Jaz između onoga što se Palestincima nanosi i odgovarajuće reakcije međunarodne zajednice oduvek je bio ogroman. Ali sada je toliko dubok i širok da u sebe proguta i samu stvarnost.
Dok izvoz oružja za Izrael iz država poput Nemačke naglo raste, priče o strožim merama i sankcijama koje bi druge evropske zemlje mogle da uvedu ostaju samo priče, piše Nesrine Malik, kolumnistkinja Gardijana.
Ljudi i dalje ginu u Gazi, palestinske porodice ostaju pod opsadom na Zapadnoj obali, a izraelska politička desnica otklonila je svaku sumnju da su ova kršenja namerna, otvoreno govoreći svetu o svojim željama i planovima.
Evo jednog primera samo iz poslednjih nekoliko dana. U četvrtak je izraelski krajnje desničarski ministar nacionalne bezbednosti, Itamar Ben-Gvir, detaljno predstavio plan za nezakonito etničko čišćenje svih Palestinaca iz Pojasa Gaze.
Objavio je i video generisan veštačkom inteligencijom, koji je u međuvremenu obrisan, na kojem palestinski muškarci ulaze na pokretnu traku koja ih odvodi u pritvor, a iz nje izlaze izgladneli i uplakani.
Takođe pre nekoliko dana, ministar odbrane Izraela, Izrael Kac, izjavio je da je zemlja „organizovana i spremna“ da protera Palestince iz Gaze „na svaki mogući način“.
Ova morbidna predstava nastavlja da se odvija, a njene scene iz dana u dan deluju sve manje uverljivo. „Savet za mir“ obećava da će Gaza biti „obnovljena u korist“ njenog stanovništva, dok izraelski političari istovremeno, dosledno i toliko često ponavljaju stav da tim istim Palestincima u Gazi ne sme biti dozvoljeno da napreduju da time izvrću ruglu takve izjave.
Prošlog meseca, bivši šef izraelskog Saveta za nacionalnu bezbednost, Giora Ajland, ukazao je na činjenicu da je izraelsko prihvatanje plana Donalda Trampa u 15 tačaka bilo pitanje privremene vojne taktike, a ne dugoročnog mira. „Izrael nema interesa da Gaza bude obnovljena; za nas je bolje da bude uništena generacijama koje dolaze“, rekao je.
Moše Fajglin, koji je ranije, prema Times of Israel, bio „ekstremista sa krajnje desnice izopšten iz političkog mejnstrima“, sada je nadomak ministarskog položaja zahvaljujući savezu sa strankom Religiozni cionizam ministra finansija Bezalela Smotriča.
U nedavnom intervjuu, Fajglin je rekao da one koji ne žele da napuste Gazu treba naterati da to učine „na svaki mogući način. Na primer, zavrnućemo mu vodu“.
Ovakve izjave, koje dolaze iz samog vrha vlasti, često se odbacuju kao nešto što ne predstavlja stav izraelske države i, s obzirom na to da predstoje izbori, otpisuju kao bombastična, ali na kraju neozbiljna predizborna retorika.
Ali ljudi poput Ben-Gvira i Kaca nisu marginalne figure oni su ministri sa veoma širokim izvršnim ovlašćenjima – za bezbednost i odbranu – koja su zaista koristili da sprovode politiku u skladu sa svojim izjavama.
Ben-Gvir je ponovo otvorio podzemni zatvor Rakefet, koji je zatvoren osamdesetih godina zbog nehumanih uslova.
Mond: Ujedinjeni Arapski Emirati za Izrael i SAD u potaji podižu vojnu bazu u Somalilendu
Uspešno se založio za uvođenje smrtne kazne za Palestince osuđene za terorističke napade, a usvajanje zakona proslavio je tortom ukrašenom omčom.
Mučenje i seksualno zlostavljanje u izraelskim zatvorima široko su dokumentovani, a zbog seksualnog nasilja Izrael se našao na crnoj listi UN-a koja obuhvata seksualno nasilje u ratnim zonama. Kako sam Ben-Gvir voli da kaže: „Obećali smo, isporučili smo.“
Kac je odobrio najveće širenje naselja na Zapadnoj obali u poslednjih nekoliko decenija i opravdao taj potez tvrdnjom da on „sprečava uspostavljanje palestinske države koja bi ugrozila Izrael“ nedavno je podržao legalizaciju farmi u naseljeničkim ispostavama na Zapadnoj obali i naložio Izraelskim odbrambenim snagama da sprovođenje zakona na Zapadnoj obali prepuste izraelskoj policiji, što predstavlja prikriveni korak ka aneksiji.
Kako je početkom ove godine napisao poslanik Kneseta Ahmad Tibi u listu Harec, u samom srcu izraelske politike postoji jedna fikcija: političari nastoje da međunarodnoj javnosti objasne i opravdaju svoju politiku kao da „rasizam i ekstremizam koji sada pokreću politiku vlade postoje samo na marginama“. A zapravo se nalaze u samom srcu države.
A ako su neke od ekstremnijih izjava zaista samo predizborna retorika, šta to govori o granicama političkog diskursa u zemlji u kojoj je masovno etničko čišćenje deo izborne kampanje?
Šta to govori ne samo o budućnosti Gaze već i o svim Palestincima na okupiranim teritorijama, koji žive pod pretnjom rušenja domova, militantnih doseljenika i faktičke aneksije Zapadne obale?
Čak i ako su ove političke ličnosti manjina, kako po broju mesta koje imaju u Knesetu tako i po relativnom broju ljudi koji su za njih glasali, one i dalje drže poluge vlasti; protiv njih nema značajne mobilizacije unutar zemlje, a ostatak sistema nije u stanju ili nije spreman da ih zaustavi.
To koliko je njihovo biračko telo brojno ili koliko oni uopšte predstavljaju Izraelce u celini nije ni najmanje važno za sudbinu Palestinaca nad kojima im je poverena izvršna vlast.
Pitanje sada glasi: zašto se ovim ljudima ne veruje kada sami otvoreno govore šta nameravaju? Zašto nema osećaja hitnosti i ogorčenja?
Zašto se politike i javno proklamovani ciljevi izraelske države ne shvataju ozbiljno i ne dočekuju odgovarajućim sankcijama, trgovinskim i oružanim embargom i međunarodnom osudom? Kada je reč o tome koliko se izraelska retorika i delovanje smatraju ozbiljnim, postoji ogromna asimetrija.
Izraz „od reke do mora“, na primer, kada ga koriste Palestinci i njihovi simpatizeri, postao je stigmatizovan, a njegovo korišćenje osuđuje se. Ali njegovo najekstremnije tumačenje – da na pomenutoj teritoriji treba da postoji samo jedan suvereni narod – uobičajeno je u Izraelu.
Osnivačka povelja stranke Likud Benjamina Netanjahua navodi da će „između mora i Jordana postojati samo izraelski suverenitet“.
Sam Netanjahu je prošle nedelje prisustvovao skupu u jednoj versko-cionističkoj ješivi, klimajući glavom u ritmu kahaneističke pesme koju su prisutni glasno pevali. „Sećaj me se, molim te, daj mi snage samo ovog puta, o Bože, da se osvetim, makar za jedno od svoja dva oka, Palestini“, pevali su, dodajući: „Neka im se ime izbriše!“ „Više nema crvenih linija“, tako je jedan kolumnista Hareca opisao tu scenu.
Međunarodna zajednica je skretala pogled dok su se crvene linije gazile jedna za drugom. To može biti samo spoj kukavičluka i prihvatanja, jedva prikrivenog mlakim osudama tu i tamo, a zasnovanog na uverenju ili pomirenosti sa tim da palestinski životi budu osuđeni na pakao.
Činjenice su jasne i brojne. Izraelska desnica ima plan i jasan pravac, plan koji je veoma dugo negovala, a koji je sada dobio dodatni podsticaj napadima od 7. oktobra.
Neke od tih zamisli možda nije moguće ostvariti (etničko čišćenje Palestinaca iz Gaze ograničeno je činjenicom da ne postoje zemlje koje mogu ili žele da ih prihvate), ali veliki deo jeste ostvariv. Pravac kretanja je jasan i dosadašnji rezultati su u nekim oblastima ogromni.
Postoji jasna linija koja povezuje stotine hiljada Palestinaca proteranih ili primoranih da pobegnu 1948. godine sa današnjicom. Bezbednosna i represivna država u kojoj Palestinci žive, uništavanje njihovih domova i infrastrukture, širenje naselja i cepanje njihovih teritorija, kao i proširivanje izraelskog suvereniteta nad njima na načine koji ih dehumanizuju i ugnjetavaju – sve to služi tome da se obezbedi da se nikada ne pojavi budućnost u kojoj su Palestinci slobodni, a kamoli budućnost u kojoj napreduju kroz sopstvenu samoupravu.
Izvor: Danas
