Пише: Вук Бачановић
Постоји нешто готово парадоксално у судбини зборника Постанак и развој српске нације, објављеног 1979. године. Настао је из научне расправе Марксистичког центра ЦК СК Србије, институционалног мјеста које би данас многима било довољан разлог да књигу не отворе и, банално је, у складу са духом епохе, прогласе оставштином „комунистичких тоталитариста“. А ипак, у времену у којем се јавни простор поново пуни генетским картама хаплогрупа, средњовјековним тобоже непромјењивим идентитетима који се замишљају као готови производи из Божјег мађионичарског шешира, па чак и нацијама које наводно ходају Балканом непромијењене још од Неолитика, тај „идеолошки“ зборник дјелује необично трезвено и свјетлосним годинама удаљен од вашара квазиинтелектуалног безумља који се уприличују на сваком кораку. Његови приређивачи управо упозоравају на опасност пројектовања савремених националних категорија у прошлост и на простор који, ако га не испуни истраживање, врло брзо испуњавају мистификације.
Најзанимљивије је, међутим, што аутори нису рјешење тражили ни у другој крајности. Српска нација код њих не настаје једног датума, као да је прије 1804. постојала густа етнографска магла, а затим се, са тржиштем и буржоазијом, изненада појавио Србин. Оно што се кроз њихове текстове постепено помаља много је занимљивије: модерна нација је „згушњавање“. Старије име, памћење, језик, црквена припадност, предање о држави и осјећај заједништва не ишчезавају. Они улазе у нову густину односа, добијају нове носиоце, нове институције, нову брзину комуникације и, најважније, нову политичку и економску снагу.
То је нарочито јасно код Драгослава Јанковића, правника и историчара државе и права. Он нема никакве потребе да порекне значај средњовјековне Србије. Напротив. Немањићка држава и црква, култ владара-светитеља и припадност једној политичко-религијској заједници помагали су стварању и одржавању српске етничке свијести. Послије пада државе ту интегративну функцију у великој мјери преузима црква, а епска традиција и миграције даље преносе и преобликују памћење заједнице. Али то још није модерна нација. Она настаје онда када се старије везе почну укључивати у нови друштвени механизам: у робно-новчане односе, грађанство, политичку мобилизацију и државу која успоставља јединствено право, администрацију, школу, војску и тржиште.
Другим ријечима, Немањићи нису „измислили“ модерне Србе, али модерни Срби нису ни настали без историјског материјала који је иза Немањића остао. Ново друштво не производи идентитет ни из чега. Оно узима раније симболе, имена и представе, селектује их и ставља у нову употребу. Зато су Карађорђев печат, слика цара Душана у Правитељствујушчем совјету или позивање на „древне границе“ толико занимљиви: предмодерно памћење постаје политички ресурс модерне револуције.
Вук Бачановић: Од Праљка до Махмуљина – ко све има право да Мандићу држи лекције
Ту се Јанковићева аргументација готово непримјетно претапа у анализу Мирка Мирковића, правника и историчара Српске православне цркве. Његов допринос је управо у одбијању једноставне једначине: српски народ јест једнако српска нација, народна свијест јест једнако национална свијест. Таква једначина, упозорава он, брише разлике између историјских епоха. Црква јесте вијековима била огроман резервоар политичког и културног памћења, а Пећка патријаршија једина институција способна да на огромном простору интегративно дјелује. Али управо зато што је та функција била историјска, она се могла и промијенити. Почетком 19. вијека црква више није главни покретач процеса. Нови друштвени слојеви и држава преузимају диригентску палицу, а црквено насљеђе постаје један од материјала од којих буржоаско друштво гради националну идеологију.
Али шта је тачно згушњавало ту стару припадност? Ту Даница Милић, историчарка економског живота Србије, спушта причу са олтара и престола на вашар, друм и пијацу. Крајем XVIII вијека натурална привреда се споро разграђује, шири се извоз стоке, јављају се сеоски трговци, расте акумулација капитала, а људи који су некад били упућени углавном на локалну заједницу све више постају учесници ширег простора размјене. Вашари повезују нахије, путеви и пошта повећавају учесталост контаката, градови постају административна и културна средишта, а трговци, занатлије и чиновници носиоци новог начина живота. Српство се, могло би се рећи, више не чује само у цркви или уз гусле. Оно сада путује караваном, циркулише кредитом, чита новине, иде у школу, плаћа порез и сусреће се на тржишту.
И баш ту Бранислав Ђурђев, историчар и оријенталиста, уноси нужну кочницу против вулгарног материјализма. Историја се не мијења само тако што нова структура замијени стару. Она се и таложи. Нешто од ранијег искуства, језика, облика заједнице и културе прелази у нову формацију и у њој мијења функцију. Зато је за Ђурђева нација историјски формирана етничка категорија која се гради на народу, а не празна посуда у коју капитализам накнадно сипа садржај.
Најдаље у том правцу иде Радомир Лукић, правник и социолог, који готово провокативно пита постоји ли уопште јасна психолошка граница између народа и нације. Човјек не осјети једног јутра да је престао бити припадник народа и постао припадник нације. Србин 16., 17., 18. и Србин 19. вијека кажу да су Срби. Оно што се мијења јесте густина веза које то „ми“ носе. Некада су то црква, локално предање, епика и повремени сусрети; касније школа, штампа, војска, држава, тржиште, жељезница и борба за опште право гласа. Лукић зато с правом сумња да је национална свијест нужно квалитативно другачија од раније народне свијести. Она може бити прије свега гушћа, шире распрострањена и непрестано репродукована.
И можда је управо ту најбољи начин да се данас чита овај заборављени зборник. Између два једнако банална поједностављивања, једном по којем данашња национална свијест у готово непромјењеном облику постоји још од средњег вијека и друге по којој прије капитализма готово ништа национално није постојало, остаје схватање историјских процеса као константних трансформација. Предмодерно није модерно, али модерно није ни настало без њега. Нација није древни организам који се само „пробудио“ у 19. вијеку, али није ни творевина створена из празнине. Она је старо име увучено у нове токове новца, власти, писмености, комуникације и комплексних политичких односа. Није континуитет без промјене, него континуитет кроз промјену.
Није буђење, јер нико није спавао – већ згушњавање.
