Пише: Гојко Челебић
Шта с књигом?
Потенцијал једне нације мјери се идејама. Носиоци идеја су аутори. Не изигравање ауторства. Само његова минорност – аутор.
Култура ЦГ почива на књизи и писму – пола.
Све остало – друга пола.
Само, та база се крије у комплетном грађанству (не само у институцијама, свака њима част). Јавно приватно партнерство (ЈПП) закон треба да стави у исту раван с институцијама.
Коријени текста и писма, пуштени и разгранати у доба криза, кад је наш народ поднио оно неподношљиво, тако су жилави да их неће помјерити ни АИ. Ни то што је текстуалност, запала, данас, у биједу. Прометејско начело у Црногораца је проговорило углавном мачем и пером, остало су ингредијенције.
Данас – као да се бјежи од онога што Шпанци зову Patrimonio de palabra (баштина ријечи). Досад је пракса углавном потцијенила ауторство и аутора ван институција.
– Али, куда бјежати од књиге и зашто?
Да се пара коју народ плаћа за заштиту свога писма отима књизи, или редукује на конкурс с мрвицама, и сипа у креативне индустрије и занате (креативне индустрије су други владини ресори: туризам, економију, водопривреду, аграр) …? Не би требало.
Најприје треба подмирити трајне вриједности. Креативне индустрије су у ЕУ релативно нова пракса. Вишак капитала. Али, стижу тек пошто су ријешени проблеми у вези са трајним вриједностима.
Гојко Челебић: Књижевност и писменост ЦГ чека нови закон о култури (1)
Један пријатељ ми је казао: ми смо, нека ме благи Бог саклони ове стравичне херезе, каже, и метне је у уста некоме другоме, малкице лијени у свему осим на мачу и перу. Волимо само оно што мислимо да познајемо – али, да уложимо напор у правцу непознатог: нот, нот.
Ова блажена лијеност не користи закону о култури, може само да троши новце, изигравањем ауторства, суплирањем туђих решења, резолуцијама преписаним с интернета, Копи-пејстовима, умјесто конкретног дјела и аутора од крви и меса. Ауторство не лежи само у институцијама, него једнако у грађанству.
Мјерљивост
Баш зато што је мала култура лакше мјерљива, пада у очи мањак учинка у посљедњих четврт стољећа (одсуство нових идеја: пад резултата); и друго, боде очи пад респекта према аутору као носиоцу и гаранту идеја.
Антињегошевско расположење 2000-2025., о ком се толико причало и прича, мала вјечност, не може се порећи; институције су га или прешутале, или генерисале у зебњи од тзв. политичке коректности. Код оних који промовишу креативне индустрије, из позиције свог богатства и културног капитала, Њемаца, Француза, Енглеза, за ресурс тог ранга анимира се међутим читава нација.
Најприје се ријеши шекспировски, гетеовски ресурс. И то уз једнаки респект према ЈПП (јавно приватно партнерство у свим улагањима). Креативне индустрије дођу тек у разматрање како унаприједити вишак капитала.
Тек онда слиједи питање куд с вишком капитала. Свирати по нотама других тамо гдје не треба (у компаративној зони енормног западног културног капитала с којим се нико на свијету не може мјерити), а не тамо гдје се можемо мјерити – на свом терену?
Криза идеја води низбрдо, и ничега привидно кретање узбрдо, ни аљкаве и аматерске политике, ни јалових институција, ни дезреспект према аутору, гаранту идеја не може зауставити кризу. У ЕУ институције нису креативно привилеговане. ЈПП има тамо исту шансу.
Ту и јесте квака – широка друштва располажу са неисцрпним резервоаром консензуса, остварују га кроз процесе, те му и криза дође као природан процес (савремена Француска, не треба гледати даље!) и фактор консензуса, дочим друштва нерастегљива, измучена кризама идеја, лишена навике да консензус чине и поштују, експериментишу упразно.
Трајне вриједности
Забава?
Креативне индустрије?
Неко ће рећи све је то култура; јесте, све је култура, па и лелујање травке на вјетру у очима заљубљеног пара, само држава није одговорна за лелујање травки на вјетру, већ за поштовање и заштиту акта који лежи у њеним темељима – ауторства, идеје.
Да, идеја је акт. Елоквенција је акт.
Државе су одговорне за трајне вриједности – зарађивао сам хљеб у Француској, пет година сваког љета, док сам студирао на Карловом универзитету, могу рецимо Француску навести – никако за танцовање на мјесечини рефлектора, никако за појање серенада.
Шапуће грађанин, НВО, друштванце на мјесечини, из свога џепа, али држава финансира само вриједности трајније од раздраганости.
Држава која финансира забаву шири, практично, барем тако се сматра у западњачком кругу, корупцију свог грађанства. Влада није обавезна да грађанину плаћа забаву. Држава је обавезна да грађанина штити, едукује и лијечи. Ту се исцрпљује њен дуг, и све новце, које трпа у шпаг естрадним звијездама, у ствари, одваја од темеља своје културе – од писма и књиге.
Естрада зарађује за себе довољно. Влада која плаћа забаву заправо се забавља. Тако се мисли у већини земаља ЕУ чију праксу мање или више знам.
Писменост
Јачу половину црногорске културе чини писмо и књига. Не стога што је писменост некоме ћеф – у Низоземској, на примјер, 50% културе чини сликарство и видео, у Бразилу музика и плес, у Јапану култ закона о понашању, неписани како писани, у Америци филм, у Чешкој театар са својим дериватима – већ стога што је Бог драги хтио, да се на овом кршу, Цетиње, околина и шире, ријеч прими и прионе више и жилавије него другдје и постане оружје јаче од челика.
Црногорску књижевност су створили црногорски писци, аутори. Приватне личности, људи од крви и меса. Јача половина, не замјерите, живећи животом паћеника, глад, жеђ, робије… Најзад, толики су пали на бојном пољу с Његошевим стихом на уснама.
Данас је у кризи. Нема књиге. Нема књижаре. Нема државног откупа (влада у сусједству откупљује књигу четири пута годишње). Не треба потцјењивати шансу за ЈПП у закону.
Потцијениш, дезреспектујеш аутора, гурнуо си књижну и књижевну културе – 50% акумулације културног капитала ЦГ – у запећак. Има ко ће улетјети умјесто ње, деривати књиге и писма, само ова операција неће ријешити проблем.
Нико није против заната и вјештина, туризма и економије, далеко било, само, мало критичког мишљења није наодмет.
Преусмјеравати новац из темеља онога што јеси, из писма, финансирати забаву, естраду, прешутати дискурзивну традицију Петровића (као што је прешутана Његошева двјестагодишњица, на примјер), на којој, уз традицију раних и позних Бокеља, ЦГ почива, као што брод почива на води – финансирати провод, фолклор, раздраганост а игнорисати 50% властитог бића, за државни интерес је прилично дезреспектабилно, а за здрави разум можда неукусно.
Нови закон о култури, скромно моје мишљење, било би фино да буде мало поштенији од норми и праксе 2000-2025. године, и не заобиђе оно што законодавство ЕУ респектује – ЈПП.
Охрабрити међусобном одговорношћу креативни потенцијал грађанства цјелини, на то мислим.
