Пише: Милорад Дурутовић
Најчешћи узрок саобраћајних удеса у свијету јесте људска грешка. Али то не значи да је возач увијек једини, па чак ни примарни, кривац за ту грешку. Легитимно је поставити питање: да ли грешка настаје искључиво у понашању возача, или је понекад производ система у којем возач учествује? Да ли је инфраструктура адекватно пројектована?
Да ли су ограничења брзине реално и стручно одређена? Да ли су правилно распоређена и прилагођена конкретној дионици пута? И, коначно, да ли поједина рјешења у законодавству и систему контроле безбједности саобраћаја могу да произведу нови ризик, умјесто да га смање?
Ово посљедње питање постаје посебно важно са увођењем све интензивније радарске контроле. Ако возач, умјесто да приоритетно прати пут, саобраћај, пјешаке, раскрснице и услове на коловозу, све више размишља о томе да ли је на 50, 60 или 80 km/h и гдје се налази камера, онда је сасвим легитимно испитати да ли је постигнут жељени безбједносни ефекат. Јер Црна Гора је, нажалост, пуна несразмјера.
Уз мало карикирања, на појединим дионицама магистралног пута Подгорица–Даниловград иде овако: 500 метара возиш 80, онда 200 метара 50, па опет другачије ограничење, па поново 50… И све то уз сталну свијест да можда управо на том мјесту постоји радар.
Није спорно да треба кажњавати опасну вожњу, нити да брзину треба контролисати. Јасно је — безбједност саобраћаја мора бити приоритет. Али добар систем није онај који само производи велики број кажњених возача. Добар систем је онај у којем возач разумије зашто је ограничење постављено, може га предвидјети и прилагодити му се, а инфраструктура, закон, контрола и саобраћајна сигнализација заједно доприносе истом циљу — већој безбједности. Ако од возача тражимо да не прави грешке, онда и систем мора бити направљен тако да му грешке што мање намеће.
