Пише: Саша Косановић
Физичке ране јасеновачких мученика није имао тко лијечити, за њих није било ни мелема, ни утјехе. Зато је посебно симболично да у том мјесту, у којем су се догодиле најстрашније епизоде наше повијести, данас монахиње справљају управо мелеме.
Увијек се чудно осјећам када идем у Јасеновац. Тешко и претешко је то мјесто, симбол геноцида. Лоњско поље, равница, шуме, воде… има неке тежине тамо коју човјек у себи не зна дефинирати. Тај неки грч у тренутку када му се, у својој величанствености, укаже Богдановићев Камени цвијет и тужне ледине око њега, позорница највећег зла и најсветијих мученика. Покушавам ту тежину збацити с леђа док пролазим спомен подручје возећи се према центру села, према манастиру Светог Јована Претече у којем ме чекају монахиње.
Гомиле срушених стабала и пилана поред цесте свједоче господарску активност. Уз цесту, таман прије скретања за манастир, два су огромна билборда: на једном је хрватска застава, а на другом натпис: „Госпо јасеновачка, моли за нас.“ Јасеновац је од давнина мјесто католичког ходочашћа, гдје се слави Велика Госпа. Међутим, у Јасеновцу нисам због тога, овђе сам због мелема које у женском манастиру, који се налази у Улици хрватских бранитеља, праве монахиње.
Дочекује ме игуманија Серафима. Одмах питам одакле су дошле у овај манастир и како им је овђе. „Дошле смо 2016. из Црне Горе са Скадарског језера, манастир Бешка, задужбина Јелене Балшић, ћерке кнеза Лазара, и њеног мужа Ђурађа Другог Страцимировића-Балшића. Дошле смо с благословом митрополита Амфилохија. Нама је велика част и благослов служити овђе у овој светињи. Мени је било тешко отићи из матичног манастира, али ми није било тешко доћи у Хрватску. Проблем је што је овђе јако мало људи, не што је ово римокатоличка средина, него нема људи који могу да ти помогну. Људи те не осјећају блиским да би ти помогли. Да је ово српско село, сигурно би могле рачунати на више људи који би помагали. Овако, могу рачунати на двојицу. Један је удаљен шест, а други 15 километара. Све мораш да платиш. Неко ти утичницу замијени и одмах наплати. Знају нам долазити и помагати људи из Вуковара, Бања Луке, ту су и неки младићи из Козарске Дубице, каткад их позовемо“, прича мати Серафима.
Серафима је поријеклом из Кључа у БиХ. Завршила је психологију и прије одласка у манастир радила је као водитељица програма за интеграцију Рома. Све су сестре у Јасеновцу факултетски образоване. „Идеја за прављење мелема дошла је од нашег исповједника и духовника, оца Павла, он је игуман манастира Ораховица. Он нам је сугерирао да се посветимо рукодјељу. Некада су монаси тако живјели. Правили су се производи од сламе или трске, оне корпице, на примјер, и онда се то продавало. Сестра Сара је тако почела да ради мелеме“, објашњава мати Серафима како су монахиње почеле с „рукодјељањем“.
Сестра Сара која је у „прошлом животу“ била архитектица открива како се мелеми праве и какву је улогу у тој причи имала једна католичка часна сестра. „Часна сестра Весна Зовкић правила је креме и тонике, то ми је било веома интересантно, а посебно њени мелеми. Весна ми је у почетку много помогла, а савјете су ми дале и монахиње и жене које су биле на курсевима за козметику. То сам проучавала годину дана, нашла своју формулу и пробала. Ради се о примјени природног воска, без додавања адитива, онда дјевичанског маслиновог уља. Саме правимо мацерат, то је стављање разних биљака у уље и онда се то мацерира мјесец до 40 дана, па се користи као мелем. Користимо етерична уља која купујемо у једној финој продавници у Загребу. Користимо смирну, мацерат који се прави од тамјана. Преко цијеле године мијешамо и топимо восак, додајемо уље и правимо састојке мелема. Мацерати се раде почетком љета. Восак добијемо из Ораховице и стварно је изузетан“, прича сестра Сара.
„Биљке се неко вријеме оставе у етеричном уљу како би испустиле љековите супстанце, то се зове мацерат. То се проциједи и остане уље. Уље се загрије до неке температуре, дода се восак и етерична уља, то се промијеша, хлади и тако се добије мелем. Ако се стави више воска, онда је мелем тврђи, ако мање, онда је течнији“, појашњава мати Серафима.
Већину биља монахиње откупљују у околици. „Мелеме радимо од камилице, рузмарина, невена, смиља… Најтраженији је од смиља. У неке се додаје прополис, мед… Помажу код модрица, убода инсеката, хемороида, добри су за болове у зглобовима, највише их хвале људи који имају проблема с кожним обољењима. Радимо га од маслиновог уља, додуше, куповног, јер је све друго прескупо, восак је чист, траве квалитетне и јако квалитетна етерична уља. Каже се да на кожу не би требали стављати ништа што не може да се поједе“, каже игуманија Серафима.
„Мелеме радимо од камилице, рузмарина, невена, смиља… Најтраженији је од смиља. У неке се додаје прополис, мед… Помажу код модрица, убода инсеката, хемороида, добри су за болове у зглобовима, највише их хвале људи који имају проблема с кожним обољењима“, каже игуманија Серафима
Након што су ми откриле тајне својих мелема, које пакирају у стакленке од 40 милилитара, охрабрујем се и постављам питање које највише иритира и монахе и монахиње и све свештенике. Наравно, занима ме како су се одлучиле на одлазак у манастир и на којем су животном семафору скренуле на пут којим иду најхрабрији. „То 20 година понављам као папагај… Требало ми је седам година да одем у манастир, знала сам већ са 18,19 година да ћу живот посветити Богу, али нисам имала петљу да одмах одем у манастир. Требало ми је мало времена да сазријем, па сам са 25 година отишла у манастир. Сада имам 46“, каже мати Серафима.
Не давим даље детаљима, јер се у разговор укључује жена паметних очију која долази у пратњи великог осмијеха који јој не силази с лица. То је Маркела, сестра којој номен није омен. Наиме, име је иначица имена Марко, чији латински коријен вуче на Марса, римског бога рата. Маркела је Рускиња. Има 43 године. Смије се и прича своју причу. „Ја сам странац, мени овђе ништа није јасно, колико год покушавала схватити логику понашања људи. Други је менталитет, а логика понашања је толико хаотична да ја овђе једноставно не могу ништа да организујем“, каже Маркела. Кроз смијех је питам за неки примјер нашег менталитета, али то се из ње ни клијештима не би могло извући. Откуд Рускиња најприје у Црној Гори, па у Јасеновцу?
„Ја сам из Јарославља, града мало сјеверно од Москве. Дошла сам с благословом у Црну Гору 2012. као полу турист. Размишљала сам о одласку у манастир, дошла сам у Бешку, свидјело ми се и остала сам. Свиђа ми се у Хрватској. Волим равницу, не волим планине. Волим Славонију, овђе ми је најбоље. Долазим из универзитетског окружења, неколико генерација моје породице је факултетски образовано. Завршила сам финанцијски менаџмент. Дипломирала сам на организацији финанцијске службе у фабрикама, али ми се то није радило, па сам завршила као директор маркетинга тржног центра за продају намјештаја“, прича сестра Маркела. Питам је што је знала о нама прије доласка на ове просторе. „Знала сам да је Црна Гора била у Југославији, али о Балкану ништа нисам знала. Балкан сам познавала само преко Кустуричиних филмова, он је био популаран почетком двијехиљадитих“, додаје Маркела.
„Ја сам из Јарославља, града мало сјеверно од Москве. Дошла сам с благословом у Црну Гору 2012. Сада сам овђе. Свиђа ми се у Хрватској. Волим равницу, не волим планине. Волим Славонију“, каже сестра Маркела
Помаже ли сувремена психологија у тренуцима када искушенице пролазе кроз искушења и двојбе? „Тешко да савремена психологија може рећи нешто више или нешто ново од онога шта су свети оци рекли. Код њих све пише. Они су описали механизме одбране, борбу са страстима, они су сишли у пакао свог срца и видјели све. Психологија је настала у протестантском и јеврејском друштву. Они су изгубили предање о светоотачкој борби човјека са собом. Добрим дијелом су то изгубили и римокатолици. У Хрватској нема светоотачке литературе о борби са страстима. То им је остало скривено, па је настала потреба за психологијом. Ми, исток, имали смо то предање у континуитету“, каже мати Серафима.
Осјетим да сестре немају више времена за мене, чекају их бројне обавезе. Испраћа ме игуманија Серафима и показује како напредује откуп земљишта и нове градње око манастира, мјеста на којем се, под будним оком владике пакрачко-славонског Јована, чува успомена на јасеновачке мученике. На повратку зовем часну сестру Весну Зовкић, коју отприје познајем. Желим је упитати како је то помогла својим православним сестрама. Затичем је у Риму, гдје ради у центру свог реда Исусових малих сестара. Весна је цијели радни вијек посветила „презренима на свијету“, сиромашнима, болесницима, избјеглицама, мигрантима. Очекивано, шокирана је мојим позивом. „Мене је срамота да тумачим како сам помогла, то је тако мало и нормално. Монахиње су ме у Јасеновцу примиле као сестру у Кристу и драго ми је да сам им помогла онако како бих помогла било коме на овом свијету“, каже часна Весна. Скромна Весна и скромне јасеновачке монахиње, иако просторно удаљене, заправо раде исти посао. Производе мелеме и лијече ране и оне физичке и оне духовне. Физичке ране јасеновачких мученика није имао тко лијечити, за њих није било ни мелема, ни утјехе. Зато је посебно симболично да у том мјесту, у којем су се догодиле најстрашније епизоде наше повијести, данас монахиње справљају управо мелеме. Потражимо мелем за своје ране, мелем који производе монахиње из Јасеновца. Наћи ћемо га у манастиру Ораховица. За духовни мелем, дођите у јасеновачки манастир. Сестре ће нас тамо чекати.
Извор: П-Портал
