Пише: Јасна Ивановић
Медији су се потрудили да се одјек пресуде Хашиму Тачију, који је ова имала међу Косоварима, разграна у два подједнако заступљена тока: 1. нереди у Приштини и Хагу; 2. тзв. емоција.
Црногорски јавни радијско-телевизијски сервис посветио је нула засебних објава првом и цијелу једну засебну објаву другом току. Емотивна, кажу, реакција народа на пресуду вољеном вођи. И један снимак с лица мјеста приде, да умјесто (под)текста изрекне хиљаду ријечи и безбројене сузе.
Емотивно.
Додуше, не толико емотивно колико и улажење у живо људско тијело поломљеном стакленом флашом, шибање електричним каблом, пресађивање органа, или…колико оно пресудише…десетина убијених, или цирка четврт милиона расељених.
Емотивно, као мало дијете и његово неприхватање збиље, невини протест суза.
И Запад, и ко све не, над народним скупом плаче, таман као да није ријеч о народу стасалом за рат него о неутјешном малољетнику с проблемом. Недозрелом, мало неуком, паталаушеном, трибалном и ето…уплаканом малољетнику. Ако тај исти скуп когод Други осјети и јавно опише оваквим, плакачи ће га на суд! Питајте Добрицу Ћосића.
Зато је скупу опроштен онај први ток и немири. Нема доживотних казни као што их је било у Бањској. Нема позива на одговорност црногорског потпредсједника владе. Нема сувислих реченица, нити потребе да оне изнова буду писане у било којем, па ни у овом тексту.
Напукло ћемо и напола ријечи. Умјесто суза које се у Хагу неће пребројати, кратка изјава саучешћа. Покој мученима па мртвима. Јер ствар је одвећ…емотивна.
