Пише: Ранко Рајковић
Вријеме је прегазило много старих занимања. Нека су просто ишчезла а нека су замијењена напредним технологијама. Интересантно је да су одређене струке само промијениле или надопуниле своја стара имена у настојањима да се у новом руху представе што модернијим и комплекснијим у новом времену. Такав тренд је највећим дијелом захватио професије које су често присутне у јавности.
Ако је до прије неколико година неко био професор књижевности сада му испод имена пише да је теоретичар књижевности, стручњак за постмодерну и упоредне културе. Ако је неко био позоришни радник сада је надопунио професију представљајући се као социолог културе, театролог, консултант за сценске умјетности. Људи које смо познавали као новинаре постали су аналитичари медија и експерти за комуникологију.
Све у свему особе од сналажљивости и акције потрудиле су се да путем имагинарних титула паразитирају на разуђеним научним и културним токовима.
Из живописног букета основних наука нечујно нестадоше хемичари који су у лабораторијама рашчлањивали сложена хемијска једињења. Изгубише се и филозофи који су бесједили и тумачили дубоке мисли о бивствовању човјека у свијету. Поцијепаше се везе математике, астрономије, архитектуре које су се вјековима упоредо развијале. Нема више ни оне старе медицине повезане са биљним свијетом и љековима које природа нуди. Престала је да важи она стара изрека гдје је болест ту је и лијек. Игнорише се древни наук који каже да природа никад не ствара проблеме а да истовремено са њима не понуди и решења. Гро данашњих љекова добија се вјештачким путем у лабораторијама и фабрикама из нафте и гаса као основних сировина. Људи који се бавили природном медицином проглашени су надриљекарима.
На парцелама базичних наука и њихових спојева никло је мноштво нових научних грана и подграна. На њима су се као пупољци заметнула нова занимања из којих ће се тешко развити прави цвјетови. Нове професије најлакше је препознати по визит картама и флајерима које њихови промотери дијеле и шаком и капом.
Данас скоро да не постоји јавних дјеловања испред чијих се носилаца не могу поставити звања попут аналитичара, комуниколога, медијског експерта, пројект менаџера, еколога, ИТ специјалисте, интерактивног дизајнера, креатора бренда, мултимедијалног умјетника.
Ако њих питате о чему се ради рећи ће вам да дјелују проактивно и потпуније антиципирају стварност. Оно што се некад називало иницијативом промијенило је име у проактивност то јест дјеловање унапријед. Политичари и менаџери причају о преузимању одговорности, економисти о пројекцијама, научници о новим алатима које именују новопрокламованим језиком. Сва та вербална посредништва настоје да оставе што јачи утисак на публику и прикажу јој се као својеврсни вјесници и представници неког новог доба.
Један мој друг са студија још прије 50 година се служио сличним авангардним језиком. Слику завичаја с кравом на ливади описивао би реченицом – “У оштром углу затрављене површине основна јединица сточног фонда конзумирала је сочну зелену траву дома мог”. За саобраћајну вреву у Београду рекао би: “Посада возила градске чистоће док је празнила контејнер са депонованим секундарним сировинама зауставила је проток саобраћаја испод мог прозора”. Такав говор требало је попратити префињеним манирима а он их је заиста имао. Када слушам разговоре са експератима за ко зна шта, подсјетим се свог друга и његовог благородног осмјеха. За разлику од лица са телевизије ниједна његова изјава није била жустра, нити је имала повишен, патетичан или претенциозан тон.
У нашем времену узима маха својеврсна алхемија ријечи. Општа је потрага за новим ријечима и изразима, за сложеницама и фразеолошким супстратима из којих се настоји направити ново медијско злато. Са таквим златом се покушавају окитити особе чији је говор у већини случајева претрпан испразним фразама. У свакој другој реченици спомињу позитивну енергију, говор тијела, пуњење батерија, добру вибрацију, тим са карактером коки ће дати све од себе да ухвати ритам.
Једна од ријетких професија која због свог специфичног језика дјелује фразеолошки, а то нимало није, јесте метеорологија. Она у својој суштини не трпи фразе јер припада чистој науци. Међутим њени свакодневни продукти попут прогнозе времена почивају овешталом језику. Метеорологија као егзактна наука не може преузети потпуну одговорност за остварење временске прогнозе иако је временска прогноза продукт физике, математике, рачунарства. Прогноза никада не може бити 100% сигурна јер третира динамичну атмосферу у којој и најмањи поремећаји ремете почетна полазишта и траже нову процјену будућих стања.
Прогнозу времена дају синоптичари, односно стручњаци који се баве предвиђањем временских процеса без могућности да у свој посао уведу неки нови накинђурени и “осавремењени” језик. Због тога слушаоцима и гледаоцима све временске прогнозе личе једна на другу. Често су досадне. Флоскуле типа – Промјенљиво облачно са сунчаним интервалима или понегдје могуће мјестимичне падавине, не дојме неком науком иако иза таквих метеоролошких показатељa стоји велико ангажовање мултидисциплинарних наука.
Временску прогнозу од одговорности штити само име које даје нагласак на актуелним параметрима и на предвиђању будућих временских стања у којима ће се ти параметри наћи. Та стања су толико варљива да се временска прогноза мијења у континуитету на дневном нивоу из часа у час. Свака нова прогноза брише претходну. Прогноза времена застаријева сваког дана иако њен језик остаје уопштен, као да се ништа не мијења.
Метеорологија је стара наука. Аристотел је још 340 година прије нове ере написао дјело “Метеорологица”. У свом дјелу Аристотел је разматрао све природне појаве које се дешавају између земље и неба. Ту су спадали и земљотреси и вулкани и комете и мора и ријеке и њихове притоке. Стога се може сматрати да је Аристотел истовремено био отац и метеорологије и сеизмологије и астрономије и хидрологије и океанографије.
Временска прогноза за коју се метеорологија најчешће веже релативно је новијег датума. Енглези су први ставили својој јавности на увид прогнозу времена. Урадили су то 1848. године у Дејли Њузу.
Међутим ни за ових 170 и кусур година континуираног и активног присуства у јавности метеоролошку прогнозу није захватила помодност. Временска прогноза се и даље служи себи пријемчивим језиком, истим оним језиком којим се служила у својим почецима. Кретања ваздушних маса и даље се описују температуром, вјетром, облацима, падавинама, грмљавином, ведрим небом…
Може се рећи да се у протеклом времену метеорологија на неки начин чак и хуманизовала. Опасним и рушилачким циклонима, олујама, ураганима метеорологија додјељује људска имена, док је метеоролошка прогноза постала доступна корисницима у сваком кутку свијета. Довољно је имати мобилни телефон у коме свако може путем неколико кликова доћи до најсвјежије временске прогноза за простор који га интересује.
Мање више све прогнозе времена су попраћене графиком. Слике симбола сунца, облака, капи кише, снијежних пахуља, вјетра сваком су разумљиве. Језик симбола замењује читаве странице текста. Језик симбола је могуће дизајнирати на разне начине а да му се суштинска информација не промијени. Језик симбола елиминише језичке препреке. Универзалан је.
Седамдесетих година прошлог вијека у свемир су послате поруке на језику симбола. У њима се човјек обратио могућим ванземаљским цивилизацијама путем бинарних цифара, то јест нула и јединица, одашиљући у етар основне одлике живота на земљи.
Језик као средство преношења порука, осјећања, размишљања треба да остане јасан, једноставан и недвосмислен. Људи који га компликују и чине неразумљивим далеко су од тога да буду паметни ма колико се трудили да оставе такав утисак.
Његујте изворна богатства језика. Чувајте га од друштвених мрежа, од јавне сцене и агресивних покушаја да се хибридним језичким израслинама замаскирају и обесмисле његове хумане и аутентичне везе с цивилизацијским наслеђем.
