Данас је тешко замислити да неко из свог села, без велике редакције, продукције и професионалне опреме, направи радио-програм који ће слушати људи широм земље. Ипак, управо то догодило се крајем шездесетих година у Пајковцу код Варварина, где је Драган Јовановић Шумадинац покренуо Радио Шумадинац.
Програм је први пут отишао у етар 1968. године, а прича о необичној радио-станици неколико година касније постала је и филмска. Године 1979. снимљен је југословенски филм Радио Вихор зове Анђелију, у режији Јована Живановића, инспирисан причом о човеку који је из свог родног села успео да направи радио који се чуо много даље него што би ико очекивао. У филму су играли Драгомир Чумић, Нада Војиновић, Радош Бајић, Мира Бањац и Велимир Бата Живојиновић.
Али најзанимљивији део ове приче није почео на филмском платну, већ много раније, када је Драган Јовановић решио да направи сопствени радио, пише портал РТС-а.
„Имао сам два грамофона и добру антену“, причао је годинама касније Јовановић. Антена је, према његовим речима, била дуга између 30 и 50 метара и постављена на висини већој од 150 метара.
У почетку се на фреквенцији 242 чула углавном народна музика. Када је схватио да га нико не омета нити покушава да забрани емитовање, Јовановић је проширио програм. Почео је да реемитује вести Радио Београда и да испуњава музичке жеље слушалаца.
Радио је постао толико популаран да су у Пајковац свакодневно стизала писма слушалаца. Према сећању његове супруге Ружице Јовановић, било их је и по 200 дневно. Њих двоје су заједно водили програм – Драган пре подне, а Ружица по подне.
Радио Шумадинац није, међутим, могао заувек да ради изван система. Полиција је 1975. године прекинула емитовање и одузела предајник. Јовановић је касније причао да није желео да преда опрему, па ју је сам поломио.
Занимљиво је да се прича није завршила гашењем радија. Напротив, неколико година касније добила је нови живот на филму.
Од полицијског предајника до филмског платна
Судбина Радио Шумадинца инспирисала је Јована Живановића да напише сценарио за филм Радио Вихор зове Анђелију. Према Јовановићевом сећању, екипа је дошла до њега након што је прича већ привукла њихову пажњу.
Јовановић се у филму није нашао само као инспирација за причу. Појавио се и пред камерама, а у завршним сценама, према његовом сећању, секиром је ломио своје плоче.
Филм је снимљен 1979. године и говори о радио-аматеру и локалном занесењаку чији се живот мења доласком туризма и покушајима породице да направи другачији живот.
Тако је један мали радио из Шумадије добио нешто што би данас звучало готово као сценарио за документарни филм: од импровизованог предајника и антене разапете изнад села, преко полицијске заплене опреме, до играног филма у којем се појављује и човек који је све започео.
А оно што ову причу чини још занимљивијом јесте чињеница да Радио Шумадинац није био усамљен феномен.
Како су уопште настали пиратски радији?
Израз „пиратски радио“ најчешће повезујемо са Великом Британијом шездесетих година и легендарним станицама које су емитовале програм са бродова усидрених у Северном мору. Међутим, идеја о емитовању програма мимо званичног система појавила се много раније.
Истраживање Универзитета Вестминстер наводи да се почеци нелиценцираног оффсхоре емитовања могу пратити још до раних тридесетих година у близини обале Калифорније, док се у Европи овај феномен нарочито развио у Скандинавији крајем педесетих. Дански Радио Мерцур почео је да емитује програм 1958. године, а управо ће неколико година касније сличан модел експлодирати у Великој Британији.
Зашто бродови?
Један од разлога био је прилично једноставан – закон. Станице су могле да емитују из међународних вода, изван територијалне надлежности државе којој су биле намењене. Истовремено, технологија је постајала довољно доступна да радио више није био резервисан само за велике државне емитере.
У Великој Британији се овај феномен посебно разбуктао 1964. године, када је почео да емитује Радио Царолине. Станица је програм емитовала са брода усидреног у близини обале Есекса, а врло брзо су се појавиле и друге станице.
Разлог њихове популарности био је и у томе што је тадашњи ББЦ имао прилично ограничену понуду популарне музике. Пиратске станице нудиле су оно што је публици недостајало – више попа и рока, нове плоче, опуштеније водитеље и формат који је био много ближи публици. Радио Царолине је, према ББЦ-ју, настао у време када је ББЦ емитовао свега око сат времена поп музике недељно.
До средине шездесетих, пиратски радио постао је толико популаран да је британска влада почела озбиљно да реагује. У британском парламенту се већ 1964. расправљало о томе како зауставити Радио Царолине, а власти су упозоравале и на могуће сметње другим радио-комуникацијама.
Пирати који су променили радио
Најпознатији међу њима био је управо Радио Царолине. Станица је почела редовно да емитује у марту 1964. године, а програм са брода привукао је милионе слушалаца. Његов успех показао је да публика жели другачији радио – више музике, мање формалности и водитеље који говоре језиком свакодневног слушаоца.
Британска влада је 1967. донела Марине Броадцастинг Оффенцес Ацт, којим је практично затворен правни простор који је омогућавао рад оффсхоре станица. Закон је ступио на снагу 14. августа те године, а већина пиратских станица престала је да емитује.
Иронија је у томе што су пирати, иако су били прогањани као илегални емитери, променили управо онај радио против којег су се такмичили. ББЦ је 1967. покренуо Радио 1, национални канал посвећен популарној музици, а међу људима који су касније радили за ББЦ нашли су се и бивши водитељи пиратских станица.
Зато се историја пиратског радија не може свести само на причу о илегалном емитовању. Ти мали, често импровизовани емитери настајали су зато што је постојала публика за садржај који велики системи нису нудили – било да је реч о музици, другачијем начину говора или једноставно жељи да се програм прави мимо постојећих правила.
И управо због тога прича о Радио Шумадинцу из Пајковца делује као локална верзија много већег феномена. Док су у Великој Британији радио-пирати одлазили на бродове како би побегли изван домета закона, један човек из шумадијског села направио је своју малу радио-станицу практично из дворишта.
Разлика је само у томе што је његов сигнал, уместо са Северног мора, кренуо из Пајковца.
А завршио је и у биоскопу.
Фото: City Magazine
