Ових дана, свако довођење у везу српског имена или српског придјева са било којом темом из Црне Горе, у дијелу јавног простора се карактерише као напад на црногорски идентитет или његово присвајање од стране државе Србије. Међутим, српски идентитет и историја Црне Горе су толико детаљно прожети, да је сасвим јасно како бити Србин у Црној Гори, и осјећати државу Црну Гору као српску (државу, дакле, у којој живе и Срби и коју су, поред других, градили и Срби) једнако је легитимно и потпуно равноправно са оним – бити Црногорац.
Пише: Оливер Јанковић
Период немањићке управе Зетом (преко 150 година) најбоље показује како етничка истовјетност народа у Рашкој земљи и Зети, не искључује свијест о зетској државној посебности. Односно, иако је над обје области владала иста владарска породица, средњовјековна држава Немањића, имала је осјећај за посебну државну традицију обје српске краљевине (како ће Србију и Црну Гору заједно назвати црногорски краљ Никола почетком 20. вијека). Другим ријечима, бар у Средњем вијеку, државна посебност није никакав доказ о етничкој или духовној засебности неке области у односу на другу.
То најбоље показује политичка аутономија Вукана Немањића унутар заједничког српске државе, и његова, на моменте, потпуно супротна међународна политика, у односу на браћу и оца. Слично је било и са свим другим Немањићима, који су се за владарски трон веће државе спремали тако што су претходно владали Зетом. Опет, истовремено са тим и таквим политичким токовима, духовна орјентација и стваралаштво епохе Немањића, оставља своје плодове подједнако и равномјерно на територији Рашке и Зете, као израз цивилизацијског напретка и просперитета обје области, а никако као знак хегемоније једна над другом, или стагнације и пропадања једне у односу на другу. Зато је народ у Зети/ Црној Гори (онај већински и државотворни) заоставштину Немањића једноставно доживљавао као своју сопствену. (То ће опет поетски изразити поменути црногорски краљ у својим позним поетским радовима, када каже: ”Слободе је колијевка Немањина Црна Гора”, из ”Пјесме Светом Сави”, написане пред Савиндан 1912.).
Право на српско име у Црној Гори: Дукља Војислављевића – 11. вијек
Оно што данас Црна Гора има као своју сопствену културну препознатљивост и доказ своје аутентичности и старине, уједно су дјела српске културе и наруџбине српских ктитора. У питању је исти дух који је надахњивао како зетске владаре, тако и народ у Зети, и он је породио манастир Ђурђеве ступове у Беранама (задужбина Стефана Првослава, синовца Стефана Немање), манастир Морачу код Подгорице (задужбина Стефана Вукановог, унука Стефана Немање), манастир Врањину на Скадарском језеру (подигнут или обновљен на иницијативу Светог Саве Немањића), манастир Ратац код Бара, црква Сергија и Вакха, те црква Светог Николе на Скадарском језеру (подигуте или обновљене трудом Јелене Анжујске жене краља Уроша Немањића), рудник Брсково код Мојковца (плод привредне дјелатности Уроша Немањића)…. све то током 13. вијека.
Сви ти манастири и православне богомоље, настали су или обновљени у великом духовном замаху успостављања тада нове, а до данас постојеће, црвене организације. Ријеч је о самосталној (аутокефалној) Цркви на територији ондашње немањићке државе, која се током 13. вијека звала Жичка, а потом и Пећка архиепископија, а данас постоји као Српска Православна Црква. Ту Цркву је утемељио и званично основао Свети Сава Немањић, и она ће на територији данашње Црне Горе имати бар три своје конститутивне јединице (епархије): зетску, хумску и будимљанску.
Зетска ће своје сједиште имати у манастиру Превлака код Тивта; Хумска најприје на Стону код Пељешца, а током 13. вијека ће њено сједиште бити премјештено у цркву Петра и Павла у Бијелом Пољу; а Будумљанска епархија ће сједиште имати у поменутом манастиру Ђурђеви ступови код Берана. Дакле, у складу са древном црквеном праксом, ове епархије (прве у овдашњој историји са словенским, домицилним црквеним поглаварима) су конституисане као домаће, народне црквене јединице, окупљене око црквеног центра који народ препознаје као свој, а и око свештенства које је на исти начин прихваћено и касније вјековима поштовано од народа у Зети. Била је то Црква подједнако и српска (по оснивачу, по језику комуникације и богослужења, по жичком средишту, по широј/већој држави унутар чијих граница је основана, по народу) и подједнако зетска (по мањој држави, и области у којој дјелује).
Овај духовни труд оснивача Жичке архиепископије, Светог Саве Немањића, његов мисионарски и просветитељски рад, посебно је оставио трага на територији данашње Црне Горе, у народном памћењу и предањима, од Дурмитора, преко Мораче, до Паштровића и Грбља. (сабрано у књизи ”Свети Сава у народном предању” историчара Владимира Ћоровића, Народно дело, Београд 1990. а на основу прилога који су објављени у ”Босанској вили” 1897 – 1901, у ”Босанско-херцеговачком источнику” 1897., ”Братству” 1908. и ”Свети Сава у народним причама” Нови Сад 1913).
Право на српско име у Црној Гори: Између Војислављевића и Немањића – 12. вијек
Готово да нема краја у Црној Гори који не памти пјесму или причу о значају Светог Саве за народни напредак и заједницу. Ове су приче на граници легенде и мита, па оне не говоре толико о историјским догађајима, колико о присуству у народној свијести заоставштине Светог Саве. До данас у Црној Гори, имамо 15-так цркава посвећених овом српском просветитељу; имамо у неким крајевима и светосавски пост (7 дана уочи 27. јануара); нека братства дан Светог Саве славе као своју крсну славу или приславу, а до појаве комунистичких власти Свети Сава је био школска слава свих црногорских школа, од њиховог оснивања почетком 19. вијека.
Ово је мали подсјетник, приручног карактера, за све оне неупућене, којима се медијски и пропагандно намеће мишљење да је српско име у Црну Гору уведено однекуд са стране, и да је данашњи помен српског народа, српске културе у Црној Гори, исказ уперен против државе. Насупрот томе, историјски извори јасно свједоче да утемељење српског народног идентитета у самој Црној Гори, потиче макар из 11. вијека и да је оно савременик настанка и развоја црногорске државе, још од њених средњовјековних дукљанских почетака.
