Већ су прошле три године како је Цариградски патријарх узео под свој омофор непокајане расколнике. Тада би, на прелазу из 2018. у 2019, неки наивци заправо могли помислити да су православни верници Украјине сањали о аутокефалности, а да је Патријарх Вартоломеј заиста желео да превазиђе украјински црквени раскол.
Али супротно свим прогнозама пристрасних „стручњака”, догодило се оно што се догодило – расколници су се на кратко ујединили, код њих је прешло неколико представника свештенства из Украјинске православне цркве, али се у ствари ништа није променило.
Верници УПЦ, како су били верни својој јерархији и Цркви, то су и до данас. А различите расколничке групе, пошто су међусобно биле у непријатељству, и даље су у непријатељству. Није нестала ни агресија на вернике од стране расколника и заплене цркава. Као што видите, све остаје исто. Раскол још није превазиђен.
Да ли су вође Фанара извукле закључке из онога што се догодило? Можда се кају због онога што су урадили? Авај, то није случај.
Током овог дугог периода, није било ни наговештаја жаљења или кајања. Напротив, све изјаве Патријарха Вартоломеја у вези са Украјином се уопште нису промениле.
Али да ли је то користило и самом Цариградском патријарху, ако не у духовном, онда бар у овоземаљском пролазном смислу? Такође не. То што вас група немирних расколника признаје као „великог господара“ није велика утеха. Да ли је заиста вредело све ово покренути зарад илузије о чисто титуларној власти над православном Украјином? Сумњиво достигнуће.
Исто важи и за оне јерархе који су подржавали раскол. Заборавивши на сва своја ранија обећања да ће подржати канонско православље на територији Украјине, пожурили су да прихвате расколнике. Ако сада осећају жаљење, то је само зато што су савесни свештеници почели да их напуштају. А и сада то доживљавају потпуно себично, као да њихова дела нису узрок онога што се дешава.
Истовремено, овде, на многострадалној украјинској земљи, православље наставља своју мисију не осврћући се на све „велике“, који, по Христу, „воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама“ (Мт. 23:6). Упркос запленама и претњама, граде се нове цркве, отварају нове парохије и манастири.
И то се дешава не „за инат“ некоме на Фанару. Ово је све учињено из љубави према Господу и Његовој Цркви. И ова љубав све побеђује.
Записала Наталиjа Горошкова
Превела Jелена Буjевич
саjт “Православнаjа жизањ”
Извор: Митрополија
