Пише: Ранко Павићевић, новинар, писац и публициста.
Један од најзначајнијих редитеља новијег југословенског филма — Лордан Зафрановић, представио се недавно филмској публици у титоградском Дому омладине „Будо Томовић“ најновијим играним филмом Ујед анђела и документарним филмовима Крв и пепео Јасеновца и Владимир Назор. Урадио је седам играних и 45 документарних филмова. Добитник је двије Златне арене у Пули, за филмове Окупација у 26 слика и Пад Италије. Врло је интересантан саговорник, који говори полако и одмјерено.
Ваши филмови су изазвали различите реакције и коментаре. Хваљени су и куђени. Како сте Ви реаговали?
С обзиром на то да се филмом бавим више од 20 година, навикао сам и на једно и на друго. За то сам имао времена и не изненађују ме никакве реакције. Ја радим једну специфичну врсту филма која се многима не свиђа. Стога често долази до различитих мишљења па чак и опречних. У мојим филмовима који се баве историјом као што су Пад Италије, Окупација у 26 слика, Крв и пепео Јасеновца откриле су се можда први пут неке истине које нијесу (судећи по реакцијама) одговарале неким срединама. Но, и поред свега, ја сам радио даље са намјером да се упозори на вријеме које је прошло, а које би говорило о времену данас.
Ваш филм Ујед анђела изазвао је праву буру у Пули ове године. Још није био ни приказан а добро је заталасао јавност. Зашто није уврштен у званичну конкуренцију и шта се дешавало око филма?
Тешко је сада рећи зашто се све то скупа десило и ко су све били актери око свега тога. То је одраз наше кинематографије уопште, која је потпуно неорганизована. У посљедње вријеме све је мање новца, све више људи остаје без посла, нервозе је све више, тако да су скандали неминовни. Људи су доведени у ситуацију вучје јаме, продуценти се боре за своје ауторе и своје филмове и ту не бирају средства. И аутори су у тој нервози почели да оптужују један другога и да дисквалификују одређене људе. Око мог филма у Пули, дешавале су се стога разне ствари. Мислим да је основно то, што се сумњало у Загребу да ће филм бити забрањен због такозваних слободних сцена. Приликом жирирања у Пули, филм није имао цензорски картон од стране републичке комисије. Замолили смо их да сачекају док се то учини, али нијесу хтјели, већ су скинули филм са репертоара. Ми смо наравно реагирали тражећи своју заштиту, али како је организација пулског фестивала лоша, дошло је до тога да се филм прикаже у једној неадекватној биоскопској сали. Ми смо сада тражили заштиту од суда удруженог рада и правобраниоца самоуправљања и видјет ћемо да ли је филм био регуларно приказан или је требало сматрати да није био пријављен на фестивал. Ако пресуда буде у нашу корист, онда би филм имао право да се прикаже идуће године на пулском фестивалу.
Јован Ћирилов у разговору са Ранком Павићевићем: Позоришни човјек
Кад смо већ код Пуле, чини се да су различита мишљења о овом фестивалу. Неки чак тврде да овакав, чак није ни потребан. Шта Ви мислите?
Ја сам се дуги низ година залагао да он буде смотра филма. Познавајући ситуацију наших разједињених кинематографија, њихове интересе, знајући на који начин се бира жири, на који начин утичу на њих новинари и продуценти, како се све додјељују награде и уноси зла крв са њима, било би најбоље, по мом мишљењу, да то буде смотра филма, смотра југословенске кинематографије, мјесто окупљања људи, а не мјесто окупљања због награда које су заиста безначајне. То што постоје три члана жирија, мислим да не постоји нигдје у свијету. Логично је, а тако је свуда у свијету, да неко прави селекцију, било појединац или група, па да њихов избор оцјењује жири. Овако, бити у улози и селектора и жирија уједно значи судити сам себи, а то је апсурдно.
Да се вратимо филму Ујед анђела. Није ли он посве другачији од свих које сте до сада радили и зашто сте се одлучили на такав корак?
Ујед анђела је филм који је покушао да експериментира са одређеним стварима и који чак није ни довршен. То је врста филма којим сам се бавио прије десетак година и којој се враћам у одређеној сфери филма. Ја сам у монтажи направио више варијанти и зауставио се на овој, иако сам могао још пуно радити на монтажи и доградњи неких ствари. Али то је врста филма у којој се задовољство ствара у трајању рада. Резултат је неизвјестан увијек, поготово када је у питању публика. Мислим да је овај филм тако и примљен. Примљен са једне стране (поготово вани) са одушевљењем, док је код нас примљен наравно на начин који сам ја и очекивао. Међутим, пошто је тек сада филм у дистрибуцији — међу публиком, видјећемо шта ће све бити.
Ова Ваша љубавна прича, стајала је милијарду и седамсто милиона старих динара. Рекли сте једанпут да је то Ваша највећа авантура?
Авантура је била јер сам се практично вратио без сценарија. Дошли смо на један оток, отцијепљен од свијета, имали одређен број дана снимања и глумце који су такви као што јесу. Авантура је била у том самом физичком покрету читаве наше екипе према томусамљеном мјесту гдје је требало да се створи одређена драма. Тако смо сваки дан стварали нешто ново. Живјели смо скоро на један робинзонски начин, а авантура је и у монтажи која је давала читав низ варијанти. Тако да је то било нешто што ме је везивало током рада. Сада ми већ лично представља напор гледати такву врсту филма, јер је она та која се гледа мало касније, за годину, двије или три.
Како је дошло до тога да Вам главну улогу тумачи пјесникиња Каталин Ладик?
Ја сам имао проблема са главном глумицом, јер би мало која од наших професионалних глумица могла ући у такву авантуру. И док сам се колебао да филм одгодим за неко вријеме знао сам да је велика слободна личност, чуо сам за Каталин Ладик. Знао сам да је велика пјесникиња, али не и глумица. Без обзира на опречна мишљења да ли је добро обавила посао, са њом је било ужитак радити. Она је за мене у одређеним тренуцима дјеловала фасцинантно. Била је изузетан сарадник и једва чекам моменат да са њом радим поново.
Какво је Ваше мишљење о нашој кинематографији данас. Новца је све мање, снимања такође. Гдје видите излаз?
Излаза великог баш не видим. Кад кажемо „наша кинематографија“, морамо рачунати да имамо шест или седам кинематографија које нијесу и јесу доста различите. Тако да ја могу говорити о кинематографији у Хрватској јер тамо радим, мада није боља ситуација ни у другим центрима. Мало се говори о тој естетској страни кинематографије, нажалост, зато што ова постала животна, ваљда као и низ других ствари које успоравају ход. Ми се исцрпљујемо у стотину ствари, а највише да би затворили финансијску конструкцију филма, која траје који пут по годину дана, двије или три. Тако се огромна енергија губи на том споредном колосјеку. Сада смо покушали у Загребачком центру да створимо продуцентску кинематографију гдје би продуцент радио на онај начин како је у природи филма — од идеје, драматуршких обрада, сценарија па до реализације. Да, једноставно, свако ради свој посао. Међутим, за једну такву кинематографију нема више средстава. Зато се навикавамо на импровизацију, радимо на брзину и стога немамо неке велике резултате. Сада покушавамо да заинтересујемо на неки начин остале факторе кинематографије за домаћи филм. Мислим да је нужна једна заштита, што већ многи имају и на западу и на истоку, да се домаћи филм заштити од такозване најезде страног филма, поготово америчког. У Шпањолској, на примјер, на три америчка филма мора бити један домаћи у програму сваког биоскопа. То је одмах довело до дуплог повећања производње за годину дана. То је потез који би било нужно и код нас направити, јер ово је стихија којој нема ни једна земља на свијету.
Љуба Тадић у разговору са Ранком Павићевићем: Велика је снага умјетности
Ваш документарни филм Крв и пепео Јасеновца од стране критике добро је оцијењен. Међутим, колико сте успјели филмски представити Јасеновац и што би, по Вашем мишљењу, била основна порука?
Ја сам дуго радио тај филм. Имао сам у почетку једну сасвим другу идеју. Међутим, опет због тих финансијских ствари нијесам успио да остварим идеју, али се надам да ћу у догледно вријеме, ако будем имао снаге и живаца, то остварити. Јер у овом филму смо направили један увод у ту проблематику и зато би сада требало правити ту надградњу за коју нијесмо имали новаца, јер је требало копирати велики број материјала из врло скупих извора. Тако да је овај филм настао као једна врста документарног, у којем говорим основне ствари. Та порука излази из самог документа. Ја сам хтио да приближим тај документ времену данас и прикажем да ли и данас постоји тај свијет и да ли би, евентуално, ако би се ситуација и неке чудне околности поновиле, дошло до тога да се та година понови. Тако да сам некако дужан и сам себи и одређеним људима да тај филм направим. Прегледао сам читав низ материјала који су много драстичнији него материјали који су у овом филму снимљени, монтирани и остали вани, управо због намјене филма. Јер тај је филм намијењен да се приказује омладини у Спомен дому у Јасеновцу, као нека врста увода.
Приликом рада на овом пројекту имали сте и пуно проблема. Добијали сте анонимна писма, па чак и пријетње.
Тачно је. Анонимна писма, у почетку кад их читаш, су нешто што те гане. Међутим, више је било отпора у одређеним структурама власти јер су они сматрали и увијек се код нас поставља то фамозно питање, да ли нам то данас треба. Јасеновац је једно од централних стратишта. Од Јасеновца полази све. Према томе, да ли и на који начин ће то млади гледалац примати, не може се контролирати. Или ће то изазвати један контраефекат, или једноставно оно што смо ми хтјели — да наша генерација схвати шта је то. Да је упознамо са свим истинама које, без обзира на толико ружне и колико негледљиве у смислу лијепог кадра, Да та омладина схвати шта би се могло десити. Тако да врло често тај омладинац који напише „Живјела НДХ“, „Живио Павелић“, нема појма, у ствари, шта значи то и које су посљедице свега тога заједно. Ја се надам да је филм ту добио (јер сам био на низ пројекција) и они су били први пута суочени са тим, не знајући ништа о томе, тако да пријетње нијесу велике толико и ти напади које ја имам у емигрантској штампи, након филма. Хо, они су немоћни, јер документ говори сам по себи. То није играни филм у којем ти можеш импровизовати ствари, већ је сваки документ апсолутна истина. Ништа нијесмо избацили што нема три-четири извора, тако да је филм проговорио сам по себи и оптужио све оно што се звало фашизам. Значи, основна порука и намјера била је — упознати људе са одређеним стварима и рећи да не српску и не говоре о неким стварима о којима врло мало знају, а то су врло озбиљне ствари и са њима се не смије играти, поготово не манипулисати млађом генерацијом.
Како то да сте се након шест играних филмова у 45 документарних, сада одлучили за причу о љубави?
Различити су били разлози, али било је то — као због релаксације. Релаксације у смислу израде слободне форме која има неизвјестан резултат. То је једна врста игре коју сам себи могао приуштити након више година. Знате, ја сам имао велике проблеме и са Окупацијом и са Падом Италије. Једноставно ме је заморила борба са разним форумима, са разним људима који криво тумаче револуцију и који једноставно желе да је окоштају. Једноставно сам хтио да се револуција приближи и оном људском, да гледамо и грешке и велике ствари на начин који је прихватљив и који ту револуцију прави великом.
Љуба Поповић у разговору са Ранком Павићевићем: Сликање је магичан чин
Ту сам се негдје уморио и рекао да идем да направим један филм у којем ћу неке ствари истраживати мимо ових ситуација око разних форума. Ја се надам да ће и то вријеме проћи и да ћемо о револуцији моћи отворено говорити истините ствари у својој њеној величини. Јер, нијесмо још ни дотакли те мале ситне људске драме. А наша револуција је један извор и пуно ствари није ни такнуто, нијесмо задрли у суштину и тек нас чекају велике теме.
Извор: РТ Будва
