Piše: Momčilo B. Đorđević
Nakon decenija globalne propagande proizvoda sa niskim sadržajem masti i sa malo ili bez imalo šećera, zatim hrane bez glutena i laktoze, na red je došla proteinomanija – napad na tržište peptidima i proteinima.
Priče o peptidima i proteinima proteklih godina svuda su oko nas, u velnes centrima, raznim salonima za masažu, kiropraktičarskim ordinacijama, zavodima za rehabilitaciju, ali i u mleku, ovsenim kašama, čokoladicama, pa čak i u običnoj vodi koja postaje „šejk” kad se u čašu ubace proteini iz kesice. Zagovornici ovog trenda tvrde da peptidi mogu pomoći u borbi protiv starenja, u zarastanju rana, smanjenju upala , ubrzanju gubitka težine i lečenju naizgled beskrajnog broja poremećenih zdravstvenih stanja, od osteoporoze do apstinencijalne krize. Neki suplementi, kao kolagen-peptidi, odavno su na tržištu, a neki se prodaju bez dovoljno dokaza i bez jasne kontrole kvaliteta.
Malo šta potkrepljuje tvrdnje o njihovoj pozitivnoj efikasnosti, ali to im ne ugrožava dominaciju u fitnes svetu. Kako se došlo dotle? Interesovanje za peptide datira od početka prošlog veka, kada su 1921. godine u Kanadi, doktor Frederik Banting i student medicine Čarls Best iz pankreasa psa izolovali peptid insulin koji je vrlo brzo postao prvi komercijalni peptidni lek i svojom efikasnošću u lečenju dijabetesa zauvek promenio dobar deo medicine, naročito one koja se bavi metabolizmom.
Burek kao regionalni brend – nema dobrog bureka bez „veštih ruku“ i ljubavi
Nobelova nagrada za otkriće insulina usledila je 1923. godine, a doktor Banting je finansijski deo nagrade podelio sa studentom Bestom. Identifikacija i karakterizacija peptida nije laka zbog njegovih malih molekula; istraživači ih definišu kao „lančiće” stvorene od najviše 100 aminokiselina, dok se prosečan ljudski protein sastoji od 400 do 500 aminokiselina, koje su mu gradivo. To je razlog zbog kojeg se peptidi nazivaju „malim proteinima”. Detekcija i analiza peptida danas je mnogo lakša nego pre 25 godina, zahvaljujući tehnološkom napretku koji je omogućio potpuno sekvenciranje genoma koje se koristi od februara 2001. godine (sekvenciranje genoma je kao čitanje neke knjige slovo po slovo, pri čemu je knjiga genom, a slovo gen).
Ovo je otvorilo i pomerilo napred istraživanje bioloških granica; skoro koje pominju peptide objavljeno je od 2000. godine donedavno, što je dvostruko više nego u celom 20. veku. Samo u poslednjoj deceniji, u SAD je odobreno više od 40 peptidnih lekova za terapeutsku upotrebu, od kojih se samo jedan, semaglutid, pokazao revolucionarnim. On je glavni sastojak ozempika i vegovija, lekova koji su transformisali lečenje gojaznosti i dijabetesa, a koriste se i za „estetsko” mršavljenje.
Kolektivna svest je sklona iracionalnosti
Nijedan od ostalih peptida nije testiran na rigorozan, naučni način, kliničkim ispitivanjima, koja uključuju veliki broj učesnika, kontrolne grupe i jasne metode za procenu efikasnosti. Umesto toga, većina istraživanja dolazi iz studija na životinjama. Sada se procenjuje da li bi peptidi mogli odložiti pojavu stanja povezanih sa starenjem ljudi uključujući Alchajmerovu bolest, srčana oboljenja i rak. Ali ove studije su daleko od ispitivanja potrebnih da se utvrdi njegova efikasnost kod ljudi. Mora se reći da se u kolektivnoj svesti proteinima, a odskora i peptidima, pripisuju gotovo čudesna svojstva. U dobrom delu javnosti smatra se da je unos proteina, to jest, mesa i jaja, po principu (više je bolje nego manje) ključ za osećaj sitosti i zdravlja, što je takođe velika iluzija. Međutim, činjenica jeste da su proteini neophodni za funkcionisanje organizma i nalaze se u sastavu svih ćelija, a osnova su enzima, hormona i antitela.
U februaru ove godine ekipa novinara iz francuskog časopisa Que Choisir? (Šta odabrati?) prošla je kroz devet hipermarketa i supermarketa, što je bilo dovoljno da se identifikuje više od 200 laboratorijski proizvedenih proteina i peptida, što govori o razmerama proteinomanije.
U stvarnosti proteina ima dovoljno
Za odraslu osobu, preporučeni dnevni unos proteina iznosi 0,8 grama po kilogramu telesne težine. Taj cilj je, zapravo, relativno lako dostići svakodnevnim unosom porcije mesa (80 do 100 grama po osobi) i jednog ili dva mlečna proizvoda, uz žitarice. U stvarnosti, daleko smo od situacije opšteg nedostatka proteina. Istraživanja pokazuju da Francuzi u proseku unose 1,3 grama proteina po kilogramu telesne težine dnevno. U Srbiji se preporučeni unos proteina kreće od 0,8 grama dnevno do dva grama po kilogramu telesne težine dnevno. Rekreativcima i aktivnim osobama preporučuje se između 1,2 grama i 1,6 grama proteina po kilogramu telesne težine dnevno, a sportistima i onima koji dograđuju mišiće u teretanama, potrebno je svakodnevno 1,6 grama do 2,2 grama proteina po kilogramu telesne težine.
Meso prosečno sadrži između 22 i 30 grama proteina na 100 grama svoje sirove mase. Za 80 grama proteina potrebno je pojesti 250–300 grama mesa. Činjenica je, međutim, da nas proizvođači – vešto koristeći pozitivnu sliku koju imamo o proteinima – navode da verujemo kako je veći unos uvek bolji od manjeg. To je zabluda i velika iluzija. Proteini ne izgrađuju mišiće! Oni dobijaju na zapremini usled mehaničkog opterećenja kojim ih izlažemo tokom fizičke aktivnosti.
Da bi lakše podneo opterećenje, mišić stvara nova vlakna i tako dobija veću masu. Proteini zaista jesu gradivni materijal mišića; oko 40 odsto njih se upravo skladišti u mišićima tela. Međutim, unos proteina koji je veći od potrebnog pravi problem, jer organizam ne ume da ih sačuva i zato ih mokraćom izbacuje iz tela kao nešto beskorisno. Ni sportistima nije potrebno preterivanje. Kada se bave fizičkom aktivnošću u skladu sa preporukama – poput nekoliko nedeljnih kardio-treninga od po 150 minuta – podižu broj otkucaja srca i održavaju ga povišenim neko vreme. Ova vrsta vežbanja direktno jača srce i pluća, a potreba za proteinima iznosi oko 1,2 grama po kilogramu telesne težine; to je i dalje manje od količine koju često unosimo svakodnevnom ishranom.
Slađana Vukašinović: Strukturni problem srpske poljoprivrede – Premijum hrana za skromne novčanike
Pregledni članak objavljen 31. jula 2026) u novom multidisciplinarnom časopisu Cell Press Blue bavio se analizom 350 studija o životinjama i ljudima koji su jeli hranu sa različitim količinama proteina. Životinje su bile miševi, pacovi, muve i ribe; sve četiri vrste životinja živele su duže i zdravije jedući šest meseci hranu sa minimumom proteina. Neko će reći da ljudi nisu muve, ipak, mnogo manjih studija sprovedenih na ljudima ukazuje da je unos tradicionalno preporučene količine proteina – i ništa više od toga – dovoljan za održavanje i čak poboljšanje određenih zdravstvenih pokazatelja, kao što su postoci telesnih masti i nivoi šećera u krvi.
Hranljive materije same po sebi nemaju vrednost; vrednost dolazi iz hrane kao celine. Industrija hrane nudi ishranu zasnovanu na izolovanim hranljivim materijama, što se zove ultraredukcionistički pristup. Ti proizvodi su često obogaćeni proteinskim izolatima, koji su markeri ultraprerade. Sve više se piše i govori da bi se korišćenje ultraprerađenih proizvoda trebalo svesti na minimum. Jeste da je mali rizik od njih kada su bubrezi zdravi, ali od 60. godine pa nadalje oni postaju krhkiji. Ako je krvni pritisak visok ili se redovno uzimaju lekovi protiv migrene, bubrezi bi mogli biti oštećeni, a da se to kasno primeti.
Opterećivanje ovim pitanjem nakon pedesete i šezdesete godine života nema mnogo smisla. Naše potrebe se malo menjaju s godinama; ključ je borba protiv neizbežnog gubitka mišićne mase – poznatog kao sarkopenija – što se postiže uobičajenom ishranom i kretanjem, a ne ležanjem. Ne podležimo mamcima reklame!
Izvor: Politika Magazin
