Пише: Милован Урван
Постоји један тренутак у животу сваке озбиљне диктатуре када схвати да народ, осим идеологије, ипак воли и нешто друго. Рецимо — капућино. Или аква-парк. Или ролеркостер.
Тако је и Ким Џонг Ун дошао до великог економског открића: „народ који има новца мора негдје тај новац и да потроши.“ А ако већ мора да га потроши — зашто га не би потрошио тамо гдје држава гледа?
У Сјеверној Кореји ничу тржни центри, хотели, ресторани, базени, играонице и туристички комплекси. Из Кине стижу чак и ролеркостери и аутомобилчићи за судар.
Човјек би, наиван какав јесте, помислио да је Ким одлучио да својим грађанима омогући нормалан живот. Није. Ким им нуди „контролисану нормалност“.
Јер слободно тржиште има једну опасну особину: људи на њему почињу да раде ствари без питања државе. Продају, купују, зарађују, штеде — и, што је најгоре, открију да могу да преживе и без државе.
Зато је Кимов рецепт једноставан: ако већ не можеш да уништиш потрошачко друштво, „стави га под контролу“.
Направи тржни центар. Ресторан. Аква-парк. Апликацију за плаћање. И онда објасни народу да је све то доказ величине државе. Тако капитал више није опасан. Постаје патриотски.
Сјеверна Кореја је добила и нешто што би прије неколико деценија звучало као лоша шала: своју потрошачку класу. Некада је комунистичка држава говорила: „Не треба вам много.“ Сада говори: „Треба вам више. Али купите код нас.“
То није баш капитализам. То је капитализам са униформом. И, наравно, са камерама. Јер дигитално плаћање није само питање удобности. Ако држава зна гдје купујете, шта купујете и колико трошите, граница између економске статистике и политичког надзора постаје прилично танка.
Ким, дакле, не покушава само да усрећи народ. Он „купује вријеме“. Више ресторана, више робе, више забаве — и мање разлога да човјек пита зашто је живот такав какав јесте. Поготово ако му понудите добар бургер.
У том смислу, аква-парк може бити ефикаснији од политичког говора. Ролеркостер може бити министар пропаганде. А тржни центар — институција за очување режима.
Само што постоји један проблем: не могу сви да купују, не могу сви у ресторан и не могу сви на одмор. И не живи сва Сјеверна Кореја у Пјонгјангу.
Зато је прича о Кимовим аква-парковима много озбиљнија од приче о аква-парковима.
Ово је прича о томе како је „диктатура открила потрошњу као инструмент власти“. После глади, дошла је куповина. После црног тржишта, стигле су продавнице. После шверца, апликације.
Можете имати ролеркостер.
Можете имати капућино.
Можете имати луксузни хотел.
Само немојте случајно помислити да то значи да сте слободни. Јер диктатура је можда научила да продаје забаву. Само још није научила шта да ради са човјеком који, послије доброг ручка, сједне и почне да размишља.
