна више. Питати, према томе, значи признати сопствено незнање без стида и без губитка достојанства, јер питање јесте први корак на путу ка истини.
Међутим, чини се да се та народна мудрост о питању и знању сасвим изгубила у новом, наводно просвијећеном вијеку. Дио тог расапа може се сагледати и кроз преображај човјека као припадника заједнице у грађанина — покорног чиниоца администрације и идеологије. Знање је тако престало бити пут и постало готов производ, без права на рекламацију.
Франц Кафка је, можда прецизније од других књижевника европске модерне, препознао да у друштву у којем ауторитет не мора ништа да објашњава сваки захтјев за објашњењем, свако питање, већ у себи носи могућност сумње. У административном свијету Кафкиног Процеса то се може сажети у обрнуту народну максиму: ко пита — постаје сумњив.
Додуше, не морамо ићи у европски хоризонт да бисмо увидјели ово стање духа. Меша Селимовић га је до краја оголио у роману Дервиш и смрт. Ахмед Нурудин пита за брата. У свијету који би морао разумјети ту потребу, он мора да се оправдава зашто уопште поставља питање. Када пита: „Је ли злочин упитати за брата, ма шта да је учинио!“, с друге стране долази одговор страшнији од било какве забране: „Ти браниш брата, ја закон.“
У том кратком дијалогу мијења се смисао читавог Нурудиновог питања. Оно више није само питање о брату, јер индивидуална несрећа одједном добија универзално значење: Нурудин схвата да пред собом нема само бирократску машинерију него и сурово лице прастарог закона међу људима — оног у којем, његошевим ријечима, „вук на овцу своје право има, / ка тирјанин на слаба човјека“.
Ахмед Нурудин полази од нечега што му је ближе од закона: то ми је брат. Друга страна полази од априорног општег поретка: ја служим закону. Невоља је у томе што и једно и друго звучи разумљиво: први брани право блискости и љубави, други право закона и моћи. Но баш ту настаје најдубљи ужас, јер након тог дијалога ни за Нурудина ни за читаоца више није пресудно шта се догодило Харуну, ко га је одвео нити зашто га држе у тамници. Страхота постаје оно што се кроз његову судбину открива: човјек почиње да се пита смије ли уопште да пита. Па макар и за брата.
Извор: РТНК
