Пише: Вук Бачановић
Бошњачки и српски политичари, интелектуалци и вјерски лидери дејтонског протектората имају не тако необичан дар да геополитику своде на маскенбал у провинцијској изолацији у којој стварају привид да широм свијета имају снажне пријатеље и „заштитнике“ вијековима свог угроженог народа. Једни се фотографишу са израелским заставама док Нетањахуова власт становништво Газе излаже масовном убијању, глади и систематском разарању основних услова живота; други су краљу Саудијске Арабије писали да му Алах подари побједу док је Салманова монархија годинама бомбардовањем и блокадом вршила биолошко истребљивање и изгладњивање становништва Јемена. А онда се обје поданичке гарнитуре врате кући да слуђеној популацији објасне како управо оне представљају посљедњи бедем цивилизације на Балкану.
Како бисмо разумјели суштину овог стандардно јефтиног игроказа, ваља подсјетити на стари интервју Амија Ајалона, бившег директора Шин Бета и команданта израелске морнарице. Разговор је водио Чарли Роуз 8. августа 2012. Ајалон је тада представљао нови регионални поредак послије Арапског прољећа. Његова идеја била је стварање коалиције сунитских држава, међу којима наводи Турску, Египат, Јордан и Саудијску Арабију, која би заједно с међународним поретком предвођеним Сједињеним Државама обуздавала Иран. Још 2011. Ајалон је износио мишљење да би Турска могла послужити као модел регионалне демократије и стратешка противтежа Ирану.
Дакле, за људе који прате ситуацију на Блиском истоку, није се радило ни о каквој завјери, већ о транспарентном стратешком концепту. Штавише, Ајалон је сматрао да управо рјешавање палестинског питања мора отворити врата таквој коалицији. Али његова основна геополитичка интуиција није била усамљена. Брукингс је већ 2014. писао о преклапању израелских и саудијских интереса према Ирану, а тадашњи израелски министар одбране Моше Јалон 2015. отворено је говорио о „сунитском кампу“, укључујући Саудијску Арабију, Египат, Јордан, Уједињене арапске емирате и друге државе, чији се интереси приближавају израелским због опасности од ширења иранске моћи. Израелски министар Јувал Штајниц 2017. чак је јавно потврдио постојање дијелом тајних контаката са Саудијском Арабијом.
Брукингс, утицајни вашингтонски политички институт, већ је 2014. писао о преклапању израелских и саудијских интереса наспрам Ирана. Моше Јалон, некадашњи начелник Генералштаба израелске војске, а тада министар одбране Израела, 2015. отворено је говорио о „сунитској коалицији“, у коју је убрајао Саудијску Арабију, Египат, Јордан, УАЕ, Кувајт, Бахреин и друге државе, наглашавајући преклапање њихових заједничких интереса са израелским пред нарастајућим иранским утицајем.
Вук Бачановић: „Клаће опет“ – анатомија балканског самоиспуњујућег пророчанства
Јувал Штајниц, дугогодишњи члан Нетањахуовог Ликуда и тадашњи израелски министар енергетике, који је раније водио и ресор стратешких послова, 2017. отишао је корак даље и јавно потврдио да Израел одржава дијелом тајне контакте са Саудијском Арабијом управо на подлози заједничке забринутости због Ирана. Зато ни најновији одбрамбени пакт Турске, Саудијске Арабије и Пакистана, потписан у Меки у августу 2026. и заснован на принципу да се напад на једну чланицу сматра нападом на све, није никакав преокрет у односима сунитских земаља, него представља нову фазу много дужег регионалног прегруписавања око Ирана, безбједности Залива и америчког система савезништава.
И ту политичка стварност дејтонског протектората постане толико апсурдна да властити пропагандисти више не успијевају да је надмаше.
Милорад Додик данас Израел не представља само као пријатељску земљу него као узор и стратешког партнера Републике Српске. У тексту „Опстанак се не препушта другима“ Иран повезује с ратном помоћи бошњачкој страни деведесетих, Хезболахом и Хамасом, а Републику Српску и Израел описује као заједнице суочене с истим идеолошким непријатељем. Још 8. октобра 2023. изјавио је да Република Српска „у потпуности подржава“ Израел, док је Палата Републике освијетљена бојама израелске заставе. У марту 2025. састао се с Бењамином Нетањахуом и поновио подршку Израелу.
Жељка Цвијановић је у марту 2026. у Вашингтону разговарала с Бнај Бритом, члановима Америчко-јеврејског комитета и другим јеврејским организацијама, наглашавајући пријатељство Републике Српске и Израела. Само истог дана, 4. марта, упутила је писма солидарности Саудијској Арабији, Бахреину, Катару, УАЕ и Кувајту због иранских напада. У мају је у Вашингтону присуствовала прослави Дана независности Израела на позив израелског амбасадора. Те везе данас се покушавају превести и у сарадњу у безбједности, сајбер-технологији, полицији и привреди.
Сарајево, с друге стране, иако официјелно згрожено бомбардовањем и изгладњивањем Газе, испољава себи својствену дејтонску хипокризију: исти геополитички аранжман, чим прође кроз његову реторичку царину, са друге стране излази као морална супериорност.
Када је Саудијска Арабија 26. марта 2015. започела бомбардовање Јемена, група бошњачких професора и исламских интелектуалаца, Џемалудин Латић, Сафвет Халиловић, Шефик Курдић и Изет Терзић, у сачуваном тексту писма краљу Салману операцију „Олуја одлучности“ описала је као акцију која је „вратила исламском уммету достојанство“ и молила Бога да краљу подари помоћ у тој операцији.
пребаци ми ово у ћирилицу:
Идентично је поступио и Мустафа Церић, бивши реис ИЗ БиХ и утицајни бошњачки интелектуалац и теолог: саудијска државна агенција SPA 14. априла 2015. објавила је његово писмо подршке Салмановој политици према Јемену, као и сличну поруку истакнутог теолога и хафиза Билала Дервишића.
Годину касније група бошњачких теолога и професора, међу њима поново Латић, Халиловић, Курдић, Халил Мехтић, Фуад Седић и други, поводом хутијског пројектила према Саудијској Арабији честитала је саудијским оружаним снагама „на челу са краљем Селманом и Владом“. Исламска заједница БиХ и у септембру 2026. службено је осудила хутијске нападе на Саудијску Арабију, уз позив на прекид рата и преговоре. Истог 22. септембра, на маргинама Генералне скупштине УН-а, Елмедин Конаковић је са саудијским државним министром за вањске послове Аделом бин Ахмедом ел Џубеиром разговарао о јачању политичке, економске и чак војно-индустријске сарадње, захвалио Ријаду на „дугогодишњој политичкој и материјалној подршци“ БиХ и упознао га са величањем Ратка Младића у Србији. Tако je и морална осуда српског односа према ратним злочинима уредно достављена на адресу монархије чији је јеменски досије Младића одавно неславно надмашио.
Заправо, захваљујући од Конаковића обавјештеној монархији Јемен је одавно престао бити само географска одредница, већ и једно од најужаснијих мјеста на планети. УНДП је процијенио да је рат до краја 2021. однио око 377.000 живота: приближно 154.000 људи страдало је непосредно у борбама и насиљу, а још 223.000, готово 60 посто укупног броја, умрло је од глади, болести, недостатка чисте воде и урушеног здравственог система.
Најстрашнији број тек слиједи: чак 259.000 мртвих, дакле готово 70 посто свих ратом проузрокованих погибија, била су дјеца млађа од пет година. До августа 2018. ОХЦХР је документовао 6.592 убијених и 10.470 рањених цивила, при чему су ваздушни удари коалиције предвођене Саудијском Арабијом узроковали већину верификованих цивилних жртава; међу метама и мјестима удара били су домови, пијаце, школе, болнице, свадбе и возила пуна дјеце.
Све то, наравно, није посљедица самосталних саудијских операција. Већ 25. марта 2015. Барак Обама је саудијском рату обезбиједио оно што се у језику великих сила зове подршка: обавјештајне податке, логистику и заједничко планирање; затим су стигли допуњавање авиона горивом у лету, трансфери оружја и војни савјетници, дакле уредно администриран пакет помоћи захваљујући којем се разарање једне земље могло водити као технички коректан савезнички посао.
Исламска заједница БиХ, као ни бошњачки теолози и интелектуалци о којима је ријеч, Израел, разумије се, не подржавају. Гдје би они, по властитим узвишеним свјетоназорима, стали уз режим чије поступке описују као монструозне? Али геополитика, срећом, не захтијева тако непријатну формалност као што је непосредна подршка: сасвим је довољно да се годинама подржава саудијска политика према Хутима и Ирану, па да се на крају, уредним путем и без иједне израелске заставе у канцеларији, заврши на истој страни регионалног рачуна који су израелски безбједносни кругови јавно испостављали још почетком претходне деценије.
Ни самозвани домаћи „борци против радикалног ислама“ из Републике Српске не крећу се, међутим, нарочито различитим правцем. У истом су геополитичком возу са Саудијском Арабијом, монархијом која је деценијама трошила огромна средства на извоз властите селефијске ортодоксије широм свијета, а данас је један од кључних америчких безбједносних партнера и дио истог антииранског регионалног распореда у којем се њени интереси уредно преклапају с израелским.
Тако на крају испада да домаћи заштитници хришћанске Европе од „радикалног ислама“, послије неколико пригодних говора о борби за биолошки опстанак, сједају у исти вагон с државом чија је вјерска политика деценијама помагала управо ширењу оног идеолошког миљеа против којег се наводно боре.
Пред изборе се, наравно, ова скромна зависност привремено укида савјетима унајмљених пропагандних стручњака. Тада се бира између „Грађанске. Земље љиљана“, „Само СДА“ с једне, те „Увијек уз народ, увијек уз Српску“ с друге стране, па грађанин може стећи утисак да се пред њим управо одлучује судбина цивилизација, а не распоред особља по канцеларијама једног веома скученог поретка.
Чим се кутије затворе, међутим, испостави се да су и чувари „земље љиљана“ и чувари „Српске“ подједнако уредно уграђени у исте америчко-израелске балканске мреже моћи, да заштитнике траже на истим адресама и да се њихова велика историјска кретања у првим декадама 21. вијека одвијају у границама истог затворског дворишта.
Вук Бачановић: Од Праљка до Махмуљина – ко све има право да Мандићу држи лекције
Ту престаје свака локална прича о „нашим“ и „њиховим“ пријатељима. Остаје само старо питање колико је туђа цивилна жртва политички подношљива када бомбу баца савезник, и колико се лако геополитика продаје као јефтини морализам када се рачун доставља некоме другом.
А у овом случају се рачун за те велике геополитичке аранжмане не доставља ни сарајевским професорима, ни досадној бањалучкој бирократији, односно цијелом низу овлаштених тумача националног интереса на друштвеним мрежама. Адреса на коју стижу је сасвим друга. У Јемену су га примали људи под бомбама, блокадом и намјерно произведеном глађу; у Гази га данас примају они од чијих је домова остао број у статистици рушевина, у простору у којем је више од осамдесет посто објеката оштећено или уништено, а унезвјерена сирочад, чије образе на спавању гризу штакори, плачу за комадићем хљеба.
На крају се мртви са обода свијета само различито књиже: непријатељски злочинац производи жртве, савезник производи „колатералне посљедице“; први убија дјецу, други извршава „стратешку нужност“. Савјест се потом усклади с важећом спољном политиком, предмет добије печат националног интереса и архивира се.
А када једног дана неки будући историчар те регистре отвори, можда ће се показати да највећа срамота није била у томе што су „велики“ убијали мале – јер то је глобални тирански манир – већ у нашим истински малима, никад мањима, који су тим „великима“, поданички бесрамно, прали окрвављене мале ножеве.
