Како учинити да Свети Сава буде присутан у нашем времену, када оно предоминантно није ни светосавско ни хришћанско, већ се сасвим супротно отворено може рећи да је антихришћанско – запитао се писац и универзитетски професор Слободан Владушић у својој бесједи изговореној синоћ у оквиру Светосавске академије у Котору.
Није довољно дакле, знати нешто о Светом Сави. Нису довољне само чињенице о његовом животу, јер су голе чињенице само информације које пролазе кроз нас и одлазе право у заборав. Потребно је, овдје и сада, да на неки начин искусимо живот Светог Саве, да га доживимо и да од тог доживљаја начинимо, сви заједно, искуство које ће нас пратити кроз живот. Само тада можемо да кажемо да је Свети Сава био присутан данас, овдје, са нама.
Свети Сава нас подсјећа да је трајање и вриједност и љепота, али и моћ.
Што значи трајати? То значи бити вјеран свом завјету, бити вјеран ономе што јеси, упркос страдању и патњи, упркос пријетњама и уцјенама. Али исто тако, то значи бити вјеран свом завјету и упркос свим уживањима и привилегијама, које ти се нуде, да би постао неко други, или тачније речено, да би отпао. Заиста, потребно је да постоји неко ко ће нас данас подсјетити на љепоту трајања, на љубав у трајању и љубав према трајању . Баш данас. Баш данас када се папагајски понавља како само будале не мијењају мишљење и како је најважније прилагодити се. А то значи промијенити се.То није тачно: не мијења се баш све. Мијења се само оно што је небитно, неважно, слабо и без темеља. Или оно што је у међувремену постало такво. То се мијења. И онај ко размишља само како да се прилагоди пролазним силама тај и сам постаје једна таква пролазност, као што су пролазни животи животиња, које немају ни историју, ни сјећања на оно што је било прије, ни очекивања и надања за оно што долази. А за њих долази само смрт.
И да додам, доминантна особина конвертита од вајкада је била мржња. Мржња према ономе што траје и према онима који трају. Насупрот такве пролазности, безличне и биолошке, стоји фигура Светог Саве, његова вјера и његова христоликост, његова трајност и трајност његових дјела од којих је најзначајнија аутокефална Српска православна црква, јер она у себи укључује и сва остала његова дјела: и манастир Хиландар и Номоканон, и Житија светог Симеона, и три типика: Карејски, Хиландарски и Студенички. Сада када смо видјели да је фигура Светог Саве обиљежења трајањем, можемо се запитати како је трајање уопше могуће у нашем људском, овостраном свијету?
Одговор на ово питање је моћ предања или традиције. На овом свијету трајемо тако што предајемо нешто онима који долазе послије нас. Рекао сам да је овај свијет антихришћански. То се види и по томе што је у њему и традиција оклеветана. Уче нас да је традиција нешто што ограничава наше стваралачке моћи, нашу слободу стварања, нашу креативност. Хајде да то провјеримо овако: да ли је вјерност православној традицији ограничила Светог Саву у његовом дјелању? Да ли је вјерност Светосављу ограничила стваралачке моћи Николаја Велимировића или Јустина Поповића или патријарха Павла или митрополита Амфилохија Радовића или Жарка Видовића? Напротив. Само онај ко никада ништа није створио, јер није дорастао до моћи стварања, само тај мисли да га је традиција у било чему оганичила.
Традиција је заправо обећање трајања, обећање да нешто што створимо може да траје, Божијом милошћу и милошћу талента и милошћу других људи који јесу попут нас, или су били попут нас, или ће бити попут нас.
Да нема тог обећања трајања путем дјела, људи не би ништа ни стварали – они би се предали уживањима, која су углавном физиолошке природе. Умјесто да стварају, они би евентуално нешто производили. Међутим, производити није исто што и стварати. Резултат производње је производ, нешто што се троши у времену и што нема претензије да траје. Резултат стварања је дјело, које тежи трајању. Бог није био произвођач, него стваралац и људска потреба за стварањем је знак нашег заједничарања са Богом, односно знак нашег учешћа у божанском животу. Свети Сава је био један такав стваралац. Он је написао житије свог оца Немање, који је поставши монах, добио име Симеон. На први поглед, то житије има своју прагматичку функцију. Тако нам се то чини данас, зато што смо и ми сами одвећ прагматични – па истином сматрамо само оно што нам користи. Зато можда и не можемо да видимо да је однос између Немање и Светог Саве, прије свега однос између оца и сина.
Након што је абдицирао на Благовијести. 1195. године, Немања се замонашио у цркви Светог Петра и Павла у Расу. Затим се повукао у Студеницу, а онда је отишао на Свету Гору гдје се већ налазио његов замонашени син Сава. Ћоровић на два мјеста у својој „Историји Срба“ пише да је Свети Сава био мезимац Немањин, што уноси личну димензију у однос између оца и сина. Љубав сина према оцу примјетна је код Светог Саве и то не само зато што је написао Житије Светог Симеона. Она је пристуна у једном гесту у коме син наставља традицију коју је започео његов остац. Наиме, прије другог одласка у Свету земљу 1234. године, Сава се својевољно одрекао титуле архиепископа у корист свог ученика Арсенија. Дакле, Свети Сава је умро као монах, баш као и његов отац. Као што му се отац Немања одрекао световне власти, тако се и Свети Сава одрекао црквене власти. Ово одрицање од власти има посебан значај: познати су нам људи који прије доласка на положај нису имали никакву тежину, а неће је имати ни онда када оду са положаја. То су људи институција, људи ограниченог рока трајања. Људи којима је положај све, јер су они сами ништа. И зато им је блиска мисао Макијавелија да циљ оправдава средство. Њихови циљеви су ниски, па су им и средства иста таква. Свети Сава је супротност управо таквим људима. За разлику од њих, он је личност.
Што значи бити личност? Укратко: оно што је код обичних људи раздвојено, код личности је спојено. Вјера и политика се у доба Светог Саве, већ разилазе, па крсташи 1204. умјесто да ослободе Свету земљу, освајају хришћански Константинопољ.Код Светог Саве, међутим, није тако.
Свети Сава је спајао у себи и државника и вјерника. За њега политика није била раздвојена од вјере и Божијих заповјести. Зато вјерујем да је за своје савременике Свети Сава морао зрачити неком истинском скрушеном христоликошћу и да су његови бројни дипломатски успјеси били посљедица управо његовог зрачења. Други су у њему видејели живу слику онога што су осјећали да би требало да буду, а нису били и зато су му се приклањали. Не зато што су га се плашили, већ зато што су жељели да макар у једном тренутку буду као он. За мене је Светосавље управо то: принцип богочовјека, чије су стваралачке моћи огромне, не зато што су неограничене, већ сасвим супротно, зато што су ограничене вјером односно етиком која се темељи у вјери.
Зато наслеђу Светосавља припада и онај јединствени спој чојства и јунаштва који одликују нашу, српску, слику свијета, гдје је јунаштво наша неутажива жеља слободом, а чојство наша свијест да циљ не оправдава средства и да се слобода или побједа не смију укаљати. Светосавље је дакле и она храброст српских војника на Церу, Колубари, у одбрани Београда и на Мојковцу, које све вријеме прати чојствен однос према непријатељу. Светосавље је и закуцавање Даниловића, преко Сабониса 1995. године у финалу европског првенства у кошарци у Атини и гест Ђорђевића који моли литванске играче да се врате на терен.
Зашто то чини?
Зато што је нама, за разлику од неких других, важно како ћемо да побиједимо. Наслеђу Светосавља припадају и литије које су недавно трајале у Црној Гори, а које ће, увјерен сам, трајати и даље. Те литије су сваког човјека који је у њима учествовао, учиниле бољим него што је био, јер се љепота циља осликава и у љепоти средства којим се до њега долази. Наслеђу Светосавља припада и сваки од двадесет гранслемова Новака Ђоковића који је своје противнике побјеђивао на турнирима, а није их протјеривао са њих. Укратко, Светосавље је знак присуства Светог Саве међу нама и свједочанство да имамо чиме да се поносимо, али не и чиме да се гордимо.
Извор: Митрополија
